Prikaz romana „Niskoprofilni radovi Jermuk – Trafalgar”, Serdar Uslu, izdanje Dereta, 2025. Orig. Yermük ve Trafalgar baldir bacak işleri, 2024. Prevod sa turskog: Vesna Gazdić
Odavno sam digao ruke od cele priče. Vreme je, kao gusta zavesa zaborava, polako prekrilo olupine prošlosti: do te mere da sam počeo da sumnjam u ono što sam nekad doživeo.
Kada neko napiše gotovo besprekornu debitantsku knjigu, sve ređe bi trebalo tražiti objašnjenje u faktoru sreće ili (uglavnom neponovljivoj) erupciji urođene genijalnosti. U vremenu kada se pod izgovorom skraćivanja čitalačke pažnje izraz fragmentarizuje i uprošćava, a mnogi pisci razmeću time da uopšte ne čitaju, utešno je i ohrabrujuće naići na očigledan primer dugo akumuliranog, upravo čitalačkog iskustva, promišljanja i praćenja žanrova, fenomena i njihovog istorijskog razvoja. Takvu matricu prepoznajemo kod turskog filozofa, dugogodišnjeg radnika u kulturi, poznavaoca i promotera fantastike Serdara Uslua, na primeru kratkog romana ili, još bolje, novele „Niskoprofilni radovi Jermuk – Trafalgar”, koja konciznošću, jezičkom izbrušenošću i misaonom jasnoćom vraća nadu u budućnost književnosti. Temelji su jasni, u kafkijanskoj i distopijskoj tradiciji, crnohumornim i satiričnim vizijama dospelim direktno iz poremećene svesti, ali se istovremeno ne može staviti ni u jedan postojeći kalup ili optužiti za podražavanje navedenih uzora.
Priča je jednostavna, retrospektivno ispripovedana glasom glavnog junaka i sa neobičnom bistrinom, detaljnim, razboritim izlaganjem potpuno neverovatnih događaja. Upravo je suprotnost apsurda opisivanog i staloženosti, čak normalizacije tona kojim se priča posreduje, odličan pokazatelj autorove svesti o efektu koji želi da izazove, elementima koje koristi i načinu na koji to postiže. Junak kao pripovedač, iako sve tek kao izgovoreno postaje dodatno čudno, smešno i iracionalno, uspeva da stvori utisak neshvaćenog, a zapravo jedinog razumnog, ubeđujući sebe i slušaoca/čitaoca da se, koliko god nemoguće zvučalo, rečeno ipak odigralo. Uprkos tome ili možda baš zato što ga je iskustvo koje ničim nije tražio, izabrao ili prizvao, koštalo radnog mesta, ionako skromnog ugleda, nekoliko dugogodišnjih prijateljstava i duševnog mira, on ne prestaje da se zalaže za to što smatra istinom i, godinama kasnije, traži objašnjenje.
Dotični Ali Ulvi običan je, „mali” čovek, činovnik istanbulske Uprave za katastar. Dani posle Drugog svetskog rata, svojstveno svakom razdoblju oporavljanja od upravo okončane velike krize, protiču obeleženi nizom izazova, naročito za Tursku, društvo još uvek na rubu evropskih osvita nove budućnosti, zatočeno pod parališućom nemaštinom i presijom uskoro odlazeće represivne vlasti. Jednog ni po čemu posebnog jutra, odlazeći na posao, taj neupadljivi Ali dobija koverat sa naredbom da ga hitno preda šefu filijale, nakon čega sve kreće naopako. Naravno da ga, čim je izgovorio ime pošiljaoca i prateću šifru – sve nebuloznije od nebuloznijeg, direktor i kolege odbacuju kao poludelog. Neotpečaćen, sporni koverat luta, dok nalogodavci istovremeno vrše pritisak na Alija, pretvarajući njegov iznajmljeni stan u konaku gospođe Hidajet u štab za izvođenje (naslovnih) niskoprofilnih radova. Cilj je da se prokopa tunel kojim bi se spojili sirijsko naselje i londonski trg, sve po nalogu dostavljenom iz tajnog komandnog centra preživelog, odbeglog Hitlera, nameračenog da ponovo osvoji Evropu.
U zastrašujući plan koji se polako realizuje pred njegovim očima, ucenjeni Ali ne može da ne veruje, kao ni da ga dokaže, kamoli alarmira policiju, Ministarstvo, tajne službe. Doduše, svi kojima se obraća, pored vidljivog prezira i podsmeha, nisu ni najmanje ravnodušni. Uznemirenost i panika zbog mogućnosti, zapravo same ideje povratka, ponovljivosti zla, izazivaju različite reakcije u čijem je središtu i na udaru nesrećni, neshvaćeni heroj Ali Ulvi. Pri sledu fantazmagorično-karnevalskih scena, gde se sreću neonacisti, špijuni, prerušeni agenti, pa i Firer lično (ili bar njegova prikaza), pisac sa uživanjem, lakoćom i savršeno vladajući rečenicom, logikom izlaganja i, da, samog ludila, evocira ono najbolje naučeno od Gogolja, Harmsa, Bulgakova, Šulca i već spomenutog Kafke. Mali čovek, šraf u sistemu, ni kriv ni dužan uklješten u njegove zupčanike, odražava moralnu paniku civilizacije tek izašle iz ralja neopisivog zla, prema tome uspaničenu na samu pomisao da sve iznova proživi i verovatno ne preživi.
Ali kako srce da porekne ono što oči vide?
Izvori komike su pre svega jezički nesporazumi, telesne osobenosti, gestovi i pokreti, deskripcija (čelo nagužvano poput grafičkog papira, lice kao mušmula, nos kriv kao mesarska kuka) i nomenklatura (od Jermuka do imena jednog od zaverenika, Pupiš). Živopisni junaci, groteskni prizori i epizode koje više odgovaraju „logici” bunila, uz apsurd iznetih tvrdnji i prateće reakcije likova, u kontrastu sa pripovedačevim pokušajima da objasni svoju teskobu i dokaže opravdanost straha daju priči uzbudljivost i održavaju ni na tren olabavljen ritam. To što se Ali trideset godina kasnije, kada svet mnogo više brine Hladni rat, a Hitlera ni u rođenoj domovini ne spominju, svega seća sa tugom, usamljenošću i osećanjem nemoći, ukazuje na neprolaznost generacijske traume, tinjajući užas koji smo, jer je tako najlakše, gurnuli u mračni ćošak i prekrili, nazivajući ga ludilom, umišljanjem, paranojama. Drugi problem, ujedno pretežni razlog oklevanja onih kojima se Ali obraća za pomoć, jeste podozrivost kao posledica straha od doušništva.
Mrak je beskrajan, prijatelji, mrak je beskrajan. Kada čovek jednom okusi bezdan, pa makar mu se i sve dobro ovog sveta sručilo u srce, ne može da odoli zovu da se spusti još dublje.
Problem sa strahom i njegova možda najveća moć je što nas lako, relativno trajno, čini svojim zatočenicima. Više puta se pitajući je li poludeo, glavni junak ove priče upozorava da nikad ne banalizujemo izvesnost vraćanja istorije, mada možda ne u ovako drastičnom vidu, kakav aktivira mehanizam podleganja manipulaciji strahom. I ovoga puta, humor je poslužio kao sredstvo odbrane, ali i opomene.
Autorka: Isidora Đolović
