„Liebe Marie” & „unser Rudi”
Vreme je za uvođenje druge dramatis personae, bez koje ne bi bilo ove priče, ali čija ona ipak NIJE, tako da ću ovoga puta samo preleteti preko svega što se uglavnom uveliko dobro zna. Nadvojvoda Rudolf Franc Karl Jozef od Austrije, rođen 21. avgusta 1858. u letnjoj rezidenciji Laksenburg, bio je jedini sin Franca Jozefa i Elizabete Bavarske (Sisi), mnogoočekivani naslednik habzburškog trona. U ranom detinjstvu podvrgnut je strogom (čitajte: potpuno sadističkom) kadetskom vaspitanju, iako je temperamentom bio sličan majci, osetljiv i razdražljiv dečak. Ta početna iskustva, uz otuđenost roditelja i nemogućnost da sa bilo kim unutar porodice pronađe istinski zajednički jezik, trajno su oblikovala njegovu kasniju ličnost. Kao dete bio je ono što bismo danas nazvali „štreberom”: zainteresovan za istoriju i prirodne nauke, inteligentan, talentovan. U adolescenciji nastavlja da razvija interesovanja i kompetencije koje obuhvataju ornitologiju, mineralogiju, istoriju, publicistiku. Bizmark ga naziva „izuzetno nadarenim” čovekom nesvakidašnjih političkih shvatanja koja zadivljuju; uprkos mladosti, nastavlja kancelar, razmišljao je nezavisno i ozbiljno: „Nismo se uvek slagali, ali znao je da dobro poentira diskusiju, čineći to krajnje obazrivo”.
Na Rudolfovu nesreću, sklonosti su mu, baš kao i karakter, bile potpuno nepodobne. Za razliku od konzervativnog oca, princ nije skrivao da je liberal, što je njegov društveni aktivizam unapred osudilo na subverzivnost, članke i pamflete potpisane pseudonimima, uz krajnje nepovoljne poglede na budućnost ustrojstva monarhije. Krajem 1882. zapisuje: „Čekaju nas mračna i ružna vremena. Nije teško poverovati u zastarelost i razjedinjenost današnje Evrope. Neophodno je da se dogodi velika i korenita promena, društveni preokret iz koga će, posle duge bolesti, procvetati nova Evropa…”. Danas je Rudolfova progresivnost opšte mesto kod proučavalaca ovog dela istorijske epohe. Frustriran zbog nedostatka slobode, kako mišlju, tako i životom postepeno postaje sušta suprotnost onome što je predstavljao model vladara poput Franca Jozefa. Na nesreću, reakcionarnost zahvata i privatno biće, pa se njegov raskalašni stil života brzo pročuo izvan zidova carskih palata, jer je, uostalom, uveliko tražio pribežište što dalje od njihove teskobe. Baš kao i silom otuđena Sisi. Pa, ipak, u dvadeset prvoj godini je Rudolf, navodno, neizmerno voleo život, izrazivši želju da doživi stotu: „Užasava me pomisao na neizbežan kraj”.
Možda je početak sunovrata označila ženidba, prema tada još važećem običaju potpuno dinastički i politički motivisana. Izbor raspoloživih princeza te „sezone” bio je krajnje oskudan, a konačna odluka verovatno najgora moguća. Brak sa Stefani od Belgije, od samog početka katastrofalan, uslovio je da se Rudolf veoma brzo po otaljavanju posla još više udalji i pažnju preusmeri na (mnogobrojne) kurtizane. Svemu je odmogla odbojna ličnost princeze, koju je deo dvora zvao „belgijska krava”, a carica otvoreno prezirala i ignorisala.
Dobro poznat deo priče je to da se par dodatno otuđio usled nemogućnosti da, nakon prve (i jedine) prinove – pa još devojčice! – dobiju drugo dete. Mit o veneričnoj bolesti, još uvek nejasno da li gonoreji ili sifilisu, čini da se već decenijama nekritički tvrdi kako je Rudolf pred samoubistvo uveliko bio u „kritičnom stadijumu”, usled čega ionako ne bi dugo poživeo, kao i da je prethodno zarazio suprugu, prouzrokujući njen sterilitet. Ništa od navedenog nije potvrđeno. Pre svega, doktori su još nakon Stefaninog porođaja predviđali male šanse za još jedno dete. Čini se da ni supružnici nisu bili raspoloženi da proveravaju tačnost dijagnoze: princeza je sredinom osamdesetih, uverivši se kako od njihovog braka konačno nema ničeg, počela da i sama traži avanture. Kasnije se preudala i živela dugo u normalnom zdravlju, baš kao i njen drugi suprug. Karl Lonjaj, nećak potonjeg, tvrdi kako je Stefani još pre udaje, kao i svi, znala za Rudolfove „hobije” koji su mu doneli izvesnu polnu bolest, ali joj je „bilo daleko važnije da postane carica”. Tako, uostalom, glasi i naslov njenih memoara, I was to be Empress, u kojima, inače, ne spominje sterilitet, niti zarazu.
Treća stavka popularno povezana sa Rudolfovom privatnošću tiče se njegove psihičke nestabilnosti i, sledstveno tome, rano razvijenog suicidalnog nagona. Beč osamdesetih godina XIX veka beleži najvišu stopu samoubistava u Evropi, a princ je, prema rečima savremenika, bio „zaljubljen u smrt”. Sačuvani crteži koje je izrađivao kao dečak otkrivaju zapanjujuću opsesiju krvlju i prizorima ekstremnog nasilja. Kao odrastao, zapisao je: „…prilika da vidite kako neko umire i čujete kako izdiše (…) za mene je oduvek predstavljala neobičan spektakl”. Njegove privatne prostorije su najviše podsećale na kabinet učenjaka, ukrašene oružjem i različitim vrstama prepariranih ptica, dok je najveći kuriozitet navodno (ovom delu palate je odavno strogo zabranjen pristup) predstavljala ogromna staklena vitrina sa bizarnim radom taksidermista: lešinom konja okruženom grabljivicama. Poznato je i da su mu se na pisaćem stolu nalazili lobanja i revolver.
Par godina pre afere Majerling, Rudolf u društvu rođaka Ota (sina svog strica, Karla Ludviga) i trećeg pratioca (možda Otovog brata Franca Ferdinanda?) izvodi makabrističku „šalu”: zaustavili su pogrebnu povorku u Prateru, pa na konjima preskakali kovčeg. Još jedno opšte mesto Rudolfove životne priče je dugo kruženje ideje samoubilačkog pakta, iako se navodi o vremenu kada je prvi put došao do nje razilaze (od šest meseci do tri godine pre Majerlinga). Otuda se danas uglavnom slažu zaključci kako je princ bio duboko nezadovoljan, nesrećan čovek, čiji je početni hedonizam s godinama prešao u autodestruktivni promiskuitet, pa je počeo da opsesivno traga za partnerkom u (zlo)činu, nemajući hrabrosti da se sam upusti u tako nešto. Posthumno se tvrdilo da je predlog izneo čak i Stefani, koja zgroženo odbija, baš kao i njegova dugogodišnja ljubavnica. Dotična, prostitutka Mici Kašpar, ponudu je prijavila šefu policije, baronu Krausu, koji je nije shvatio ozbiljno, ali je zato upozorio da priču nikome ne ponavlja, jer će u suprotnom biti privedena. Prvobitni plan bio je da se stvar izvede što skandaloznije i šokantnije, tako da samoubistva izvrše među spomenicima izvan Ringštrasea i da im leševi budu izloženi naočigled sveta koji prolazi.
Nakon što je odjeknula vest o Majerlingu, „The New York Times” piše o naslednoj mentalnoj nestabilnosti Vitelsbaha (caričine loze), naročito skrećući pažnju na Rudolfovo srodstvo sa bavarskim kraljem Ludvigom II, čuvenim po ekscentričnosti i misterioznoj smrti svega par godina ranije. Greg King i Peni Vilson, autori zanimljive studije o čitavom slučaju, izvode zaključak da je princ najverovatnije bolovao od bipolarnog poremećaja, a sasvim sigurno bio sklon depresiji i anksioznosti, poput svoje majke. Prva reakcija mlađe sestre Marije Valeri na vest o Rudolfovoj smrti glasila je: „Da li se ubio?”, iz čega se prilično jasno vidi kako su svi znali sa kakvim se problemima borio, ali nikome nije padalo na pamet da bilo šta preduzme. Ako je sam i pokušavao da stvarnost učini podnošljivijom, Rudolf je to radio na pogrešan način. Nezgodan pad sa konja 1888. prouzrokovaće mu dugotrajne, teške glavobolje, pa lekar (koga je zamolio da ništa ne spominje caru) prepisuje morfijum koji, uz već razvijenu depresiju i konzumiranje alkohola, princa odvodi u zavisnost.
Ipak, odlutali smo predaleko unapred. Činjenica je da većina ovako mračnih pojedinosti i sablažnjivih tajni do kraja ostaje skrivena od očiju šire javnosti, a Rudolf je bio njena neporeciva zvezda. Zbog pristupačnosti i nekonvencionalnosti, mase su ga rado svojatale; zbog prijatne pojavnosti i šarma, ženski deo populacije sanjao je o njemu. Broj ljubavnica sa kojima se u minulom stoleću licitiralo nagoveštava nerealne zavodničke sposobnosti, ali je zapravo malo njih dobilo priliku da ga upozna. Marijina veza sa dvorskim krugovima zvala se Mari Lariš-Valerze i bila Sisina „svetovna” nećaka: dete caričinog najstarijeg brata i jevrejske glumice Henrijete Mendel. Zbog ljubavnice, potom i supruge nedostojnog ranga, vojvoda Ludvig Vilhelm od Bavarske odrekao se nasleđa i titule. Naknadno priznata kao deo caričine familije, njegova kćer Mari će imati pristup širem krugu kretanja Habzburga, ali ne i direktno dvoru. Jedno vreme je bila ljubavnica Hajnriha, najmlađeg od braće Baltaci, preko koga se verovatno i zbližila sa Helenom Večerom. Primetivši zanesenost prijateljičine mlađe ćerke, „velikodušno” će se ponuditi da joj pomogne, verujući kako je reč o prolaznoj mladalačkoj iluziji. Ono čemu je doprinela prevazišlo je sva očekivanja.
Od Rudolfa i Marije su, od tada, filmovi, romani, memoari različitih lica bliskih njihovoj sredini, kao i moderni istorijski revizionizam, stvorili dve krajnosti: „habzburškog Romea i Juliju” čija je nemoguća ljubav mogla da se realizuje jedino u večnosti, odnosno, „pokvarenog princa pedofila koji je zaveo i obmanuo praznoglavu klinku, iako je zapravo nije ni voleo i bila mu je tek drugi-treći izbor”. Ni jedna, ni druga verzija nije sasvim tačna, obe su jednako površne i preuveličane. To vodi do glavnog (niza) pitanja: Koliko je zapravo trajala njihova veza? Koliko je (ne)ozbiljna bila? Zašto se baš oko Marije podigla drama, iako je i pre nje bilo mnogo ljubavnica libidinoznog Rudolfa? Šta je činilo njen slučaj toliko pretećim, do nužde prekrajanja činjenica?
Krenimo od same hronologije. Tačan početak ove ljubavi nije lako odrediti, jer podaci, izmišljeni ili faktografski potkrepljeni, naprosto protivreče jedni drugima. Prema jednoj verziji, upoznali su se 12. aprila 1888. na spomenutom Frojdenau, gde je Marija uveliko privukla pažnju svih kao najstilizovanija, atraktivna i živahna gospođica. Veruje se da ih je jedno drugom predstavio princ od Velsa, Albert Edvard (kasnije Edvard VII). Druga i najšire prihvaćena verzija navodi novembar 1888. u Prateru, sa Mari Lariš kao posrednicom koja će ubuduće obezbeđivati pristup ličnim odajama princa i smišljati izgovore za njenu majku. Ona je navodno podstakla devojku da mu pošalje jedno pismo puno izliva obožavanja, koje je pokrenulo točak sudbine.
Međutim, postoje ništa manje pouzdani izvori koji svedoče kako je Stefani odbila da putuje u Englesku na proslavu Zlatnog jubileja kraljice Viktorije u junu 1887. Razlog: nije mogla da podnese poniženje zbog toga što joj suprug „juri za devojkom koja još nije ni izašla iz škole”, a sa kojom se, kako su je izvestili (princeza je bila ljubomorna i sklona angažovanju uhoda), Rudolf već neko vreme viđa po Beču. Naravno, radilo se o Mariji, tada tek malo starijoj od 16 godina, a izvor princezine brige potvrdila je glumica Katarina Šrat, ljubavnica (i najbliža prijateljica) Franca Jozefa. I Stefanina sestra, Lujza od Koburga, u svojim memoarima (My own affaires) tvrdi kako je ljubav između Rudolfa i Marije zapravo trajala tri godine. Car je, ističe, zbog toga bio toliko besan i uporan da ih razdvoji, pa u jednom trenutku čak pokušava da ubedi Rudolfa kako mu je Marija polusestra, plod navodne davne afere sa Helenom. Princ se na neuverljive besmislice samo nasmejao.
Ana Bolen Ugarske?
Neophodan korak u raskrinkavanju ovog mita trebalo bi da bude objektivizacija Marijinog statusa, što dalje od nevoljene nametljivice, ali i preuveličane romanse. U prvom slučaju imamo one koji se pozivaju na Rudolfove posete Mici Kašpar do samog kraja, Heleninu podvodačku ambiciju, Marijinu zaluđenost i nesrazmerno kratko trajanje njihove veze (ako se prihvati zvanična teorija o nekoliko meseci), prema tome zaključujući kako mu Marija nije istinski značila, te da je samo predstavljala kolateralnu štetu uveliko prisutnih i razvijenih manijakalnih opsesija. Možda najinteresantnije zvuči pozivanje na Večerinu mladost, pri čemu se iz vida gubi sledeće: ni Rudolfova majka, ni supruga, nisu bile starije od njegove ljubavnice kada su ušle u brakove. Ovo ne znači zrelost, niti da nije prerano, ali govorimo o vremenima kada se živelo kraće i brže, a stasavalo ranije. S druge strane, osećanja su čudna stvar sa kojom pojedinac nikada nije načisto: ni kada će planuti, ni koliko trajati i sa kakvim intenzitetom. Nema razloga za sumnju da je, uzevši u obzir sve do sada iznete preduslove, Rudolfa i Mariju obuzela ogromna strast, ni to da se od svih njegovih ljubavi, koliko god ih bilo, na kraju računala samo ona. Ma kakav sticaj okolnosti dodatno pogurao ovakav scenario prema kulminaciji.
Marijin učitelj francuskog i čovek od poverenja, Gabrijel Dibre, u članku za pariski „Le Matin” obelodanio je sećanje na devojčino vidno promenjeno ponašanje i raspoloženje nakon što je upoznala princa. Ističući kako je pasionirano čitala izveštaje o njemu, sakupljala fotografije iz novina i raspitivala se, potvrđuje ranije iznet podatak da je Helena povela sa sobom u Englesku kako bi okončala tu opsesiju. Bilo kako bilo, do kraja godine je veći deo društva, uključujući Franca Jozefa, uveliko znao za aferu i svi izvori su saglasni da je tokom prethodna dva-tri meseca organizovano barem dvadeset tajnih sastanaka. Tako se 11. decembra 1888., umesto da prisustvuje izvođenju Vagnerovog ciklusa u Bečkoj operi, Rudolf video sa Marijom. Jedna od najstarijih prestoničkihgostionica,„GmoaKeller”u ulici Am Heumarkt, gde su se više puta sastali, još uvek postoji i posluje. U čast legende kako im je to, zapravo, bilo mesto prvog izlaska, kasnije se jedno vreme zvala i „Zum Kronprinzen”.
U jednom razgovoru je zabeležena Rudolfova opaska: Možda je ludost odbaciti ljubav ove devojčice. Ona nema ambiciju da izigrava Pompadurovu. Moj status joj ne znači ništa, više je poput odane supruge. Upoznao sam mnoge (fizički) lepše, ali nikad nisam naišao na verniju. Larišovoj je, piše u njenim memoarima, rekao kako se nada da ne misli o vezi sa „malom Večerom” kao o „nekakvom platonskom prijateljstvu”: Uveravam te da nije nimalo naivno; zapravo sam u đavolskoj zbrci, u više nego jednom pogledu.
Ledi Pedžet, supruga tadašnjeg engleskog ambasadora, opisivala je Mariju kao „lepu, ali brzopletu devojku”, naglašavajući da joj se nikada nije dopadala njena sklonost ka „koketiranju sa oženjenim muškarcima”. Pitala se, nakon svega: „Kako je tako blesava curica uspela da obrlati čoveka inteligentnog poput Rudolfa od Austrije da okonča svoj život na tako glup, prljav, nedostojanstven, melodramatičan način? Ne vidim logiku…osim da je on bio manijak”. Jedna od dvorskih dama govorila je o Mariji kao o izrazito senzualnoj pojavi kojom je Rudolf bio potpuno opsednut. Privukle su ga najpre njene, kako su mnogi udvarači tvrdili, „hipnotišuće, orijentalne” oči. Slučajno ili ne, u sklopu prinčevih prostorija u Hofburgu nalazila se i tzv. turska soba, posvećena prijatnim sećanjima na putovanja po Orijentu. Među najkontroverznije stavke ubraja se pitanje Marijinog akta, danas čuvanog u kolekciji muzeja Hofmobiliendepot. Pretpostavlja se da je izrađen na Rudolfov zahtev, što nas dovodi do druge, putene (i, zapravo, krajnje logične) strane ove veze. Navodno je, kako bi osigurala ljubavnikovo trajno interesovanje, Marija koristila razne afrodizijake, ciganske talismane, vezivala ga za krevet (!) i praktikovala sadomazohističke igre koje su Rudolfa „činile srećnim”. Kada bi Bratfišova kočija došla da je noću prokrijumčari do Hofburga, izletala je u spavaćici, samo ogrnuvši kaput.
Dolazimo do najzanimljivijeg dela svih dosadašnjih tumačenja. Naime, nezanemarljiv broj izvora spominje zaveru sa ciljem proglašenja nezavisnosti Mađarske, na čijem bi se čelu nalazio Rudolf, razveden i krunisan – sa Marijom kao kraljicom. Film „Iluzionista” se donekle služi ovakvom motivacijom, a znajući da je Večera bila pripadnica mađarskog plemstva, opravdana su očekivanja da bi je narod prihvatio kao mlađu, lepšu, svoju vladarku, koja bi mogla da dinastiji obezbedi muškog naslednika (izuzmemo li teoriju o sterilitetu kao posledici polno prenosive bolesti čemu, opet, protivreči druga priča, o navodnom tajnom abortusu kao uzroku devojčine smrti u Majerlingu). Marija je, prema Larišovoj, za Stefani jednom prilikom rekla: „Ta glupa princeza zna da sam joj suparnica”, dok u pismu upućenom ujaku Hajnrihu, priznaje da „svoj ideal (Rudolfa) voli celom dušom, ali između njih stoji treća osoba – njegova supruga”.
- Ana Ilić: „Oporavljam se od Hegela“ (odabrane pesme)
- Roman Vodeni cvetovi Endrua O’Hejgana u Imprimaturu
- Memorijal Sesil Vajsbrot u izdanju Akademske knjige
Nije sasvim jasno šta tačno obeležava 13. januar 1889., datum na, u međuvremenu netragom izgubljenoj, metalnoj burmi. Sa unutrašnje strane ovog poklona od Rudolfa za Mariju, predviđenog da se nosi oko vrata kao privezak, bilo je ugravirano „I.L.v.b.i.d.T.” (In Liebe vereint bis in den Tod. – „U ljubavi ujedinjeni do smrti”). U vezi sa ovim datumom, Marijina prijateljica Hermina Tobis, nastavnica klavira, pisaće Hani (na zahtev da je informiše o sestrinom poveravanju) kako je opisani prsten išao uz narukvicu, te da joj je Marija sve to pokazala uz prepričavanje sadržaja Rudolfovih pisama. Ona se danas smatraju izgubljenim, iako postoje naznake da ih je Marija prosledila sestri; nasuprot tome, princ je jasno izrazito želju da njegova prepiska sa Marijom, koju posthumno budu pronašli u Hofburgu, bude spaljena.
Najdraža Hermina, moram ti priznati nešto što će mnogo da te naljuti. Juče sam bila sa njim od 7 do 9. Oboje smo izgubili glave i – postala sam žena! – sada pripadamo jedno drugom telom i dušom.
Kada Helena bude otkrila da je Marija poslala Rudolfu srebrnu tabakeru, što će joj konačno obelodaniti pravu prirodu njihove veze, Larišova još jednom priskače, preuzimajući na sebe vlasništvo nad predmetom. Majka je nezadovoljna: „Kompromituje se, a jedva joj je sedamnaest godina, uništavajući ne samo svoj, već i živote sestre, brata i majke…”.
Nekoliko najupadljivijih sličnosti koje su ih mogle međusobno privući i vezati jedno za drugo:
1. Dolaze iz porodica sa po četvoro dece, od kojih je najstarije rano preminulo (već sam spomenula stradanje Marijinog brata; prvo dete Franca i Elizabete, devojčica Sofi, umrla je sa dve godine). I Rudolf i Marija su bili treći po redu rođenja.
2. Privučeni mističnom i morbidnom, povezivali su ljubav sa smrću.
3. Govorkanja i kontroverze ih, pojedinačno, okružuju još pre susreta (savremenim rečnikom govoreći, bili su IT girl i pop idol bečkog visokog društva).
4. Snažan uticaj roditelja i unapred postavljena očekivanja. Larišova svedoči o velikom pritisku na Mariju da se unosno uda, spominjući njenu avanturu sa izvesnim engleskim oficirom, leta 1888., kao vid pobune. Njena prijateljica iz Amerike, Morin Alen, tvrdi da je u ljubavi bila „veoma ozbiljna”, usled čega posvećenost Rudolfu nikada nije dovođena u pitanje: dok je on (možda) uporedo i viđao druge žene, ona nije pokazivala interesovanje ni za koga sem njega.
5. Fizički su oboje podsećali na svoje majke. Pored lika, Elizabeta je na sina prenela naklonost prema Mađarima, kao i užasavanje od krute, staromodne dvorske etikecije.
6. Bili su poliglote i globtroteri, frankofili. Rudolf je već sa šest godina razumeo francuski, češki, italijanski i mađarski, pored maternjeg nemačkog. Marija je, zahvaljujući očevoj profesiji, prilično rano proputovala veliki broj zemalja u inostranstvu.
7. A evo i nečeg pomalo edipovskog (zaista, Rudolf je propustio da se smesti na kauč gospodina Sigmunda Frojda, koji bi nesumnjivo otkrio, ili barem potvrdio, mnoštvo zanimljivih stvari): Marija je, baš kao i carica, bila poznata po veoma dugoj, tamnoj kosi. Kao što je već napisano, obožavala je konje i bila izuzetno vešta u sedlu, „anđeo hipodroma”. Elizabeta je, pisali su savremenici, „izgledala kao anđeo i jahala kao đavo”. Za razliku od svojih roditelja i Marije, Rudolf nije bio naročito dobar konjanik. Već sam spomenula da su delili ljubav prema putovanjima. Tu je i simbolika čuvenog ukrasa za kosu u obliku polumeseca (crescent moon): obe su u značajnom trenutku upadljivo nosile astralni nakit.
Zvanično predstavljanje, odnosno, uvođenje Marije u visoko društvo planirano je za 27. januar 1889. Tog datuma je u nemačkoj Ambasadi upriličen veliki bal, u čast prve godišnjice kajzera Vilhelma II na tronu. Domaćin svečanosti bio je princ Hajnrih VII fon Rojs, a Helena je pozvana kao udovica istaknutog diplomate. Marija tom prilikom nosi „pletenice uređene u obliku krune, sa dijamantskim mesecom” (simbolom rimske boginje Dijane, lovkinje) po uzoru na caričine zvezde ovekovečene na legendarnom portretu, delu Franca Vinterhaltera, generaciju ranije. Pobira uspeh, ali nije dokazano da li je zaista odbila da se nakloni pred princezom Stefani. Larišova tvrdi kako je scena, do danas nezaobilazna u fiktivnim dramatizacijama događaja, zapravo tačna, te da ju je zbog „nečuveno drskog” ponašanja majka kaznila. Rudolf, naprotiv, sutradan traži da je dovede njemu.
I sam je prolazio kroz ozbiljne porodične sukobe. Kada je početkom godine papi uputio pismo sa zahtevom za poništenje braka (na temelju nemogućnosti da se dobije naslednik), poglavar katoličke crkve momentalno obaveštava cara. Usledila je žustra rasprava između oca i sina, padaju mnoge teške reči (između ostalog, da princ „ne zaslužuje tron”), a na spomenutom ambasadorskom balu, sećali su se očevici, Franc Jozef okreće leđa Rudolfu koji je krenuo da ga pozdravi pri ulasku. Pozornica je spremna za kobni završni čin.
Napisala/priredila: Isidora Đolović
