Ugledavši svet par dana nadomak dolaska (bečkog) proleća, gospođica Meri (kako je volela da se, mondenski, predstavlja), smrću zauvek ostaje okovana u zimi i mladosti (tek mesec i po udaljena od punoletstva), kao večiti simbol nesrećne, apsolutne, samoponištavajuće ljubavi. Vreme, a naročito kasnije razvijana fikcija, nisu bili naročito pošteni ni prema kome od učesnika događaja u istoriji upamćenog kao afera Majerling, ali, čini se da je ova devojka ipak najgore prošla. Istina se, kao i obično, krije negde između svih (ne)proverenih glasina i (ne)pouzdanih svedočanstava, ali nam se verovatno nikada neće otkriti u celini, zadržavajući svoju mračnu čar.
Priča o austrougarskom prestolonasledniku Rudolfu i njegovom krajnje neobičnom (zlo)činu uveliko je poznata, uglavnom na stotine puta „stručno prežvakana” sa svim varijantama, pretpostavkama i predrasudama, u međuvremenu prerastajući do pravog mita. Na prvi pogled nema šta već nije, negde i nekad, rečeno, a opet – ništa se zapravo ne zna. Sve ukazuje na to da će velika misterija ostati nerešena. Zlokobna, gotovo pa gotska stvarnosna drama u sutonu Fin de siècle ili Belle Epoque (zavisi za koju se stranu ogledala opredelite), govori o nesmirenosti, groznici (plave) krvi, strasti i agoniji, ukratko, svemu što je karakterisalo kasni XIX vek u prestonici dekadencije, pod uveliko trulom monarhijom…Rekoh li „govori”? Zapravo, pre nagoveštava: i to čini ogroman deo njenog morbidnog magnetizma, upravo zamagljenost svakog gledišta koje bismo pokušali da trajno usvojimo.
Manje-više sve je, površinski, dobro znano o habzburškim akterima majerlinške tragedije, pa ih zato ovoga puta neću staviti u fokus interesovanja (biće za to, nadam se, drugih prilika). Šta se može reći o ženskoj strani (tobožnjeg) pakta? Šta zapravo znamo o toj nesrećnoj/manipulativnoj/naivnoj/frivolnoj/zavedenoj/proračunatoj/grabljivici/plenu/ambicioznoj/sanjarki/fatalnoj/(iz perspektive današnjice)„i-nije-toliko-lepa”/ozloglašenoj/potcenjenoj….i kako je sve već nisu pokušala definisati dosadašnja tumačenja dramatične epizode iz prošlosti? Gde je tu, KO je zapravo, bila Marija Večera? I zašto je povest o Majerlingu mnogo više od (filmski interpretirane) sladunjave ljubavne drame ili čisto kriminogeno-patološkog slučaja?
Sagledana u kontekstu romantizma koji je obeležio početak devetnaestog stoleća i zauvek usmerio dalji duhovni razvoj evropske civilizacije, u sprezi sa snažnom privučenošću pojmu fatalnosti, transformisana dekadencijom koja će iznedriti Frojda, Ničea, Lu Salome, estetiku Klimta i Šilea, afera Majerling se pokazuje kao neodvojivi, logični deo šire slike završetka jedne ere, carstva, veličanstvenog razdoblja grada i, u krajnjem, čitavog društvenog ustrojstva.
* Za slušanje uz čitanje: Bebi Dol – Rudi
Porodično stablo
Spomenik sa groblja jednog od najstarijih manastira u Evropi, devetstoletnog Hajligenkrojca, sadrži najvažnije podatke sa kojima nalazim za shodno da započnemo:
MARIE Freiin v. VETSERA
Geb. 19 März 1871
Gest. 30 Jänner 1889
Za života poznata po „mističnoj, egzotičnoj pojavi”, svakako ju je mnogo dugovala interesantnom poreklu koje u izvesnom smislu veoma dobro sugeriše šarolikost, multikulturalnost i internacionalnu protežnost tadašnje Habzburške monarhije. Govoreći o njenoj porodici, istorija se pomalo dvoumi oko toga jesu li bili Slovaci (zbog postojbine u Bratislavi, tadašnjem Presburgu, delu Austrougarske) ili Mađari (na šta ukazuje izgovor prezimena i većinska etnička struktura sela iz kog je prvi istaknutiji predak, obućarski gazda, krenuo u svet). Već Marijin deda po ocu, Đerđ (Georg ili György), bio je komandant policijske brigade, da bi tokom revolucije iz 1848/9. zadobio poverenje bečkog režima, te je unapređen u direktora podružnica. Mladi car Franc Jozef, poznat po zahvalnosti za svaku demonstriranu vernost, ponudiće mu plemićku titulu, ali se Večera ustručavao od preteranog staleškog izdvajanja iz svoje sredine, zamolivši da se, umesto toga, njegovom sinu omogući da napreduje u budućoj karijeri. Tako je tih, ozbiljan i vredan Albin Večera poslat da studira na Orijentalnoj akademiji u Beču (kasnije preimenovanoj u Konzularna, pa Diplomatska akademija; inače, osnovana za vreme vladavine Marije Terezije), nakon čega je primljen u diplomatsku službu. Sredinom pedesetih, postaje sekretar austrijske ambasade u Konstantinopolju, a do penzionisanja je radio u Sankt Petersburgu, Lisabonu, Darmštadtu i Kairu. Albin je 1867. odlikovan carskim Leopoldovim ordenom, uz sticanje podrazumevajućeg naslednog zvanja viteza, da bi 30. januara (zapamtite ovaj datum!) 1870. bio proglašen baronom ili „frajherom” (Freiherr), svega godinu dana pre rođenja glavne junakinje ove priče.
A potonje, naravno, ne bi bilo ni moguće da se dotičnom diplomati u Carigradu putevi nisu ukrstili sa članovima stare levantinsko-grčke porodice Baltaci. Ovo prezime se spominje još u venecijanskim i dalmatinskim poveljama iz XV veka. Bankar Evanđelio (Evangheli) iz Venecije prelazi u Smirnu, a njegov sin Teodor uspešno nastavlja posao, stigavši do Londona, Pariza i Konstantinopolja. Iz dva braka imao je ukupno desetoro dece (svi do jednog multilingvalni), a o njegovom basnoslovnom bogatstvu dovoljno govori činjenica da nijedan od potomaka nije ostao uskraćen za više nego impresivnu svotu nasledstva. Nakon smrti prve supruge, Despine Vukovič (očigledno slovenskog porekla, ali nisam uspela da otkrijem odakle je tačno bila), Teodor se oženio četvrt veka mlađom Britankom Elajzom Sarel (kćerkom predstavnika ogranka trgovačke Levantske kompanije). Iako se u više izvora pogrešno navodi da joj je Elajza majka, Helena (odnosno, Eleni) jeste Teodorovo drugo po redu dete sa Despinom: ali će maćehin anglosaksonski uticaj činiti važan deo njenog identiteta. Kao državljanin Venecije, tada u sklopu Austrougarske, Baltaci je 1860. takođe dobio viteški čin od Franca Jozefa, godinu dana pre nego što će preminuti.
Nisu prošle ni tri godine, a udovica Elajza mu se pridružuje, prethodno zamolivši austrijskog diplomatu da preuzme pravnu brigu nad brojnom maloletnom decom koju ostavlja za sobom. Tada jedva sedamnaestogodišnjakinja, Helena brzo pristaje da se uda za dvadeset dve godine starijeg Albina Večeru, donoseći miraz od šest miliona franaka u zlatu. Franc Jozef je lično, 17. februara 1864. (dokument je sačuvan do današnjeg dana), potpisao odobrenje molbe za brak, sklopljen 2. aprila. Pre nego što se približimo središnjoj temi, ostaje da se osvrnemo na ostatak porodice Baltaci, kojoj je bila namenjena ništa manje značajna uloga. Teodorova četiri sina kasnije poznati kao „Kraljevi hipodroma”, svi do jednog bili su vrsni konjanici i uzgajivači plemenitih rasa, što ih je povezalo sa pripadnicima najvišeg plemstva od Beča do Ostrva. Kada je krajem 1866. osnovan austrijski ogranak Džokej kluba, istaknuti članovi postaju Aleksandar, Hektor i Aristid Baltaci. Njihove sestre su se udale za bogate i uspešne ljude, čime se mreža uticaja i korisnih društvenih veza dodatno, vrlo promišljeno širila.
Helena Baltaci, sada Večera, iz nepoznatih razloga se nikada nije selila sa mužem. Albin ju je, uz decu koja su pristizala (ukupno četvoro), smestio na adresi Schüttelstraße 11, gde se 19. marta 1871. rodila Marija. Pored nje, bili su tu stariji Laslo (László ili Ladislav, zvani „Laci”; 1865) i Johana Elizabeta Karolina, koju su svi zvali kraće „Hana” (1868), dok je najmlađi Ferenc Albin (Ferencz ili Franc, „Feri”), došao na svet 1872. godine. Iako je u crkvi Sv. Jovana Nepomuka krštena kao Marija Aleksandrina fon Večera (Marie Alexandrine von Vetsera), u skladu sa „dvojnim” imenovanjem ostale dece – ali i ponosna na britansku rodbinu, istovremeno u želji da bude moderna – kasnije će prisvojiti verziju Meri, ostajući šire prepoznavana kao Mary Vetsera. Helena je 1880. iznajmila i renovirala vilu Schloss Schwarzenau (na koju Marija aludira jednim od oproštajnih pisama) u Salesianergrasse, blizu nekadašnje letnje rezidencije Eugena Savojskog. Zanimljivo je da je ista zgrada, do početka prošlog veka poznata i kao Palata Večera, prethodno pripadala našem knezu Milošu Obrenoviću (kupio je 1855.), a zatim kneginji Juliji (od 1875.).
Devojčice su u početku imale privatnog tutora, da bi kasnije bile upisane u Institut za obrazovanje mladih plemkinja pri salezijanskom manastiru (Salesianerkloster). Ove ekskluzivne škole zasnivale su svoj program na učenju francuskog, muzike, crtanja i ručnog rada, uz razvijanje manira koji bi polaznice učinili potpuno prikladnim za kasnije uloge aristokratskih supruga. U međuvremenu, Marijina ambiciozna majka borila se za postepeno uspinjanje u visokom društvu, tada nezvanično podeljenom na tri sloja: prvi je činila elita, stara aristokratija bliska dvoru (samim tim, sa direktnim pristupom tim krugovima); u drugom su obitavali moćni „civili”, uglavnom iz redova bankara, vojske, poslovnog sveta, uz ponekog umetnika; dok treći predstavljaju imućne jevrejske porodice, poput čuvenih Rotšilda. Negde između „prvog” i „drugog” plemstva, pozicionirala se porodica Večera, ali je Helena stremila višem.
Razvijajući istančan ukus, uobičajila je da priređuje prijeme i zabave kojima su, između ostalih, prisustvovali ambasadori Nemačke i Engleske. Mada se nisu zvanično mešali, bilo bi pogrešno misliti kako odjeci postupaka i socijalnih upinjanja tzv. skorojevića nisu dolazili do društvenog vrha, potpuno svesnog koliko su slične akcije vapaj za time da budu primećeni od strane monarha. U svom dnevniku iz 1877., carica Elizabeta, popularna Sisi, primećuje: „Gospođa Večera očajnički želi da uđe na Dvor i stekne privilegije za svoju porodicu”. Opravdanost takvih očekivanja dokazuje nekoliko činjenica: pre svega, Aristid Baltaci je punih deset sezona bio član Elizabetine najuže lovačke pratnje; Hektor daje časove jahanja carevoj zvaničnoj metresi Katarini Šrat i uzgaja konje za carsku ergelu, a sama Helena postaje prijateljica caričine dvorske dame Ide Ferenči, tako da je bilo pitanje vremena kada će se njihove sudbine još tešnje ukrstiti. Čak su kolale (potpuno sulude) glasine kako je baronesa 1879. očajnički pokušavala da na sebe privuče pažnju mladog prestolonaslednika Rudolfa. Vreme je pokazalo kako je za tako nešto ipak trebalo sačekati stasavanje sledeće generacije.
Coming-of-age
Marijino detinjstvo naglo je uzdrmala i zasigurno trajno obeležila velika porodična, ali i kolektivna nesreća. U Ringteatru je 8. decembra 1881., uoči izvođenja opere „Hofmanove priče” Žaka Ofenbaha, izbio veliki požar. Vatru je, po svemu sudeći, prouzrokovala eksplozija usled nepažnje jednog od scenskih radnika prilikom paljenja gasnih lampi. S obzirom na to da se samo čekalo na dolazak bogatih pokrovitelja pozorišta, koji bi zauzeli mesta u prvim redovima, balkoni su bili uveliko krcati. Sa širenjem stihije i nepravovremenom reakcijom čuvara, svi izlazi su odsečeni, pa je ubrzo nastalo opšte rasulo. Poginulo je najmanje šest stotina posetilaca, među kojima se nalazio i šesnaestogodišnji kadet Laslo, Marijin najstariji brat. Kao za ironiju, ulaznice je dobio zahvaljujući izvanrednom uspehu u školi. Habzburzi su, po sebe srećnim sticajem okolnosti, kasnili u pozorište: zatekavši haos, odmah počinju da prikupljaju pomoć za porodice žrtava, a ostalo je zabeleženo kako Rudolfa posebno pogađa prizor masovnog stradanja. Porodica Večera kasnije prima telegram saučešća sa dvora, a sve žrtve su zajedno položene na prestoničkom Centralnom groblju.
Život se nastavlja. Marija i Hana su 1884. postale članice Bečkog klizačkog društva (Wiener Eislauf-Verein), ogranka Džokej kluba. Kad smo kod poslednjeg, mlađa od sestara je već od desete godine, preko svojih ujaka, naučila sve o trkama i klađenju, koje je obožavala koliko i odeću/modu. Sa trinaest je u spomenaru svoje prijateljice i imenjakinje M. Mitrovski (Mittrowsky), otkrila neke veoma zanimljive stvari. Radi se o popularnoj knjižici donetoj iz Londona, koja pod naslovom „Ispovesti” sadrži dvadeset četiri pitanja. Evo kako trinaestogodišnja Večera vidi sebe: umesto odgovora na to „kakva je njena zamisao o sreći”, stavila je – šest upitnika. Da nije to što jeste, piše, bila bi – duh ili jelen. Lenjost smatra „podnošljivim nedostatkom”, uživa da čita, oseća se „nestrpljivo”, a voli da pije liker i šeri (!). Kod muškaraca najviše uvažava hrabrost, omiljeni cvet joj je ruža, a volela bi da (uvek) živi u Beču ili Konstantinopolju. Najdraži pesnik joj je revolucionar Šandor Petefi, pisci Fernan Denoaje i Ektor Malo, slikar Hans Makart (Klimtov učitelj), a kompozitor Betoven. Od istorijskih ličnosti najviše ceni Mariju Stjuart, Šarlot Korde (giljotiniranu zbog atentata na Žan-Pola Maraa) i Bertrana di Geklena (vojskovođu iz Stogodišnjeg rata), a ne podnosi kraljicu Elizabetu I (razumljivo, jer je naredila pogubljenje spomenute škotske rođake). Od fiktivnih likova, divi se Zigfridu (junaku Pesme o Nibelunzima) i Medeji. Voli imena Franc, Oto, Georg, Jakob i Helena. Svoje zapise završila je citatom kraljice Blanš od Kastilje: J’aime qu’on m’aime, comme j’aime quand j’aime („Volim da me vole, kao što volim i da volim”).
Šta nam ovi redovi iz pera sveže tinejdžerke otkrivaju, a da prkosi slici koju su kasnije u svetlu presudnih događaja mnogi nastojali da nametnu: kako je budalasta, čak priglupa pripadnica minornog privilegovanog sloja? Vidimo da je pred nama veoma mlada, ali načitana osoba žive mašte, dosta neobuzdanog duha, sa istovremenom vezanošću za sigurnost postojećih životnih okolnosti, ali i neobičnim interesovanjem za nekonvencionalno, čak bizarno. Sve, od Betovena do Medeje, otkriva strastvenu dušu sklonu burnom doživljavanju sveta i željnu velikih uzbuđenja u sopstvenoj svakidašnjici. A to, s obzirom na budućnost, nije nimalo zanemarljiva činjenica.
Sledeća prelomna tačka u njenom stasavanju tiče se drugog velikog gubitka: naime, Albin Večera 1887. umire u Kairu, od posledica plućne bolesti. Pre njegove smrti, Marija je najmanje tri puta posetila očevu egipatsku adresu i sa svega petnaest godina bila neka vrsta hostese na prijemima koje je organizovao. Povratak i definitivno stacioniranje porodice u Beču poklapa se sa njenim stasavanjem, praćenim brzim skretanjem opšte pažnje na sebe. Čini se kao da preko noći postaje modna ikona, pravi društveni hit: „Wiener Salonblatt” od 10. jula 1887. mladu baronesu proglašava „jednom od najlepših u protekloj sezoni”, devojkom „neporecivog šarma”.
Visoka oko 163 cm, bila je telesno „razvijenija od prosečne austrijske gospođice”. U prilog njenom obožavanju garderobe (zbog čega su joj, do danas, pripisivani „površnost” i „banalnost”; začudo, mnogi ljudi kao da zaboravljaju kako je biti mlad i koja su većinska interesovanja devojaka u tom krhkom životnom dobu), govori sačuvano pismo iz banjskog mesta Homburg. Poslato je u kasno leto 1888., a njime Marija traži od obućara da joj „što pre bude izrađen par crnih čizama na pertlanje, malo debljih od prolećnih, ali iste veličine”, pošto su „smeđe bile preuske i preteške”, a „ljubičaste bi mogla da nosi, iako do sada nije, budući da su suviše male”.
Po povratku porodice sa novog putovanja u Egipat, proleća 1888., Mariju će tračerska kolumna spominjati kao „anđela (sa) trkališta” (Turfengel), nakon što je zapažena na prestoničkom hipodromu Frojdenau. Tada već uveliko važi za lepšu od svoje tri godine starije i prema tome za udaju „hitnije” sestre. Savremenici hvale „melodiozni” glas, kožu boje breskve, plave oči i držanje kao u istočnjačke sultanije: „Man war glücklich, wenn man sie anschauen konnte” (Usrećuje onog ko je pogleda). Čak će i princeza Stefani u memoarima isticati kako su joj „tu devojku” opisivali kao „zbunjujuće ljupku, visoku, divno građenu, sa sitnim šakama, bujnom tamnom kosom i ljiljan-belim tenom”: Kontrast između (njenih) crnih trepavica i zimzeleno plavih očiju zapanjuje.
Jedan od osvojenih pripadnika elite bio je osamnaest godina stariji vojvoda Migel od Bragance. Ostavši udovac 1881. (supruga mu je, inače, bila caričina nećaka), konstantno je tragao za odgovarajućom prilikom za novi brak, koliko se i Helena neskrivano nadala dobrom udomljenju svojih ćerki. Iako je nonšalantno odgovarala na njegova udvaranja, Marija nikada neće prihvatiti prosidbu – ispostavilo se kako su njene simpatije bile drugde, doduše, ne preterano različite od maštarija na hiljade devojaka širom carevine. Baš kao što su danas zvezde glumci, muzičari ili sportisti, u ono vreme su takav status uživali (mladi) pripadnici vladajućih dinastija. U maju 1888. ponovo je organizovano porodično putovanje, sada za London, a kasnije se govorilo da je promena sredine Heleni, zapravo, poslužila kao drastičan pokušaj da „ohladi” Mariju od zainteresovanosti za prestolonaslednika. Potpuno bezuspešno.
Napisala/priredila: Isidora Đolović
Drugi deo pročitajte >>> OVDE
