Tako su se volele dve „budale”
Naime, koliko god nomadska, ničim vezana egzistencija delovala uzbudljivo i egzotično, bilo je to okruženje po svemu daleko od nekakvog porodičnog sklada. Prvo škakljivo pitanje ticalo se dečjeg rada, odnosno, eksploatacije maloletnika, kakvu je naširoko aktuelizovao Čarls Dikens, a u domenu šoubiznisa (čijom se prethodnicom, svakako, može smatrati Elvirin poziv) neprolazno je aktuelna. Podsetimo se samo slučaja porodica Džekson, Finiks ili bilo kog deteta-zvezde i kao po pravilu turbulentnog prelaska u adolescenciju.
Džon Madigan je sa nepogrešivim osećajem prepoznao „zlatni rudnik” u svojoj darovitoj pastorci, te se nije ustručavao da ga zajedno sa posesivnom, a ambicioznom Lorom maksimalno iskoristi. Prilikom jednog od boravaka u Beču, 1880. godine, petnaestogodišnja kći lokanog obućara Jozefa Broža (svaka sličnost imena sa Maršalovim je slučajna!), Žizela, prema očevom dogovoru postaje učenica, posvojče Madiganovih i, što je za nas najbitnije, Elvirina partnerka pri nastupima. Kćeri vazduha, kako će ih ubuduće svi zvati, predstavljale su istinsku atrakciju: Elvira gore, na labavom, Žizela na donjem, zategnutom užetu, međusobno paralelno postavljenim. U reklamama su najavljivane kao sestre, a javnosti je naročito bio zanimljiv upadljiv kontrast koji su činile: jedna severnjački hladna, svetla i graciozna, druga egzotično tamna i koketna. Isticali su kako Žizela neprestano održava kontakt očima sa publikom, udvarajući se osmesima i mahanjem, dok Elvira dolazi da izvede tačku kao da niko drugi nije prisutan. Evo kako ih, primera radi, opisuje list „Politiken” u leto 1886. (svi prevodi u nastavku su moji, ukoliko nije drugačije naznačeno, prim. I.Đ.):
Dve lepotice, Elvira i Žizela Madigan, pokrenule su debatu među publikom oko toga koja je lepša: gospođica Elvira, plavuša usredsređenog i ozbiljnog izgleda, ili gospođica Žizela sa svojim vragolastim osmehom. U svakom slučaju, obe su izvanredne i odlično igraju.
Nastupi su, razume se, sa sobom uvek nosili izvestan rizik od težih povreda, iako je redovno korišćena sigurnosna mreža – čak i kada nadležni sa teritorije domaćina nisu insistirali na tome. Elvira je, beleži „Morgenbladet” iz iste, 1886. godine, čak dva puta slomila jednu, a jednom drugu ruku, najskorije tokom predstave na pariskom Hipodromu. Pošto je kost loše srasla zbog pogrešne početne dijagnoze lekara, morali su da joj još jednom prelome istu ruku.
Druga problematična stavka ticala se seksualnosti. Kao što će se u nastavku pokazati, pojedinim tumačima je za apsolutnu nevericu da je ljubav između Madiganove i Sparea mogla biti uzajamna, a ne isforsirani rezultat muške opsesije. Ističu kako je Elvira, uprkos činjenici da u trenutku bekstva ima (za ono vreme već) dvadeset jednu godinu – što se, uzgred, u Švedskoj od 1884. smatra punoletstvom – morala biti ne samo apsolutno nevino i bezazleno (veoma moguće), već i aseksualno, nezainteresovano biće (malo verovatno). Ono što se nameće kao jasna činjenica je sledeće: Elvira stasava pod strogim majčinim nadzorom, možda baš zbog Lorine i te kako dobre (iz neposrednog iskustva proizašle) upoznatosti sa time kako ljudi izvan zatvorenog cirkuskog sveta doživljavaju zabavljačice, ali i koliko samo unutrašnje ustrojstvo te zajednice ne podleže zvaničnim represijama i poimanju promiskuiteta. Gospođa Madigan je u nekoliko navrata otvoreno priznala kako se nada da će joj kći ostati neudata, jer „želi da zadrži svoje dete samo za sebe” (u Pragu su ih 1882. najavili kao „sestre Eleonoru i Elviru Ulbinski”!). Elviri je, s druge strane, pripisivala vizije, preosetjivost i napetost. Nedostatak istinske očinske figure i pravog, stabilnog doma, te pragmatizam Džona Madigana koji je u njoj video, kako se čini, jedino sredstvo zarade, uslovili su kasnije relativno lako mirenje sa napuštanjem života koji je to sve manje bio, zarad kratkotrajne sreće.
Takođe, iako su uobičajeni bili unutarcirkuski brakovi, Lora se načinom vaspitanja koje joj je pružila svojski potrudila da odmalena izdvoji, pa i uzdigne Elviru u odnosu na ostalu decu. Kada je Džon postao direktor sopstvenog cirkusa, što u okviru esnafske hijerarhije svakako predstavlja sam vrh lestvice, ta izolovanost postaje statusno opravdana. Novinari primećuju kako Elvira deluje uvek „hladno, neosetljivo” na žudne poglede i udvaranja, što je verovatno bilo nužda usled jasne seksualizacije kojoj su devojke bile izložene već oskudnošću kostima za nastupe. Navodno je trinaestogodišnja Elvira toliko oduševila jednog ruskog grofa iz Lavova (tadašnjeg Lemberga) da joj je poklonio zlatan sat sa posvetom; drugom prilikom, u proleće 1885., berlinski magazin „Der Artist” plasira trač o njenom bekstvu radi udaje za ruskog kneza. Ništa od toga, naravno, nije bilo istina, barem ne u njenom slučaju i zapravo će Žizela 1887. iznenada napustiti cirkus, pobegavši sa akrobatom Aleksanderom Bracom, koga je upoznala u Kopenhagenu. Njih dvoje su se venčali naredne godine, pa emigrirali u Ameriku. Ovim odlaskom, Elvira ostaje bez svoje jedine prave prijateljice, ali će joj dolazak pojačanja, Hedvig Anderson (rođene 1871.) iste te godine, donekle pričiniti utehu. Još važnije, imenjakinja kasnije postaje njena poverenica i posrednica u održavanju tajne veze sa poručnikom Spareom.
Ono malo što znamo o Elvirinom karakteru, otkriva ozbiljnu, tihu, preosetljivu i romantičnu devojku, sklonu melanholiji i oduševljavanju mističnim pojavama tako svojstvenim viktorijanskoj epohi. Zabeleženo je kako bi s vremena na vreme prolazila kroz suicidalne faze, u kojima je izražavala čežnju da skonča „u dubinama hladnog mora”. Njenoj pojačanoj anksioznosti iz poslednjeg razdoblja života nesumnjivo je doprinela u sve većoj meri nezadovoljavajuća finansijska situacija očuhove odnedavno nezavisne trupe: ne stoga što je Elvira bila posebno lakoma na novac ili žudela za raskoši, već jer je promenjenim usmerenjem rada „Cirkusa Madigan” njena dotadašnja izvođačka pozicija umnogome degradirana. Nije potrebno ni naročito naglašavati kako su cirkuzanti uveliko smatrani talogom društva.
A trenutaka sjaja bilo je u ne toliko davnoj prošlosti. Pre nego što se Madiganov cirkus 1887. okrenuo manjim skandinavskim selima, Elvira je nastupala širom Evrope, u najprestižnijim umetničkim kućama od Londona i Brisela, preko Amsterdama i Berlina, do Odese i grada koji je posebno volela, Kopenhagena. Baš tu, u zavičaju njenog nestalog oca, kraj Kristijan IX je, nakon uspešne privatne izvedbe pred porodicom danskog monarha u vrtu Tivoli od 22. jula 1886., obema devojkama 1. avgusta uručio po orden u obliku zlatnog krsta. Detinje ponosna na ovo priznanje, Elvira je volela da se fotografiše sa poklonom istaknutim na vidnom mestu.
Istom prilikom, list „Politiken” će napraviti jedini poznat intervju sa Madiganovom, koji iz nepoznatog razloga biva objavljen tek posthumno, tri godine kasnije. Između ostalog, tada je izjavila kako joj je mrsko da nastupa po provincijskim vašarištima, gde mora da se bori za pažnju gledalaca. Nasuprot tome, u posebno lepoj uspomeni ponela je izvođenja u „Letnjem cirkusu“” (Cirque d’Été) na Jelisejskim poljima (gde je provela čitav mesec 1885.), londonskom Kovent Gardenu i muzičkom paviljonu na Pikadiliju (1886), kao i spomenuti Tivoli. Na boravak u poslednjem osvrtaće se kao na „najsrećnije doba svog života”. Naklonost je uzajamna, jer isti „Politiken” Elviru proglašava najpopularnijim ženskim izvođačem koji je posetio grad čitave te decenije. Prema tome, kasnija Lorina tvrdnja kako je davanje prednosti severnim provincijama u odnosu na sjaj prestonica bilo ideja njene kćerke, još jedna je od naknadnih, protivurečnih konstrukcija i laži.
Njena pojava je, kao što smo već nagovestili, naročito na decu iz publike ostavljala utisak prozračnog anđeoskog priviđenja, pa se pisac Valdemar Sven ovako prisećao kako je izgledala kada je prvi put ugledao, kao jedanaestogodišnjak:
Bilo je to nešto najlepše i najčudesnije što sam ikada video. A kada je tačka završena, devojka zvezdanih očiju i anđeoske kose naklonila se, poljubila vrhove prstiju kojima će mahnuti zadivljenom gledalištu pre nego što nestane između redova klupa – a meni se učinilo kao da je mesto postalo mračnije i pored treperenja gasnih lampi. Kući sam se vratio još začaran snom, naknadno shvativši da nisam progovorio ni reči do ulaska u hodnik, kada izgovaram: „Mama, pogledao me anđeo”.
Da, bio je to prvi zemaljski anđeo u mom životu.
Verodostojnost doživljaja potvrđuju veoma slični kritički osvrti, između ostalog beležeći da je „nešto čisto natprirodno, više nalik na anđeosko prikazanje, doplivalo u arenu”, a oči posmatrača „blistale mešavinom uvažavanja i čežnje” pred „skladom lepote i umetnosti” (poslednje navodi „Leipziger Nachrichten”). Posebno oduševljeni mladi kolumnista otkriva: „Za jedan njen poljubac”, zavapio je moj sused, „rado bih prihvatio da provedem petnaest godina u Langholmenu!” (centralni zatvor, prim. I.Đ.) Ali, gospođica Elvira je glatko skliznula sa svog kanapa i, graciozno pozdravivši zadivljeno gledalište, ponovo nestala iza sive draperije.
Po svemu sudeći, posedovala je svesku sa brižljivo sakupljanim isečcima iz štampe i neku vrstu „knjige gostiju”, u koju su joj obožavaoci upisivali stihove – tako da utisak koji će ostaviti na Sikstena Sparea svakako nije bio redak, niti usamljen. Približavamo se sudbonosnom događaju. Ohrabren velikim uspesima tandema devojaka, naročito zaradom koju su donosile porodičnoj kasi, Džon Madigan donosi odluku da se osamostali. Deo strategije uključivao je izbegavanje velikih gradova i samim tim konkurencije, tako što bi predstave davali samo po skandinavskim selima. „Cirkus Varijete” se publici premijerno predstavlja 11. aprila 1887. (na drugi dan Uskrsa), iako u tom trenutku nemaju još nijednog konja. Bitan segment promocije su, kao i dotle, činili zlatni krstovi koje je devojkama dodelio kralj.
Pisani izvori savremenika prilično verno dočaravaju atmosferu novih, izmenjenih uslova u kojima je bilo predviđeno da nastupaju „kćeri vazduha”:
Madiganov cirkus bio je jedan veliki, prljavi šator. Ograda koja je okruživala arenu napravljena je od treseta i pokrivena platnom. Kada bi kišilo, pa se zemlja natapala, na sloj tla pod sedištima – zapravo improvizovanim redom dasaka – padala bi strugotina i širila zadah raspadanja, koji se svojom neprijatnošću takmičio s nekakvom uspavljujuće nezdravom svetlošću kerozinskih lampi, čineći atmosferu nepodnošljivom.
(…) A onda su stigle sestre. Neprijatan je osećaj gledati kako zlatne ptičice Tivolija iz sezone 1886. sada nastupaju ovde. Njihova izvedba je, kao i uvek, besprekorna, ali čitav ambijent narušava opšti utisak. Publika, na njihov ulazak naglo uspravljena po klupama i odjednom znatno pažljivija, ubrzo iznova počinje da deluje tromo, poklonivši im tek slab aplauz.
I nakon što je sve umnogome poremetio Žizelin nestanak motivisan ljubavlju, Elvira postaje glavni, zapravo jedini preostali istinski adut Madiganove trupe. Njen gubitak entuzijazma i radosti igre ne prolazi neprimećeno. Uveliko razočaranoj i neskriveno posramljenoj što sada mora da nastupa po zagušljivim šatrama, u iznošenoj odeći bačena među „neotesane, bučne farmere”, nije za čuđenje što joj se svideo elegantni, obrazovani oficir koji počinje da redovno dolazi na predstave. Postoje svedočanstva kako je upravo u toj, zimskoj sezoni, deo predstave obuhvatao njeno pojavljivanje na konju Loti, u amazonskom kostimu: vrlo je verovatno da je takva pojava bila razlog više za privlačenje pažnje Sparea, profesionalnog konjanika. Dotle suzdržana od bilo kakve neposrednije komunikacije sa udvaračima iz gledališta, ubrzo stupa u intenzivnu prepisku sa njim, što nije bilo lako postići s obzirom na prvi obruč kontrole koji je postavila Lora Madigan. Ona će kasnije tvrditi kako je Spare najpre bezuspešno pokušao da uspostavi vezu posredstvom zbližavanja sa roditeljima i dobijanjem njihove dozvole; poći će mu za rukom tek istog leta, dok trupa bude zabavljala skanijski puk smešten u Ljungbihedu.
Ono što je usledilo obavijeno je velom misterije, pre svega jer nije sačuvan niti jedan deo očigledno obimne prepiske koja je trajala duže od godinu i po. Lora Madigan naknadno tvrdi da je Spare njenu kći „zatrpavao” pismima i „gušio” izjavama ljubavi, pa potpuno zbunjenu izmanipulisao, doveo do nervnog sloma i ucenama odmamio iz „porodičnog gnezda”. Kasnije ću dovesti u pitanje utemeljenost ovakve interpretacije slučaja. Činjenica je da se dopisivanje u tajnosti proteglo sve do kasnog proleća 1889., za skrivanje pošiljki služilo im je, između ostalog, veliko drvo topole u blizini spomenute vojne baze, a Hedvig Anderson pomagala u organizovanju dostave pisama, možda i dogovaranja ponekog susreta. Na samom početku godine, odjeknuo je internacionalni skandal iz Majerlinga, koji po svemu sudeći ostavlja snažan utisak na Elviru. Majci je navodila sudbinu baronese Večere kao „veoma srećnu” i primer velike hrabrosti, raspitujući se čak i koji način umiranja Lora smatra boljim: utapanje ili pucanj iz revolvera?
Kada je razdvojenost postala neizdrživa, pojačavana nezavidnom situacijom u ličnim životima oboje, odigraće se nečujna, ali unapred dogovorena akcija. Siksten uzima dvomesečno odsustvo počev od 27. maja, dok Elvira, naviknuta na dugogodišnju rutinu brzih selidbi, pakuje stvari i u tajnosti napušta cirkus. Odnoseći sa sobom sva pisma i poeme dobijene od Sikstena, kao i većinu ličnih stvari, parnom lokomotivom se spušta do Bolnesa, gde je čekao ljubavnik. U tamošnjem hotelu, nedaleko od železničke stanice, provode noć najverovatnije u odvojenim sobama, da bi sutradan prešli u Stokholm, odakle uzimaju večernji voz za Malme. Oboje su potišteni i nesigurni u to kakve im mogućnosti, sem života od danas do sutra, uopšte nose budući dani. Izvesno je samo jedno – povratka nema.
Napisala/priredila: Isidora Đolović
