Po profesiji pravnik, po životnim afinitetima strastveni poštovalac (i solidan poznavalac) pisane reči i pokretnih slika, Hajrudin Aginčić je u tandemu sa suprugom, srbistkinjom Katarinom, ostvario san o pokretanju za sada male, ali ambiciozne izdavačke kuće „Legendarna knjiga”. Nešto ranije, izašavši iz okvira zdravorazumski odabrane i znatno profitabilnije struke, oprobao se kao romansijer, autor dva romana. Objavljeni u ediciji „Samizdat” (druga je „Klasici”, iz koje smo već predstavili obnovljeni prevod Šniclerove „Novele o snu”), pružaju zanimljiv primer doprinosa našoj književnoj sceni, ali i zamki ponovljivosti u koje se lako upada poslovično problematičnom drugom knjigom.
Debitantske „Duše” iz 2024. (razumljivim) oslanjanjem na autobiografsko polazište (koje mnogi pisci nikada ne napuste, barem ne u potpunosti) nude koncizno iznetu, iako u zamisli opsežnu (budući da se dotiče četiri generacije) priču o antijunaku, tipičnom primeru igrača koji se uzdao u loše poteze, ali i pogrešnu percepciju sebe. Služeći se pretežno neposrednim pripovedanjem iz perspektive likova, koje automatski znači nedovoljnu objektivnost, pisac polako dovršava sliku samosvesnog, ali egzistencijalno promašenog Fatiha Akina. Ukoliko bi se okrenuli metodi biografske kritike, ne bi bilo potrebno mnogo truda da se prepozna poigravanje figurom piščevog alter ega, što je siguran, mada ne naročito originalan prvi korak u svet autorskog rada.
Fatih potiče iz sandžačke porodice koja je ostala snažno vezana za muslimanske korene, iako je sam, gradeći život u Beogradu, prilično zbunjen i odvojen od njih. Ne skrivajući nezadovoljstvo fakultetom i kasnijim pozivom (advokatura), svoju suštinu prepoznaje u čitanju i gledanju filmova, s vremenom razvivši ubeđenost u to da je poput nekog od fiktivnih junaka-autsajdera. Neprestano praćen grižom savesti, ali i kompleksom nedovoljno dobrog, iako agresivnijeg mlađeg sina, nestrpljiv u profesionalnom i privatnom životu (bez očekivanog finansijskog uzleta i dolaska potomstva posle, istina, svega godinu dana advokatske prakse i braka sa Kristinom, koju idealizuje i koristi kao pretežno opravdanje za brzoplete odluke), upušta se u unapred izgubljen dil sa velegradskim zelenašima. Sve vreme podražavajući uzore iz umetničkih dela, naglavačke srlja u tragediju.
Poglavlja pretrpana demonstracijama, gotovo razmetanjem pripovedača Fatiha pročitanim, školski interpretiranim zapletima klasičnih priča i psihološkim definicijama, s jedne strane ukazuje na njegov jalovi pokušaj da se izrazi stvaralački autentično i kvalitetno (u junakovim razmišljanjima o delima koja su ga formirala nema ničeg sem, za njega u pravima užasavajućeg, reprodukovanja usvojenog znanja bez ijedne lične, kontemplacijom dobijene misli), a sa druge na pogrešne modele ponašanja koji ga vode. Iako ima divnu suprugu, uzornu i ljubavi punu majku, te moralno uzvišenog i intelektualno uravnoteženog brata Adema, Fatih im se nijednog trenutka ne okreće za pomoć ili savet, istovremeno nikako ne uspevajući da na pravi način sagleda situaciju.
Sporedni tok radnje odnosi se na beogradsko kriminalno podzemlje, kroz ideološki i poreklom suprotstavljene figure dilera Luke i Lazije, uortačenih pod budnim okom nadređenog im Lava, mafijaškog oca. Nedovoljno ubedljivo pocrtane, ali u nameri jasne reference na biblijsku priču o zavađenoj braći i još prisutnije odlomke Kur’ana, omogućuju stupanje u dijalog sa verskom (svete knjige), književnom (na primer, Meša Selimović) i društvenom tradicijom, posebno usled manjinskog statusa glavnog lika. Njegovo viđenje sebe podeljeno je sećanjima na nepravde iz detinjstva, činjene i primane, uz svest o tome kako nije uspeo da shvati, niti živi život na pravi način. Stoga se složena suicidalnost pomera od Adema do Fatiha, koji kao da, primajući dugogodišnje udarce iskušenja preusmerene na čistijeg, zaslužnijeg brata, omogućava potonjem da dobije nagradu – sam doprinoseći, ali i pročišćujući se, žrtvom.
Konačno, pomeranjem fokusa na poslednju generaciju, sada imigranata u Kanadi, autor postiže da se dotadašnja, paralelno postavljena nepouzdana svedočanstva, slože u logičan, uzročno-posledičan niz, otkrivajući kontinuitet nasleđa, ujedno nigde potpunog pripadanja, što nastavlja da sledi i prenosi najmlađi Akin – imenjak zlosrećnog strica, kao i poznatog nemačko-arapskog režisera. U Aginčićevom stilu, ma koliko fragmentarno i skokovito bila uobličena ova proza, prepoznaje se nešto klasično, nažalost često odbacivano od modernih, eksperimentima sklonijih pisaca, ali najzahvalnije za samo pripovedanje: reč je o jasnoći, smirenosti, sklonosti obrazlaganju i formiranju poslovičnih zaključaka, čime se opisani život pojedinca uklapa u mrežu univerzalnih ljudskih iskustava.
Uobičajeni kamen spoticanja za većinu pisaca, drugi roman „Marija, zašto si me ostavila?”(2025), nažalost, nije bolji od prvenca, pre svega jer ne samo što ponavlja, već utrostručuje manjkavosti prethodne knjige, sve klišee i opšta mesta koja inače mogu proći neopaženo ili u najmanju ruku oprostivo. Da se i ja pozovem na jedan film, postoji ostvarenje iz sredine devedesetih „Dream for an insomniac”, u kome glavni par komunicira gotovo isključivo kroz citate – i potpuno su nepodnošljivi. Fenomen hipercitatnosti najveća je i najupadljivija, ali ne jedina mana Aginčićevog dela. Ko se, zaboga, u realnosti, tako izražava? Ko vodi razgovore kao da čita rečničke odrednice, čiji tok misli uopšte tako izgleda? Pored navedenog, ponavljaju se mnoga opšta mesta iz „Duša”: student prava incel, studentkinja književnosti punih usana, pravna, filozofska i enciklopedijska terminologija, nedorečeni zapleti, kao i, možda najproblematičnije od svega, ne samo otvorena interetekstualnost, nego iritantno razbacivanje poznavanjem romana, filmova, pisaca i glumaca, sa sve nepotrebnim izvodima iz biografija, pojašnjenjima, pasusima koji su tu čisto radi (suvišne) informacije. Dok potonje obično idu u fusnote, ovde uz spomenute citate zauzimaju bezmalo polovinu rukopisa.
Vidite, upravo u tome jeste razlika između autentičnog pisca i nekoga ko to verovatno istinski želi da bude, ali možda nema ili ne ume da izrazi ništa svoje, pa se oslanja na udžbeničko znanje. Primera radi, da želimo priče o pesmama sa ploča ili tome šta je neki kritičar o njima rekao, čitali bi postojeću (vrhunsku) publicistiku na te teme. Autori književnih dela služe se interetekstualnim aluzijama i referencama upravo tako što ih ugrađuju u svoj tekst, suptilno, svrsishodno, nenametljivo i (za ljubitelje čitanja najbolje) neprimetno, tako da ih sami uočavamo i otkrivamo. Ovde one naprosto zagušuju ono autorsko – a nije da ga nema. Svaki put kada piscu pođe za rukom da se udalji od zaista nesnosnog, besomučnog citiranja i obrazlaganja, pa razvije, recimo, opis muslimanskih običaja u porodici konkretnog lika, dakle, iznoseći sasvim nov i svež primer, ili se usredsredi da dočara kako neki junak razmišlja o sebi, kako vidi grad bez upada tuđih, pročitanih i naučenih misli, prepoznajemo potencijal, smisao za fino razvijenu priču. Međutim, takvi pokušaji su, na nesreću, uvek prekidani već nabrojanim problemima, od kojih je patio i prvi roman, ali (možda začudo) ni blizu sledećem.
Zanimljiv je koncept poglavlja posvećenih pojedinačnim likovima (erotoman Dino sa ženskim grudima kao fetišom, nesuđene studentkinje i prinudne radnice Alma i Marija), dobro i precizno, a nepamfletski je izražena društvena kritika, upravo jer je posredovana kroz konkretne primere (konkursi za posao, izdavanje stanova, itd.). S druge strane, scena Alminog masturbiranja je vulgarna (ne samo zbog, u kontekstu dotadašnjeg stila, krajnje neumesnog i niotkuda iskrslog odabira narodskog sinonima za vaginu) i banalna, mada je sam lik isprva predstavljen zanimljivo i počeo da se razvija u dobrom smeru. Potisnuta čulnost i suzdržavana erotičnost daleko bolje izgledaju kada nisu tako otvorene, nevešto pornografske: uzmimo za primer čuvene scene Sofkinog udvajanja (uopšte, bilo šta iz opusa Bore Stankovića) ili Višnje pred ogledalom u epilogu Uskokovićevog „Čedomira Ilića” – uzgred, još uvek domaćeg zadatka iz dočaravanja Beograda (čega ovde takođe, solidno postignutog, ima) za mnoge savremene pisce.
Kod Aginčića ne manjka rečitosti, pismenosti, ideja i mnogo čiste, dobroćudne volje, ali je zaista neophodno da što pre oslobodi svoj izraz spoljnih uticaja, napusti nabrajanje i svako-malo umetanje činjenica koje većina bolje informisanih i obrazovanijih čitalaca ionako zna, a ničim ne doprinose samom narativu. Nasuprot tome, bilo bi dobro da piše ono što oseća da isključivo on može da ispripoveda. Istorija književnosti se sastoji od toga: sve najveće teme postavljene su još „Epom o Gilgamešu”, pa se s te strane teško može govoriti o bilo čijoj apsolutnoj originalnosti. Razlikuje se način njihove obrade, budući da niko na svetu ne vidi, niti doživljava istu stvar na identičan način, samim tim dobar umetnik je onaj ko ume da duboko ličnu viziju iznese SVOJIM jezikom, sopstvenim rečima (prvo školsko pravilo protiv učenja i deklamovanja napamet!), a to znači da čak i intertekstualni uticaji ili reference mogu, naravno, biti poželjni, prisutni i vidljivi, ali tek kada ih provučemo kroz filter naših emocija, vizija, shvatanja, preoblikovane u nešto svojstveno novom autorskom glasu, a ne kao puku kopiju.
(Koristan primer je Aginčićev, s obzirom na učestalost pominjanja, verovatno omiljeni Pol Šreder i način na koji je „Američki žigolo”, preciznije, njegov glavni junak, inspirisan Žilijenom iz Stendalovog romana „Crveno i crno”. Ili kultna tinejdž komedija „Otkačena plavuša”, kao odlično savremeno reinterpretiranje „Eme” Džejn Ostin.)
Autorka: Isidora Đolović
