Snovi, ljubav i smrt Marije Večere (treći deo)

Horor iz Bečke šume

Između 1884. i 1886. godine, Rudolf je kupio različite posede oko Majerlinga, povezao ih i renovirao. Lovački kompleks, sagrađen mahom od planinskog kamena i stabala iz okolne Bečke šume (Wienerwald), obuhvatao je tri krila oko unutrašnjeg dvorišta, paviljon za čaj, prostor namenjen kuglanju i nekoliko novoizgrađenih staja. Zvanično je otvoren dvodnevnim lovom u novembru 1887. i do tragedije korišćen oko deset puta.

Marija nestaje iz kuće u ponedeljak 28. januara, nakon što se nije vratila iz kupovine sa Mari Lariš. U sobi joj je pronađena cedulja sa (tipično pubertetlijski intoniranim) rečima: Draga majko, kada ovo budeš čitala, biću u Dunavu. Meri. Agnes Jahoda je Marijina sluškinja i poverenica, za koju se devojka zalaže u oproštajnom pismu (moleći majku da brine o njoj i njenoj porodici, „jer mi je bila tako lojalna”). Zapravo biva otpuštena – i to nije jedini primer protivljenja poslednjoj volji pokojnice. Helena krivi Agnes što nije odmah prijavila devojčine namere i time možda sprečila tragediju. Saznaje se i da je Marija dvanaest dana pre smrti sastavila testament.

Razilaze se teorije o načinima dolaska ljubavnika u Majerling. Prema prvim izvorima, stigli su zajedno u kasnim popodnevnim časovima (nakon što je, pravdala se Lariš, Rudolf praktično kidnapovao Mariju iz Hofburga, gde mu je dovela), ali je on naredio da izađe iz kočije i sakrije se u čestar, dok ga Bratfiš ne odveze do glavnog ulaza. Potom se vozač vratio po nju i uveo je kroz bočnu kapiju. Drugi izvor, koji pre svega zastupa Rudolfov savetnik, poručnik Hajnrih fon Špindler (u knjizi objavljenoj 1916.), uverava kako Mariju niko nije očekivao. Na njenu tvrdnju da je dobila Rudolfovo pismo kojim je moli da dođe u Majerling, princ primećuje kako „rukopis stvarno podseća na njegov, ali se ne seća da je to poslao – svejedno, srećan je što je došla”.

Sudbonosnog dana su u Majerlingu bili prisutni još princ Filip od Koburga (suprug Stefanine sestre Lujze) i grof Jozef Hojoš – Rudolfovi dobri prijatelji i partneri u lovu, zatim njegov lični sobar Johan Lošek, kao i dvadesetak osoba iz redova posluge. Svoje poslednje veče u Beču je princ, prema danas široko prihvaćenoj verziji priče, proveo kod Kašparove, o čemu špijun (bio je pod stalnim nadzorom) obaveštava policiju. Noć pre samog incidenta, pod izgovorom da je prehlađen, propustiće povratak u grad na porodičnu večeru (Koburg im nosi opravdanje) i otpustiti sluge. Bratfiš je pevanjem popularnih bečkih melodija (negde se pominje zviždanje, drugde jodlovanje, čak i sviranje gajdi) zabavljao Mariju i Rudolfa, koji otvara vino.

Lošek će kasnije tvrditi kako je u toku noći čuo glasan razgovor (raspravu?), da bi rano ujutru sreo princa na hodniku. Ovaj mu je, zviždućući, rekao da pomeri planirani lov i probudi ga za sat vremena (oko 7 h). Sobar se držao i toga da je nešto kasnije čuo samo jedan pucanj. Kada su Koburg i Hojoš stigli na vreme za planirani lov, a niko još nije odgovarao na kucanje, postaju zabrinuti. Na kraju Lošek razvaljuje vrata, koja su bila zaključana iznutra. Prizor je šokantan.

Na prve vesti, car šalje ličnog doktora Hermana Viderhofera da ispita mesto zločina. Utvrđeno je da je Marija umrla šest do osam časova pre Rudolfa. Na stočiću pored kreveta pronađeno je tuce pisama, od kojih nijedno nije uputio ocu. Majci piše da je „ubio, stoga nema pravo da živi dalje”, uz molbu da ga sa Marijom sahrane u obližnjem Alandu (koji obuhvata Majerling). Priznaje kako je devojku poveo da bi ga ohrabrila, jer se sam ne bi odvažio na smrt. Slugi poručuje: „Dragi Lošek, nađi sveštenika i sahrani nas (Mariju i mene) zajedno, u grob na Hajligenkrojcu”.

Nakon uzaludnog pokušaja da, otkrivši ćerkin nestanak, u pratnji brata Aleksandra ubedi barona Krausa u nužnost pokretanja potrage, Helena Večera za to vreme moli Idu Ferenči da joj sredi audijenciju u Hofburgu. Pošto se 29. januara, pozivajući se na Larišovu i njenu povezanost sa carevom porodicom, obratila premijeru Tafeu (svi glatko odbijaju da se mešaju u prinčeve „škakljive/seksualne avanture”, mada činjenica da je reč o devojci iz ugledne kuće zahteva dodatni oprez), sutradan se najavljuje kod carice, odbijajući da ode pre nego što je prime. Priča o otrovu, koju je Sisi prenela Heleni, rezultat je Lošekovog pogrešnog prvog utiska. Nakon što je provalio u sobu, zbog polumraka isprva nije primetio revolver, ni prostrelne rane, već samo to da Rudolf krvari iz usta. Izjurivši u panici, Hojošu i Koburgu saopštava da je došlo do trovanja strihninom, tako da je zabrinuta majka najpre uveravana kako je Marija otrovala princa. Na rastanku, carica joj je došapnula: „Upamtite, odsad pa zauvek, Rudolf je umro od srčanog udara”.

Snovi, ljubav i smrt Marije Večere (prvi deo)

S druge strane, doktor Viderhofer je odlučno suočio cara sa neprijatnom istinom da je princ ubio najpre ljubavnicu, pa sebe. Izjavio je: „Nadam se da nikada više neću videti sličan prizor. Krv je bila posvuda”. Franc Jozef na nalaze reaguje burno: „Umro je kao kukavica!” (schneider, „krojač” – u onovremenom slengu). Posle dužeg ubeđivanja, doktor pristaje da potpiše proglas o trenutnoj mentalnoj rastrojenosti pokojnika, zarad dobijanja dozvole za sahranu u Imperijalnoj Kapucinskoj kripti. Rudolfova glava je bila u toliko lošem stanju da je pogrebnik satima rekonstruisao lice voskom i bojom, ne bi li završio na vreme – pa i tada je javno izložen sa velikim zavojem. Carici Elizabeti je bilo zabranjeno da vidi sinovljeve šake, koje su skrivali povezi: šuškalo se, zbog očiglednih tragova samoodbrane, čak i nedostatka (odsečenih) prstiju.

Više od stotinu hiljada ljudi se tokom 4. i 5. februara okupilo ispred kapele, na ulicama Beča, sa namerom da odaju poslednju počast obožavanom i iskreno ožaljenom „princu naroda”, odnosno, „svom Rudiju” (unser Rudi). Čitav grad je, pročitaćemo u Cvajgovom Jučerašnjem svetu, bio „uskomešan od ganutosti i uzbuđenja”, dok su se „nepregledne mase tiskale da prisustvuju polaganju na odar”. Car je do kraja života zadržao običaj da jednom godišnje poseti grob svoga sina i žurno očita molitvu, ali prilično dugo nikome na dvoru nije bilo dozvoljeno da izgovori njegovo ime. Carica, koja nije bila u stanju da prisustvuje opelu, nikada više nije skinula crninu.

Posthumna sudbina „jadne, nesrećne devojke” (kako ju je princ od Velsa nazvao u prepisci povodom vesti koje su odjeknule širom sveta) bila je najblaže rečeno stravična. Prema jednoj od verzija izveštaja, Marija je ležala na krevetu potpuno obučena, sa uvelom ružom u rukama; drugi, manje poetičan navod, ističe kako je devojka bila gola, sva u krvi. Telo je, oko čega ipak nema dvoumljenja, najpre sklonjeno u ostavu zamka. Vlada nastoji da je se što pre reši i izbegne bilo kakvu mogućnost povezivanja sa Rudolfovim slučajem. Otprilike dva dana kasnije, ujak Aleksandar Baltaci i teča Georg fon Štokau (suprug Eveline Baltaci), „odveli” su je do kočije kao živu, u haljini koju je nosila kada je stigla u Majerling i sa šeširom na glavi radi sakrivanja rane. Kako telo, već zahvaćeno mrtvačkom ukočenošću (rigor mortis), ne bi padalo usled truckanja tokom vožnje, uz kičmu joj je ispod odeće postavljena drška od metle. Do manastirskog groblja, čije je kapije čuvalo trideset policajaca, stižu kasno uveče. Zbog vetra, sahrana je na brzu ruku obavljena tek ujutru, a samo jedne provincijske novine su objavile kratku umrlicu. Saopštenje, naravno, sastavljeno od Habzburga, pripisuje smrt nesreći na „putovanju u Veneciju” (ne mogu da ne primetim kako se nešto veoma slično desilo u slučaju nerazjašnjene smrti Lenke Dunđerske). Nakon pogreba, na adresu dvora je upućen telegram: Sve završeno.

Franc Jozef nije učinio ništa da spreči tako surov tretman pokojnice, koji je odobrio i najverovatnije osmislio premijer Eduard Tafe. Iako su, uprkos jednoj od najužurbanijih i najagresivnijih kampanja zataškavanja ikada, svi znali kako stoje stvari, do pada monarhije njena smrt nije javno povezivana sa prestolonaslednikovom. Izveštaj prve autopsije iz Majerlinga nikada nije pronađen, Mari Lariš je za kaznu proterana sa dvora, a Baltacijevi postaju nepoželjni u bečkim visokim krugovima. Porodica Večera je pola godine kontinuirano nadzirana i pozivana na nova saslušanja.

Snovi, ljubav i smrt Marije Večere (drugi deo)

Sprečena da još jednom vidi ćerku, od carice posavetovana da napusti Beč, Helena tek četiri meseca kasnije dobija dozvolu za premeštanje Marije na bolje, obeleženo mesto, iz drvenog u bakarni sanduk (mala muzejska postavka u crkvi danas obuhvata, pored poslednja tri pisma i nekoliko fotografija, njen prvobitni kovčeg). Usled toga što je smrt devojke bila shvaćena kao samoubistvo, morao je (kao i u Rudolfovom slučaju) biti izvršen pritisak na opata Grunbeka da dozvoli hrišćanski obred. Opravdanje je identično onom sastavljenom za papu: „privremena rastrojenost čula”. Zvanični lekarski izveštaj glasio je da je Mariju usmrtio metak ispaljen iz blizine, u levu slepoočnicu. S obzirom na to da je bila desnoruka, teorije o samoubistvu su gotovo momentalno odbačene, čak i bez druge važne činjenice da je umrla pre Rudolfa.

Spomenik, pored (na početku teksta citiranih) ličnih podataka, sadrži reči: Wie eine Blume sprosst der Mensch und wird gebrochen (Hiob 14,2). U pitanju je deo citata iz Knjige o Jovu: „Čovjek rođen od žene kratka je vijeka i pun nemira. Kao cvijet niče, i odsijeca se, i bježi kao sjen, i ne ostaje”. Pored toga, Helena naspram ulaza u groblje podiže kapelu čiji prozori sadrže vitraž Bogorodice i dva anđela (sa licima Marije i Lasla). Prvobitna ideja bila je da lik Device Marije bude oslikan po uzoru na njenu kćer, ali za to nije dobila odobrenje, kao ni za isticanje porodičnog imena u okviru latinskog natpisa na kapeli (na snagu je stupila sudska zabrana).

Afera Majerling je izvor i predmet „najviše teorija zavere do Kenedijevog ubistva” (K. Arens). Najveći kuriozitet zasigurno predstavlja kutija sa svim dokumentima o slučaju, koju je car dao na čuvanje premijeru Tafeu, a čija je sudbina do danas ostala nepoznata. Prema pojedinim navodima, Tafe ju je neposredno pre smrti uništio, dok drugi veruju da je vraćena u posed današnjih potomaka Habzburga. Isto se nagađa povodom vatikanskih arhiva, ali i kutije sa stvarima iz „sobe smrti” u Majerlingu, koju su usled nastale zbrke Habzburzi pokupili i zanavek negde sklonili.

Mada nikada nije govorio o slučaju (možda i zbog toga što mu je ponuđeno da, za doživotnu mesečnu svotu, sve što je znao ponese sa sobom u grob), bivši vozač Bratfiš, prema rečima njegove ćerke, posle Majerlinga više nije bio isti. Postao je depresivan i sumoran, a prilikom jedine posete Heleni Večeri, izrazio je saosećanje, uveravajući je da je Marija poslednjeg dana bila „srećna i pomirena sa sudbinom”. Sat koji mu je devojka tada poklonila skrušeno vraća njenoj majci.

Carica Zita (supruga poslednjeg habzburškog vladara Karla I), iako nije bila ni rođena u vreme misterije Majerlinga, do kraja života se klela kako se radilo o atentatu naručenom od Žorža Klemansoa. Izvesni baron Lafori tvrdio je kako je od Filipa Koburga čuo da je Marija kastrirala Rudolfa oštrim žiletom (!) dok je spavao, nakon čega je on zadavio, pa pucao sebi u usta. Među najrasprostranjenijim teorijama su i: atentat organizovan od nemačke tajne službe, pa čak i samog Franca Jozefa; osveta mađarskih revolucionara zbog odustajanja od puča u poslednjem trenutku; loše izveden abortus usled koga Marija umire, a skrhani Rudolf oduzima sebi život; odbrana devojčine oskrnavljene časti koju su preduzeli njeni rođaci, razbivši mu lobanju staklenom flašom; naposletku, Marijin bes zbog pokušaja ljubavnika da raskine sa njom.

Kao i u kasnijem slučaju Romanovih, bilo je priča o tome da je zaljubljeni par zapravo inscenirao (samo)ubistva, pobegavši da negde živi u miru. S vremena na vreme bi se javio poneko od njihovih lažnih dvojnika ili potomaka, pri čemu je u maštovitosti najdalje otišla izvesna Alma Večera Hejn. Ona je tvrdila kako je izgubljena ćerka Rudolfa i Marije, kretala se njujorškim visokim krugovima u potrazi za senzacijama, naposletku izvršivši samoubistvo trovanjem na balu povodom završetka Prvog svetskog rata, u dvadeset devetoj godini života.

Marijina pisma

Najpre odneta caru, pa predana Heleni pod uslovom da ih „pročita u roku od sat vremena”, oproštajna pisma su dugo smatrana izgubljenim, mada je njihova sadržina usmeno bila manje-više poznata. Konačno pronađena 2015. godine, u sefu jedne privatne bečke banke gde su od 1926. čuvana na sigurnom (uz ostala porodična dokumenta Večerinih), ova dokumentacija otklanja i poslednju sumnju da ono što se dogodilo u Majerlingu nije bilo unapred dogovoreno samoubistvo. Dokazano je da su pisma autentična, na zvaničnoj hartiji rezidencije, kao i da ih je svojeručno adresirao i zapečatio princ Rudolf. Danas se čuvaju u Narodnoj biblioteci Austrije.

1. Majci:

Draga majko,

Oprosti mi zbog svega što sam učinila. Nisam mogla da se oduprem ljubavi. U dogovoru sa njim, želim da budem sahranjena kraj njega u Alandu. Srećnija sam u smrti nego u životu.

Tvoja Marija.

Postskriptum:Bratfiš je divno svirao gajde.

2. Sestri (odlomak):

Nekoliko sati pre moje smrti, želim da ti kažem zbogom. Srećno polazimo u susret nepoznatom. (…) Veoma smo radoznali da saznamo kako izgleda drugi svet. (…) Misli na mene s vremena na vreme, budi srećna i udaj se samo iz ljubavi. Meni to nije bilo omogućeno, zato pratim svog dragog, kome ne uspevam da odolim. Ne plači zbog mene, odlazim spokojna; ovde je divno i mislim na Švarcenau, o linijama života na svojim dlanovima; zbogom sada!

3. Bratu:

Dragi moj Feri,

Nisam imala priliku da te ponovo vidim. Paziću na tebe sa druge strane, jer te toliko volim.

Tvoja odana sestra, Meri.

4. Larišovoj:

Draga Mari, oprosti zbog svih žalosti koje sam ti prouzrokovala; iskreno ti zahvaljujem na svemu što si učinila za mene. Kada ti život postane pretežak, a plašim se da će se baš to dogoditi nakon ovoga što budemo uradili, kreni za nama – to je najbolje što možeš da učiniš. Tvoja Meri.

5. Vojvodi Migelu od Bragance dosta vickasto zaveštava krzneni okovratnik, sa predlogom da ga, u spomen na njihovu kratkotrajnu vezu, okači preko naslona kreveta. Rudolf je na kraju dopisao: „Živeli, vodonošo!” (Servus Wasserer!), aludirajući na nadimak koji je portugalski plemić stekao zbog crvenog lovačkog šala, sličnog maramama koje su nosili dečaci zaduženi da napoje konje u kabinama trkališta.

U odličnom eseju „Mayerling: The Women’s Story”, Ketrin Arens analizira Helenin pamflet o nesreći, Denkschrift(„Memorandum”). Napisan je kasne 1889. uz pomoć novinara, sa ponajviše privatnom svrhom da se zaustavi sve nemilosrdnije i razuzdanije kruženje glasina. Veći deo tiraža od dvestotinak primeraka (namenjenih pre svega članovima porodice i prijateljima) konfiskovali su i uništili cenzori, ali ne pre nego što su šef policije i njegovi poslanici sačinili rukom pisane kopije. Helena Večera je nadživela svu svoju decu. Hana, Marijina sestra, umire 1902. od tifoidne groznice posle pobačaja. Govorilo se da je retka sačuvana kopija majčinog rukopisa o Majerlingu, koje se vlasti nisu dočepale, bila u njenom posedu. Ferenc/Franc Albin je poginuo u ratu 1915. godine. Nakon što je preminula (1925), Helena je sahranjena uz najmlađeg sina.

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, sovjetski vojnici su u potrazi za dragocenostima iskopavali grobove, uključujući Marijin. Sređujući načinjenu štetu, lokalni monasi će kasnije sa čuđenjem primetiti da na lobanji nema rupe od pretpostavljenog metka. Sledeća ekshumacija obavljena je 1955. u prisustvu člana porodice, pri čemu je ponovo utvrđen nedostatak rupe, ali i da su jasni tragovi traume, odnosno, jakog udarca.

Opsednuti trgovac nameštajem iz Linca, ljubitelj teorija zavere Helmut Flacelštajner, tajno je 1991. ukrao skelet i čuvao ga pune dve godine, sve dok nije uspeo da lično finansira forenzičko ispitivanje. Nadležnima je objasnio kako se, tobože, radi o posmrtnim ostacima njegove prababe Čehinje, za koju se pretpostavljalo da je umrla nasilnom smrću, pa bi želeo da konačno sazna istinu. Pošto je pokušao da proda priču jednim novinama, privlači na sebe pažnju policije. Naime, list „Neue Kronen Zeitung” dobija anonimnu dojavu o krađi, nakon čega je grob, uz prisustvo predstavnika štampe, otvoren 22. decembra 1992. – pokazalo se da je obaveštenje tačno. Bečki medicinski institut preuzima posmrtne ostatke, identifikujući ih kao Marijine, ali i potvrdivši nedostatak dela lobanje, usled čega je nemoguće dokazati pucanj. Flacelštajner je zbog skrnavljenja groba novčano kažnjen (globa je iznosila dve hiljade evra). Marija je ponovo, za sada konačno, sahranjena 1993. godine.

U okviru postavke „Tragovi života princa Rudolfa” (Kronprinz Rudolf Lebensspuren) u bečkom muzeju Hofmobiliendepo, tokom 2008/9. bile su izložene i pojedine forenzičke fotografije, od kojih dve prikazuju Marijinu kosu i par crnih, uveliko oronulih viktorijanskih cipela u kojima je sahranjena.

Sama lovačka rezidencija je u godini tragedije pretvorena u karmelićanski manastir. Mada je Rudolf zaveštao Majerling svojoj petogodišnjoj ćerki Eržebet (Elizabeti), Franc Jozef ga prvom prilikom otkupljuje i pretvara u sakralni objekat, možda kako bi izrazio kajanje. Oltar je pozicioniran na mestu sobe, preciznije, kreveta u kome su pronađeni (danas izloženog u spomenutom muzeju), a časne sestre se do današnjeg dana redovno mole za pokoj duša nesrećnih ljubavnika. Statua Bogorodice sa srcem probodenim nožem, poklon carice Elizabete, jezivo anticipira način na koji je sama skončala (tokom šetnje uz Ženevsko jezero, ubio je anarhista Luiđi Lukeni).

Moderna domaštavanja

Posle nesreće, carska policija je konfiskovala sve Marijine fotografije, dotle izložene u radnjama kao suveniri, ali priča se odvojila, stekla sopstveni život i više je nije bilo moguće zaustaviti. Moglo bi se reći da „New York Tribune” od 8. februara 1889. postavlja temelje za buduće razvijanje romantične legende, rečenicom: Like Anthony and Cleopatra, Rudolf and Mary (Vetsera) kissed away kingdoms. Ne mogu da se otmem utisku kako bi se ovakav zaključak svideo Mariji, koja bi verovatno pomislila na sliku „Kleopatrina smrt”, delo svog omiljenog likovnog umetnika. Kasniji popularan Aneov roman (preveden i kod nas) stavlja fokus na opčinjenost ljubavnika jedno drugim, a fascinantni balet „Mayerling” Keneta MakMilana u prvi plan izvodi razarajuću strast. U oba slučaja, okolni svet nestaje pred snagom obuzetosti sopstvenom projekcijom uzvišenog i(li) plotskog, prepoznatom kod druge osobe. Do danas je nekoliko glumica oživelo Mariju Večeru na velikom platnu: Danijel Darije, Dominik Blanšar, Odri Hepbern, Katrin Denev i Vitorija Pučini. Nažalost, nijedan izbor nije ni približno pogođen (pre svega fizički), kao što i tema još čeka autora koji će joj pristupiti na pravi, potpun način, uvažavajući sve njene slojeve (psihološki, kao i društveno-istorijski kontekst), a ne puku senzaciju ili patetične elemente.

Igrom slučajnosti ili hirom sudbine, krug se zatvorio istim datumom, devetnaest zima nakon što je Albin Večera postao baron. Stečena titula je, više nego bilo koji drugi preduslov, omogućila da uopšte dođe do početnog povezivanja: ostalo je, zaista, istorija.

Ekranizacije: „U tajnosti” (In Secret, 2013)

Međutim, kada god se vraćam na ovu neiscrpno inspirativnu temu, privlači me rekonstrukcija, ne morbidnog završetka, već njihovih zajedničkih noći. Da se razumemo, pritom ne mislim ni na šta vulgarno, već imam na umu osećanje odsečenosti od svega, onaj ponor u koji se strmoglavljuje kao prema poslednjem pribežištu. Niko ne može znati šta se događalo iza zatvorenih vrata, posebno kobnog 29. na 30. zavejani januar, ali stalno mi se u svest vraća ona vrcava fusnota iz pisma vojvodi od Bragance. Uz činjenicu da neko uopšte može, sastavljajući oproštajne poruke, ispoljiti smisao za humor (i to prema nekada potencijalnom rivalu), biram da verujem kako je Mariju i Rudolfa uprkos svemu spajala čudna, eksplozivna, jedinstvena uzajamna naklonost, zarobivši ih u grčevitom zagrljaju kao sa Klimtovog platna, fuziji Erosa i Tanatosa koja je proždirala Beč iz njihovih dana. I da su oboje, pobedivši osporavanja i zabrane, beznadežno (ali apsolutno voljno) sjedinjeni fatalnošću, u tom užasu i ludilu naposletku pronašli nekakav mir. Otkada sam je prvi put pročitala, ova pesma me asocira na njih:

Ljubav

Antun Branko Šimić

Zgasnuli smo žutu lampu

Plavi plašt je pao oko tvoga tijela
Vani šume oblaci i stabla
Vani lete bijela teška krila

Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu

Moje ruke svijaju se žude mole

Draga, neka tvoje teške kose
kroz noć zavijore, zavijore

Kroz noć
kose moje drage duboko šumore
kao more

Zbirka: Preobraženja
Objavljeno: 1920.

Napisala/priredila: Isidora Đolović

Izvori i korisni linkovi

Autorkini tekstovi na ovu temu:

Afera Majerling: Vek duga misterija smrti princa i baronese, „Revija Istorija”, broj 62/3, 9.4. 2015.
Ženska strana priče o Majerlingu: Snovi, ljubav i smrt, „Politikin Zabavnik”, broj 3261, 2. 3. 2021.

Izvori:

Twilight of Empire: The Tragedy at Mayerling and the End of the Habsburgs. Penny Wilson, Greg King; St. Martin’s Press, 2017.
Rudolph. Crown Prince and Rebel. Brigitte Haman; Peter Lang Inc., International Academic Publishers, 2017.
A Nervous Splendor: Vienna 1888-1889. Frederic Morton; Little Brown & Co, 1979.
The Road to Mayerling: Life and Death bof Crown Prince Rudolph of Austria. Richard Barkeley;‎ Literary Licensing, 2013.
Mayerling Revisited: The Short Life and Death of Mary Vetsera. Chelsea Ridley, u „Constructing the Past”; Vol. 12: Iss. 1, Article 6, Illinois Wesleyan University, 2011.
The Sorrows of the Prince Charming: The Tragic Life of Crown Prince Rudolf. Yunya Yang, u „Constructing the Past”; Vol. 12: Iss. 1, Article 5, Illinois Wesleyan University, 2011.
Celebrity Suicide and Forced Responsible Reporting in the Nineteenth Century: Crown Prince Rudolf and the Absence of a Werther Effect. Manina Mestas, Florian Arendt; Health Communication, 38(3), 568–574. https://doi.org/10.1080/10410236.2021.1961972
On the Prince Rudolf Motif in Joyce’s Ulysses and Krúdy’s Jockey Club. Tamás Juhász, u: „Orpheus Noster”; Vol 12, No 3, 2020.
Mayerling: The Facts Behind the Legend. Fritz Judtmann; Harrap : London, 1971.
Rudolph: The Tragedy of Mayerling. Károly Lonyay; Scribner : New York, 1949.
Franc Jozef. Žan-Pol Bled; Clio : Beograd, 1998.
Marija Večera. Klod Ane; Epoha : Zagreb, 1966.