Prikaz knjige: Ričard Pauers, Igralište; izdanje: Dereta, 2025; Original: Playground, 2024. Prevod sa engleskog: Milica Kecojević
Veštačka inteligencija i klimatske promene: ako čovečanstvo nekako i izbegne samouništenje uz njihov manji ili veći doprinos, ova dva problema neminovno će stići na dnevni red. O tome, uostalom, dovoljno svedoči prava hiperprodukcija fikcije na te, često kombinovane, teme. Dobar sluga, zao gospodar – tehnološki razvoj uveliko preti da se otme kontroli i okrene protiv svog tvorca; slično je čovek uradio u odnosu na prirodu, a posledice je sve teže zaobići. Može li, ipak, veštačka inteligencija da pomogne u borbi za spas planete, produži život, izvojuje glavnu, opsesivnu ljudsku pobedu, nad smrću? U kaleidoskopskom romanu Ričarda Pauersa majstorski je simulirana partija društveno-intelektualnog okršaja bića i artificijelnosti, prirode i mehanike, duše i progresa, na polju igre koje možda predstavlja čitavo naše postojanje.
„Igralište” je naziv visokorazvijene digitalne platforme koju je lansirao informatički mag Tod Kin. Sada suočen sa rapidnim odumiranjem svog najvrednijeg resursa usled retkog oblika demencije, zaranja u sećanje i program puni fragmentima sa ciljem koji postaje sasvim jasan i neopisivo bolan tek na kraju četvorokrakog narativa. Kin je rastao sa nezainteresovanim, destruktivnim i večito nezadovoljnim roditeljima, ali u finansijskom izobilju koje mu je makar pružalo stalnu mogućnost bežanja u tajne konstruisanja na jednoj, a okeana na drugoj strani. Potonje upoznaje i opsesivno zavoli posredstvom impresivnih svedočanstava o poduhvatima kanadske okeanografkinje Evelin Bolije, sa sličnom biografijom i strastvenom posvećenošću ronjenju kao kompenzaciji za nepotpuno detinjstvo. Pored njihova dva, čitamo i živote Todovog najboljeg prijatelja sa studija i njjegove devojke umetnice, čiji ulazak u zatvoreni pakt autsajdera doprinosi kasnijem razlazu nerazdvojnog tandema. Rafi Jang je neobično talentovani Afroamerikanac koji spasenje iz geta, od porodičnih tragedija i vlastitih osećaja krivice, sramote, neuklapanja, traži u knjigama. Glad za sticanjem znanja povezuje ga sa Kinom, ali njihova dva drastično suprotna pristupa, tehnološki i pesnički, dovode do burnog ideološkog sukoba, naravno, uz udeo emocija koji prilaže Ina Aroita, slobodni duh i stanovnica planete. Njena ljubav Rafija oslobađa dotadašnjih utvara potpunije nego bilo šta prethodeće, uključujući dugogodišnji savezničko-takmičarski odnos sa Todom.
Više od pola života kasnije, dok plutajućem ostrvu Makatea u centralnom Pacifiku preti propast, ili možda spas, u vidu nove uzurpacije tek obnovljene prirode usled ambicioznih planova nosilaca četvrte industrijske revolucije, sudbine ovih ljudi dolaze u nov, čudan ukrštaj. Pauers pored višetranog i doslovce dubinskog osvetljavanja njihovih, ali i još nekoliko sporednih ličnih drama, dilema, izgubljenih ideala i kajanja, na sjajan način smešta sve, uz čitaoce, razume se, unutar virtuelnog takmaca zadivljujućem, večnom i moćnom okeanu. Da li je čitava priča zapravo „Igralište” (na kraju krajeva, roman se nimalo slučajno upravo po programu i zove), konstrukt i simulacija, želja za ispravljanjem davno uništenog? Postoji li nada? Kada dođe do trenutka da se bira između slobode u autentičnoj povezanosti sa prirodom i materijalnog blagostanja sa svim, na primer medicinskim, preimućstvima i kada su odnosi snaga izjednačeni, šta izabrati?
Pauersovi junaci su do te mere predani svojim strastima da im one ujedno definišu ličnosti i postepeno isključuju svaku alernativu. Veštačka inteligencija sa potencijalima vrhunskog podražavanja najpotresnijih osećanja, nasuprot ljudskim sredstvima komunikacije neizrazivoj – ali kako osporivoj? – duši podvodnog sveta, životu drevnijem od nas, sveokružujućem i strahopoštovanja vrednom, šta će prevagnuti?
„Igralište” je priča o krhkosti i opasnostima budućeg, ali možda još više o postojanosti, privrženosti koja ide do podnošenja žrtve, ostavljajući ipak i nadu. Evelinina uverena pripadnost dubinama voda, Todova komunikacija sa mašinom koja po svemu odgovara obraćanju svom detetu, Rafijevo apsolutno uzdanje u pribežište unutar pisane reči, Inina lakoća kretanja kroz vizuelno, oblik i izraz kojim kreacija sjedinjuje naše korene sa upravo nastajućim vizijama, fasciniraju koliko i bole dok se usled tako jasnih opredeljenja pojedinci međusobno i ne uvek svesno povređuju. Centralna suprotstavljenost između drevne igre goa kao vrhunca veštine i kombinatorike mozga, a nasuprot tome iskustvima i upravo spomenutim dostignućima uma punjene veštačke inteligencije, stvara nemir kojim je Pauersov roman prožet od početka do kraja. Ko će u završnici koga podvrgnuti svojoj volji, šta je veće i jače, šta prevazilazi sve, u svetu bez istinske vere gde su ideali većinom razoreni, raščlanjeni?
Zadržavajući neophodne elemente zapleta koji u esejističke delove unose dinamiku međuljudskih veza i time dramatizuju na momente otuđen, teoretski pristup svetu kao znalački rukovođenom projektu, pisac pokazuje (i možda sugeriše lični odgovor na ključnu dilemu, tačnije, sopstveni izbor rešenja) razornu koliko stvaralačku moć imaginacije. Ona je, nameće se utisak po završetku uznemirujuće vožnje na i pod talasima prostranstva i vremena, najveća i najtrajnija sila. Njoj pripadaju život, smrt, odluke i rešenja; ona je, rađajući se iz znanja i razvijajući kroz njegove plodove, možda jedini adut koji nam preostaje.
Autorka: Isidora Đolović
