Prikaz knjige „Toliko je logično da svi kapiraju sem tebe” – Lisa Bjerbu, izdanje: Odiseja, 2025. Orig. Det är så logiskt alla fattar utom du, 2010. Prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
Kada knjiga deluje poput vremeplova, nekad i previše poznato, živo nas vraćajući davnim iskustvima, možemo reći da je to pouzdan pokazatelj piščevih empatijskih kapaciteta. Još više upućuje na činjenicu da isti taj autor, u ovom slučaju Lisa Bjerbu, nije zaboravio vreme sopstvenog odrastanja sa svim pratećim zabludama, izazovima, učenjem kroz greške – i da je, najvažnije, spreman da takvo, istovremeno univerzalno i lično iskustvo, sa razumevanjem deli putem stvaralaštva. Važno je biti beskrajno obazriv, dobronameran i pristupačan pri obraćanju tinejdžerima, u čemu je švedska književnica već pokazala istinsko umeće. Nakon romana „U svojoj glavi sam kul”, pojavio se prevod njenog debitantskog dela koje sa potonjim najpre povezuje bavljenje pogrešno shvaćenim psihičkim i emocionalnim stanjima, kako sa pozicije junaka koji ih proživljava, tako i okruženja kao aktivnog podstrekača.
Bjerbuova se problemima stasavanja i pozicioniranja mlade osobe, podjednako u društvu i sopstvenoj koži, bavi sa naglašeno filmičnim – ali i filmskim pristupom (objasniću nešto kasnije na šta konkretno mislim), pripovedajući u lako vizuelizujućim, dijaloškim epizodama koje omogućavaju brzo povezivanje sa prikazanim iskustvima. Njen stil je kombinacija anegdotskog i promišljajuće-ispovednog, uvek direktno iz svesti lika koji se u tom trenutku prati, čime je već spomenuti stepen saosećanja pojačan. Filmičnost je naročito važna za generacije današnjih mladih čitalaca, odgajane u gotovo potpuno vizuelnom svetu gde utisak praćenja igranog sadržaja mnogo lakše i sigurnije vezuje njihovu pažnju za sebe.
Druga zanimljiva karakteristika pisanja Lise Bjerbu je čudno (i hvale vredno) poništavanje tzv. hronotopa vremena. Svakako, kao čitaoci dovoljno znamo da se radnja odvija u našem dobu, ali znaci moderniteta nisu sveprisutni, naročito ne nezamenljivi, tako da često dolazimo u nedoumicu: jesu li, možda, to ipak devedesete? Njeni junaci koriste mobilne telefone, ali ni blizu kao treću ruku ili životnouslovljavajući organ – štaviše, neuobičajeno retko i bez izuzetka funkcionalno. Tehnologija ovog doba postoji, samo što ne određuje njihovu svakodnevnicu. Oni i dalje iznajmljuju filmove na VHS-u, znaju šta je kasetaš i kako se koristi (što, takođe, zapravo čine), pominju ploče, voze bicikle i odlaze na probe bendova, komuniciraju i udvaraju se neposrednim kontaktom, pišu rukom…
Što se filmskog aspekta tiče, pre svega je prepoznatljiv u vrsti sižea koji autorka bira. On je krajnje tipičan, većini više nego poznat iz ličnog ili iskustva nekoga bliskog, ako ništa drugo iz radnje mnogih, prethodnih par decenija popularnih (romantičnih) filmova ili sitkoma. U dva glasa, roman govori o slučaju muško-ženskog prijateljstva koje traje od ranog detinjstva, sve dok u nekom trenutku (naravno) puberteta jedna – (opet, naravno) najčešće muška strana ne shvati da postoje „malo” drugačija osećanja i samim tim očekivanja od daljeg odnosa. Pod uslovom da to uopšte prizna drugoj osobi. Na rečeno se nadovezuje zaplet, posebno često korišćen u već spomenutim ekranskim medijima, slobodno nazvan fin momak (na kraju ipak) dobija devojku („nice guy gets the girl”). Još jednom, pod uslovom da se ona prethodno razočara u atraktivniji predmet pažnje, spoznavši razliku između zanesenosti/privlačenja i („prave”) ljubavi. Takva je priča Juhana i Ester iz ovog romana, razvijena tokom četiri meseca prvog polugodišta u pozadini više jednako stresnih situacija, kao na primer razvoda roditelja ili nepromišljene seksualne inicijacije. Tu dolazimo do načina na koji Bjerbuova, nepromenjeno u odnosu na slične filmske narative, razrađuje temu – i zašto je moramo problematizovati.
Ukoliko ste milenijalci poput moje malenkosti, sigurno ste navikli na slučajeve poput Rosa Gelera („Prijatelji”), Teda Mozbija („Kako sam upoznao vašu majku”), Lenarda Hofštatera („Štreberi”), odnosno, odgovarajuće primere iz danas kultnih filmova „Kad je Hari sreo Seli” i „Danas 13, sutra 30” koji su se svojski trudili da nas ubede u slično: neharizmatičan, prilično običan, uglavno iritantan tip, ali zato neverovatno strpljiv, uporan i ne baš malo pasivno agresivan, dobija nagradu čim se ženska glava i srce ohlade od površnih, sujetnih šmekera (ovde je to lokalni roker Adam) koje za njih baš briga. I pošto se suze osuše, a kutije maramica potroše, ona će uvideti da je istinski vredno biće, pravo za nju, ono koje je najbolje poznaje (jer zajedno smo piškili u pesku) sve vreme bilo tu, pred njenim očima. Naravno, prosvetljenje dodatno ubrzava okolnost viđanja istog „vernog psa” u društvu druge, osvešćenije osobe, koja je prepoznala njegove kvalitete mnogo brže i trezvenije (u ovom slučaju, radi se o novoj učenici Amandi). Osećanje ugroženosti tada dovodi do brze smene drugarskog romantičnim, podstičući velike, pokajničke gestove i otvoren, ali očigledno srećan – ukratko, filmski kraj u perspektivi.
Šta je onda problematično i, još gore, neuverljivo? Zašto su nice guy gets the girl priče istrošene i suštinski duboko pogrešne, zašto nas oduvek uznemiruju Ros Geler i Ted Mozbi, kako to da je inače dobro napisan tinejdž roman upravo usled korišćenja ovog klišea odličan primer dugoročno zaista problematičnog plasiranja ovakvih ideja generacijama devojaka? Za širi uvid, preporučila bih tekst Dee Džanković „Šta (ni)je ljubav”, objavljen na portalu „Oblakoder”, sa jasnim podnaslovom Romantizacija toksičnih odnosa na televiziji i filmu.
Prirodno, sa Ester se mnogo lakše povezati s obzirom da „površnost” svojstvena mladim devojkama koje lako padaju na sindrom zvezde jeste boljka koju smo, uz malo sreće, pregrmele na vreme. Samo, da li je ijedna od nas stvarno bila spremna i da prihvati „sigurnu opciju” dežurne zamene, utešne „nagrade” u vidu nekog Rosa ili Teda? Bojim se da je ovakva pretpostavka potencijalno opasna po oba pola, kao i ona teza da je muško-žensko prijateljstvo u praksi nemoguće, budući da moraju postojati skrivene namere koje u jednom trenutku više ne uspevamo da potisnemo. U konkretnom romanu, Juhan je povučen momak sa malo drugova, trenira orijentiring (!), sem Ester i svog psa nema nikoga s kim rado komunicira, a što je najbitnije ne pruža nikakav realan osnov da ga doživimo kao pravu osobu za junakinju. Karakterizacija je, paradoksalno i solidnom psihološkom prodoru u svetove glavnih ličnosti, suštinski ipak crno-bela, pa tako u Esterinom okruženju imamo privlačnog, ali praznog i bezosećajnog Adama, euforičnu vernu najbolju drugaricu Muu, zaštitnički nastrojenog, a ipak dovoljno opuštenog starijeg brata Emila… Mada je uvođenjem Amande u radnju Juhan osetio kako izgleda neopterećen, prirodnim sledom razvijan i kalkulacija lišen odnos, na prvi mig i dramatičan pokajnički čin Ester, potpuno (kao i priča) zaboravlja drugu devojku i srlja u odavno fiksiranu zonu komfora. Drugim rečima, sirota Amanda ostaje neslavni „plot device”, a da čitalac (kao ni publika sličnih serija i filmova), zaveden sledom događaja, nijednog trenutka ne postavi pitanje je li (da se pozovemo na naslov romana) baš toliko logično? Čak i da jeste, da li je najpametnije? Kada iz jednog klišea uletimo u drugi, možemo li govoriti o istinskom „ličnom rastu”?
Ono gde autorka olabavljuje stereotip je sporedni, a ipak veoma važan zaplet sa Juhanovom porodičnom situacijom. Očevo neverstvo, buran razlaz i rasturanje doma, majčine faze očajavanja, negacije i, naposletku, nastavljanje života u novim uslovima iz kojih se izvuklo ono najbolje, stoji kao čvrst kontrast drami zablude i ispravke mladih. Posebno je dobro, neulepšano i realistički predstavljena reakcija Juhanove majke Marije na otkrivenu izdaju. Njen autoritet odrasle osobe privremeno se slama kroz psovke, alkoholizam, nervnu labilnost i sasvim ljudsku krizu, prošavši koju, uspeva da se postavi na novi kolosek i nastavi da funkcioniše.
Nesumnjivo zabavan, tim pre što je otvoren ka različitim polemikama, roman „Toliko je logično da svi kapiraju sem tebe” otkriva talenat (tada još novog) pisca i nagoveštava mogućnosti intermedijalnih promišljanja jedne tipske psihološke pojave – ili možda samo prečesto korišćenog stereotipa. Zaključak, ujedno poziv na čitanje, upravo je dovođenje u pitanje naslovne konstatacije: dakle, je li logično, potrebno, zdravo, dobro po nas? Neka pojedinačna iskustva i uverenja daju svako svoj odgovor, jer, na kraju krajeva, ne postoje ni dva ista čitanja…
Autorka: Isidora Đolović
