Prikaz knjige: Artur Šnicler, Novela o snu. Izdanje: Legendarna knjiga, 2025. Orig. Traumnovelle, 1926. Prevod: Jovan Janićijević – prvi put objavljen 1969. u okviru edicije „Reč i misao”
Majstor drame i kraćih proznih formi bečke dekadencije i ranog modernizma, savremenik škole psihoanalize i burnih društveno-istorijskih previranja, Artur Šnicler bio je pre svega izuzetan pripovedač i stilista. Današnjoj publici verovatno najbliža zahvaljujući filmskoj adaptaciji „Širom zatvorenih očiju”, koja na svoj način zatvara jednu epohu, „Novela o snu” (Traumnovelle, 1926. Izdanje „Legendarna knjiga”, 2025., u prevodu Jovana Janićijevića – prvi put objavljenom 1969. u okviru edicije „Reč i misao”) ove godine navršava vek postojanja, ni najmanje ne gubeći na intrigantnosti i simbolizmu.
Iako je uobičajeno upravo psihoanalitičko čitanje, sa naglaskom na osetljivim granicama sna i jave, prelivanju podsvesnog u sferu razuma, usled čega postaje nejasno šta je stvarnost, a šta halucinacija, priča u podjednakoj meri govori o nemogućnosti apsolutnog poznavanja drugog bića, niti zadobijanja potpune kontrole nad samim sobom, željama i emocijama koje nosimo skrivene negde duboko, kamoli nad voljenom osobom. Šniclerov tekst, etapno i neprekidno prelazeći tu lako pomerivu barijeru između potisnutog i javnog, uspeva da dramatično dočara odnos dvoje ljudi uskomešanih unutrašnjih svetova, koje disciplinuje i zauzdava strogo propisan građanski moral. Kada se ukažu procepi u njegovoj strukturi, kao opijumskom groznicom ili maglovitim priviđenjima mučeni, likovi počinju da otkrivaju neprijatne i nemilosrdne strane, tamna naličja sopstvenih duša.
U takvim prostorima kontroverze, tabua, ali i neobične slobode, uprkos preovladavajućem nemiru mogu se prepoznati i pratiti dotle duboko zatomljeni impulsi, pre svega posedovanja. Tek kada mu supruga Albertina otkrije jednu bezazlenu, prolaznu fascinaciju drugim muškarcem, sa letovanja, doktor Fridolin počinje da kao zaposednut tumara bečkim ulicama i kroz različita čudna iskustva testira sposobnost suzdržavanja od gubitka svakog unutrašnjeg mehanizma kontrole. Nasuprot tome, kao da zna neizgovoreno i šta se sve njenom suprugu dešava u odsustvu, tokom problematičnih par dana, Albertina mu ostavlja neme, nedvosmislene signale postojanja svesti i spremnosti da uzme ulogu regulatora kada se fantazija otrgne kontroli.
Jednostavan siže obuhvata posledice poverljivog razgovora između supružnika, po povratku sa prazničnog maskenbala. Pokretanje teme vernosti i poverenja gura Fridolina u bunilu najsličnije stanje, pod čijim dejstvom zatim obilazi različita mesta, postajući svedok ili (sa)učesnik bizarnih radnji. Noć ga vodi od neprijatne mu žudnje Marijane, ćerke upravo preminulog pacijenta, devojke pred udajom za društveno savršeno uklopljenog dr Redigera, do susreta sa nekadašnjim kolegom, sada pijanistom, avanturistom Nahtigalom (koji je zbog umetnosti i napustio medicinu), te druženja u čijem produžetku završavaju na misterioznom, po svemu sudeći ritualnom okupljanju. Nesiguran u verodostojnost svega što je doživeo, ali mučen snažnim osećajem da su se žrtvovanje i nesreća zaista odigrali, Fridolin u narednom periodu postaje opsednut maskiranom ženom sa zabave, osećajući koliko ga sve to udaljava i emocionalno hladi od sopstvene, naročito uzevši u obzir novo svedočanstvo Albertine o snu koji obelodanjuje njenu „drsku” podsvesnu nezavisnost.
Znakovito doba godine, baš kao i vremenske prilike, doprinosi omamljujućem, konfuznom efektu događaja na protagonistu. Bal pod maskama odigrava se pred kraj karnevalske sezone (tradicionalno, perioda razobručenosti i popuštanja svih stega), ujedno zime, usled čega je tih dana vazduh naglo preobražen u skoro pa prolećni – ili je grozničavost nagoveštaj Fridolinove zaraze, pokupljene od pacijenta? Kao u magnovenju, vučen neobjašnjivom potrebom za lutanjem posle uobičajenih vizita, junak obilazi gradske pasaže, ozloglašene četvrti, zabačene gostionice, susreće se sa prostitutkama, studentima, činovnicima, patolozima, odmetnicima ili uzornim pripadnicima starog plemstva i građanske klase. Sve vreme uzrujano razmišlja o željama, idealima, potrebama i dužnostima koje ih neizbežno preoblikuju ili redukuju: o naučnom radu napuštenom zarad udobnosti privatne prakse, privlačnosti nepoznatih umesto vlastite žene koja mu je očigledno i sama u tim aspektima privatnog bića daleka, strana, čak neprijateljska. Detaljno, u simbolima i psihološki šifrovanim prizorima, izneta snoviđenja predstavljaju uzrok razdora, ali i područje ponovnog pronalaženja Fridolina i Albertine, dok su mnoge prolazeće figure naprosto uloge u koje ih postavlja fantazmagorični sled zbivanja.
Zato se priča neminovno i vraća na polaznu tačku: buđenje u svakodnevnoj, uređenoj porodičnoj idili, dok zadihanost neizvesnosti, sablažnjujuća raskoš tajanstvenog, seksualni impulsi i prestupničke pomisli ostaju u domenu okončanog sna. Naravno, svaki novi pokušaj otvaranja priče o prećutkivanom iznova će ih pokrenuti, kao neophodan obred prečišćavanja, kristalizacije postojećih, svesnih izbora i osećanja. Ili kao poneka disonanca zbog koje se još više divimo čistoti tona.
Autorka: Isidora Đolović
