Ana Ilić je autorka četiri ranije objavljene zbirke: „Pod svetlom istine“ (2011), „One zvezdane oči“ (2014), „Utrnule reči“ (2018) i „Snoviđenje“ (2021). Njeni stihovi prevođeni su na više jezika i zastupljeni u brojnim zbornicima i antologijama. Dobitnica je niza nagrada i priznanja, među kojima i nagrade „Crni biser“ Evropske organizacije za retke bolesti (EURORDIS) za doprinos pisanjem i javnim zalaganjem, kao i nagrada „Doprinos za retke“ i godišnje nagrade NORBS-a. Više od decenije aktivno učestvuje u kampanjama za prava osoba sa retkim bolestima i invaliditetom. U nastavku pročitajte odabrane pesme iz zbirke „Oporavljam se od Hegela“ (Prometej, 2025).
Bezvremena nimfa
Našla sam sebe u krugovima psihodelije
spaljujem se iz dana u dan, nekad tiho gorim.
moj pepeo je sladunjav i kiseo, kao višnja
presvlačim dane u tesne crne rolke koje guše
jedva ima mesta za sutra, vreme mi postaje pegaz.
postojim mnogo puta, a živim nijednom.
govorim ukletom telu i čuje se Eho idolopoklonstva.
Međusezonsko sniženje
Jeftino kupih osmeh,
bio je na sniženju u radnji crnog humora,
nađoh ga između tezge sa traumama
i prepunih kutija instagram mimova i tiktok trendova.
Učinilo mi se da mi lepo stoji,
iako mama kaže da se vidi da nije
od prirodnog materijala.
Sasvim dobro služi da
ispuni moje slike sladunjavošću,
prazninu na kraju pesme smislom
i tišinu u razgovoru usiljenom naklonošću.
Na kasi su mi rekli da se ne prima njegov povraćaj
ako se primećuje da je nošen.
Krhotine porcelanskih osobina
Kad sam bila mala
Mojre su me vezale
neraskidivom niti
za jare koje je
kako je odrastalo
otkrivalo svoju prirodu
zlokobnog jarca.
U njegovoj punoj formi
znala sam da je to
Đavo koji mi
rogovima raseca srce
kopitima ugaza noge
vrelinom rastapa
čokoladnu glazuru sa snova
daje mi krila slepog miša
tek da mi se učini da letim
unutar Platonove pećine
ljudska moć je
jača od nemoći koju nosi
sazvano prokletstvo
zato da bih izašla na
zaslepljujuće svetlo istine
postala sam čovek među demonima.
Zamalo pesma
Uvek tražim onaj trenutak
koji sam zamalo osetila
kad sam bila između pravih i mogućih godina,
između ushićenja i bespomoćnosti,
kad sam zamalo pomislila da sam slobodna,
kad sam te zamalo videla ispred kuće,
i mogla jasno da zamislim tvoj smeh i čujem tvoj glas.
Sećaš se kad smo zamalo umeli da želimo prave stvari,
mislili da imamo pravo na njih,
verovali da zaslužujemo da se ispune,
i sećaš se kad nismo umeli da živimo
u svetu, samo ispred zgrade smo stigli.
tu videle skrivene kamere na nebu, i zoru, i komarce,
i ljubav, zamalo.
Tu se rastale kao i svake večeri,
jedva čekale život,
a umeli smo samo tad da živimo, ono, zamalo,
i umeli smo samo tad da živimo za ono malo.
Brat me je naučio da navijam za Partizan
Zadivljuje me način na koji voliš Partizan
Za takvu vernost je sposobno samo dete
koje ponovo postaneš svaki put kad se zaore tribine,
ona je najčistiji deo tebe
Romantika koja nije u lepim očima,
sigurnost koja nije u majčinom zagrljaju.
ono što ja nisam, zbog koje živiš,
ni devojka zbog koje si iznova umirao
nekad i namerno
Tebi je to Kecmanova trojka
Ne smeta
jer znam da tako ne mogu da se vole
ljudi, previše stvarni,
ni drugi timovi,
koji ne pričaju petparačke priče naših života
Brojim koliko puta
te nisam slušala kako nas iznova opisuješ njima
i čudim se kako
sam se setila svake reči
o Partizanovim pobedama
one večeri kad si prestao da govoriš o njima,
i pokazao kako može da
se izgubi životna utakmica
Kad smo bili mali
obećao si mi
da ćemo da živimo u Humskoj
i gledamo utakmice sa terase?
Samo ti i ja,
bez komplikovanosti odraslih
Ja sam se izgubila
u nadi da ću naučiti da postojim
bez stradanja drugih,
ali si ti sačuvao
mogućnost da vidiš crno-belo.
Bogati ne plaćaju račune
majka je zaradila diskus herniju
otac nesanicu
brat je zaradio traume
ja napade panike
novac nismo zaradili
bili smo bogati po drugačijoj valuti
Polarni medvedi na autoputu
Vetar mi sipa prašinu sa njegove gitare u oči,
jedva sam ih otvorila na trenutak,
samo da pogledam da li je nebo zeleno,
kao što je pričao,
ima li polarnih medveda na autoputu,
i da li ne postoje droge jače od mojih očiju.
Kad vidim da je sve to bilo tačno
i da se čini kao jedina istina
koju shvatam u mom životu,
držim ih čvrsto zatvorene,
zidajući gradove kako je moglo da bude
da je bio više od smeha,
da sam bila više od slatkih reči,
da smo bili više od naivnosti,
da su više verovali u nas.
- Prikaz knjige „Novela o snu”: Destabilizovana harmonija
- Ekranizacije: „Crveno i crno” (Le Rouge et le Noir, 1997)
Kiša je purpurna
Neću da budem boginja,
ne obožavaj me,
ne prinosi mi žrtve,
ne diži mi hramove,
ne klanjaj mi se.
Vidi u meni čoveka,
podseti me zaboravljenoj ljudskosti.
I nemoj da odustaneš od mene
kad shvatiš da nisam odgovor.
