Tatjana Maženkovska (1966) je diplomirani elektroinženjer i magistar ekonomskih nauka. Kao hobi po malo piše, prevodi i prepevava sa srpskog i ruskog na makedonski. Svoje radove objavljuje na portalima za književnost. Živi i radi u Skoplju.
Dok je ležala na bolničkom krevetu, na samom rubu između života i smrti, a otkucaji srca bivali sve slabiji, njene misli bile su neočekivano bistre. Bila je žena koja je kroz život išla tiho, koračala napred sa stisnutim zubima, ne osvrćući se unazad. Sada, kada je znala da je na kraju svog puta, ostala su samo sećanja. A njih nije bilo mnogo. Samo poneka svetla tačka koja joj je osvetljavala tamu, ali dovoljno da je imala za šta da živi i za šta je vredelo boriti se.
Sećanje ju je vodilo do njene pete godine. Videla je sebe kao malu devojčicu koja proviruje kroz vrata svoje sobe i plače dok gleda šta se dešava u dnevnoj sobi. Nije mogla u potpunosti da razume. Samo je gledala kako otac nešto nerazgovetno viče, vuče majku za kosu i šutira je, dok ga ona kroz suze moli:
„Pusti me, Borise, Boga ti, probudićeš dete.“
Sećala se da se toliko uplašila, da se sakrila pod jorgan i dugo plakala. Te večeri se umokrila u krevet, a sutradan ju je majka izgrdila jer se to velikoj deci ne sme dešavati.
Takve scene ponavljale su se gotovo svakodnevno. A ona… gledala bi, paralizovana od straha, pa bi se sklupčala u krevetu kako bi bila nevidljiva, da joj se ne dogodi isto. Mokrenje je trajalo do njene desete godine. Majka je ispod nje stavljala mušemu da se dušek ne pokvasi, ali i da Boris ne vidi, jer se nije znalo na šta je sve spreman.
Kada je malo porasla u njoj se javio bunt. Pitala se zašto se to dešava baš njima. Mrzela je oca jer je stalno bio pijan. Mrzela je majku jer je bila slaba i ništa nije činila da to promeni. Mrzela je sebe jer nije imala hrabrosti da pobegne od kuće.
Kako je sazrevala, počela je drugačije da gleda na sve to. Oca je i dalje mrzela, ali majke joj je postalo žao. Bila je vredna žena, radila je po tuđim kućama da zaradi koji dinar, da imaju za koru hleba. Deo tog novca krila je kako bi joj ponekad dala da kupi đevrek. Prerano ostarela, sa pobelelom kosom i ispucalim, grubim rukama, često bi je pozvala da sedne pored nje i milovala joj kosu. Ništa nije govorila. Verovatno je želela mnogo toga da kaže, ali bila je neuka žena, nije umela lepo da se izrazi, pa je ćutala. Ali ona ju je razumela. Samo jednom joj je rekla:
„Kako možeš, mama, da trpiš sve ovo? Hajde da odemo iz ove proklete kuće. Ja nikada neću dozvoliti da mi se ovako nešto desi.“
Majka ju je uhvatila za ruku i pogledala pravo u oči:
„Kad se rađa žensko dete, i strehe plaču.“
U njenim očima bilo je toliko bola, da više ništa nije mogla da kaže.
Sa Slavetom se upoznala u pekari u kojoj su oboje radili – ona za pultom, gde se prodavao hleb, a on kao pomoćnik glavnog pekara. Slave je poticao iz porodice u kojoj su se dešavale iste stvari, pa su se prepoznali i brzo zbližili. Kada su se venčali jedno drugom obećali su da među njima nikada neće biti nasilja. Mislili su da će memljiva sobica koju su iznajmili biti njihov topli dom i da za njih počinje novi život.
Ali obećanja se češće krše nego što se ispunjavaju.
Nije prošlo mnogo vremena, a već je shvatila da čoveka kog je upoznala, koji joj je obećavao miran život, više nema. Sve češće je izlazio sa drugovima i vraćao se kasno, pijan. Bio je nasilan čim bi ušao u kuću, vikao je, vređao je. Znao je da je udari, a zatim da je prezrivo pogleda u krvavi nos i legne da spava. Sutradan bi se izvinjavao, plakao, obećavao da se neće ponoviti… do sledećeg puta. A njegovi izlasci postajali su sve češći.
Kada je ostala trudna, stvari su se nakratko promenile. Slave se trudio da joj ugađa, nije izlazio, pa su uveče sedeli zajedno ispred televizora zagrljeni i gledali neku emisiju.
Na svet je donela devojčicu.
„Slave, neka se zove Gordana. Neka bude ponosna, svoja, dostojanstvena, neka bude jaka“ – rekla mu je kada se vratila iz porodilišta.
A Slave, izbezumljen od sreće, pristao je bez razmišljanja.
Gorde, kako su je zvali, postala je centar njihovog sveta. Voleli su je i mazili, ugađali joj koliko su mogli. Bila je svetlost u njihovom životu.
Kraj njihove sreće došao je kada se pekara zatvorila. Ona se brzo zaposlila kao kasirka u velikom supermarketu, ali Slave nije želeo da radi bilo šta. Ponovo je počeo da izlazi do kasno, samo što je ovog puta bilo mnogo gore. Novac, koji je uzimao od nje, trošio ga je po kafanama. Sa onim malo novca koji je uspevala da sakrije jedva su preživljavali. Šef marketa naslućivao je šta joj se dešava. Video je koliko je vredna i bilo mu je žao, pa bi joj na kraju dana davao preostalo povrće.
Duša joj se cepala kada bi u Gordinim očima videla isti strah koji je i sama nekada osećala. Koliko puta je sebi govorila da treba da se spakuje, uzme dete i napusti Slaveta. Nije skupila hrabrost.
Nasilje, alkohol, strah i mržnja postali su njena svakodnevica. U početku je preispitivala sebe, pitala se gde je pogrešila, čime je iritirala Slaveta da bude tako grub prema njoj. „Pa bio je zaljubljen u mene“ – govorila je sebi.
Pokušavala je da razgovara s njim, da mu pomogne, čak mu je predložila da potraže lekarsku pomoć. Sama je odlazila kod psihologa u obližnju ambulantu, pokušavajući da razume šta joj se dešava kod kuće.
Istorija se ponovila. Jednog jutra, dok je debelim slojem pudera prekrivala modricu ispod oka, Gorde joj je rekla:
„Kako možeš, mama, da trpiš sve ovo? Hajde da odemo. Veruj mi, ja nikada neću dozvoliti da mi se ovako nešto desi.“
U Gordaninom predlogu bilo je nečeg drugačijeg u odnosu na njen od pre mnogo Godina. U očima imala je sjaj i odlučnost. U tom trenutku, koliko god joj bilo teško, to joj je dalo nadu. Nije imala nameru da ponavlja mudrosti o strehama, jer više nisu imale smisla. Jedva primetno se osmehnula:
„Možda ću jednog dana naći snagu.“
Kakva je to sreća bila kada je Gorde dobila stipendiju za studije u inostranstvu. Možda joj je bekstvo iz kućnog pakla bilo motiv da uloži toliki trud. Bila je vredna i upravo onakva kakvom ju je zamišljala kada joj je dala ime Gordana. Otišla je od kuće i započela život kakav je želela.
Gordana je konačno bila srećna. Ne samo što joj je institut omogućio da uči i radi ono što voli, već je tamo upoznala ljude koji nisu bili opterećeni njenim problemima, koji nisu živeli sa njenim strahovima i pokazali joj da život ima i lepe strane. Redovno joj je pisala duga pisma u kojima joj je podrobno pričala o svemu što joj se dešava, znajući da ona živi za ta pisma.
Dete više nije bilo razlog ni izgovor da ostane sa Slavetom. Nije je više bilo briga šta će ljudi reći niti kako će je gledati. Kada bi se pogledala u ogledalu u predsoblju, nije mogla da se prepozna. Ličila je na svoju majku, pobelela, ostarila, povijena. Nije želela da završi kao ona i da ode sa ovog sveta sa toliko bola i tuge. Još uvek se nadala da je moguće da joj život bude miran. Dugo je samu sebe ubeđivala I ohrabrivala da ode. Nije znala kuda, ali je morala to da učini.
I učinila je.
Spakovala je malo stvari koje je imala u jedan stari kofer i nekoliko dana ga držala ispod kreveta. Kada je jedne večeri Slave izašao i učinilo joj se da se dugo neće vratiti, uzela je kofer, na stolu ostavila papirić na kojem mu je napisala da ga napušta i izašla. Osetila je neopisivu slobodu.
Ali napravila je jednu veliku grešku. Nije predvidela da je Slave nepredvidiv.
Nekoliko dana nakon što je otišla od kuće, jednog jutra dok je ulazila na posao, čula je njegov glas iza sebe. Nije stigla ni da shvati šta joj govori, a već je osetila kako joj nešto probada leđa. Mlaz krvi potekao je ispod haljine, pred očima joj se zamaglilo i uz snažan tresak pala je na zemlju.
Probudila se u bolnici. Nije se odmah setila šta se dogodilo, ali su joj se slike iz prethodnih dana polako vraćale. Došla je policija, ispitivali su je. Nije osetila nikakvu tugu kada su joj rekli da je Slave presudio sam sebi.
A presudio je i njoj. Metak joj je povredio kičmu i izazvao obilno krvarenje u stomaku. Lekari su učinili sve da je spasu, ali nisu bili optimistični u pogledu ishoda šestčasovne operacije.
„Izgleda da je tačno da čovek pred smrt vidi ceo svoj život kao na filmu“ – pomislila je, jedva se gorko osmehujući.
Sada je kasno da se kaje, da razmišlja kako je trebalo da postupi. Uvek je bila stroga prema sebi, ali ovog puta sebi je oprostila. Oprostila je ocu što im je život učinio nepodnošljivim, oprostila je majci što nije skupila hrabrost da se izbori za njih. I ne samo da joj je davno oprostila, već ju je sada u potpunosti razumela. Oprostila je i Slavetu što joj je ubio svaku životnu iskru koju je nosila u sebi, svaku nadu za normalan život, svaku lepu misao… i što ju je, na kraju, i zaista ubio.
Osetila je mir u duši kakav je nekada samo želela. Više nije bilo bola, nije bilo straha, nije bilo neizvesnosti. U mislima je čvrsto zagrlila ćerku. Zatvorila je oči i poslednji put duboko udahnula i izdahnula.
Na monitoru su impulsi nestali i ostala je samo ravna linija.
Soba je utonula u tešku tišinu.
