Prikaz knjige: Uroš Đurković, O čemu je reč?. Novi Sad: Matica srpska, 2025.
Pomeranje konvencionalnih granica i postupaka romana primetno je u srpskoj savremenoj književnosti, ali ne samo kroz distribuciju već i kroz tradicionalne oblike afirmisanja, kao što su nagrade i procesi koji im predhode. Takvu vrstu zvanične afirmacije dobio je i roman O čemu je reč? Uroša Đurkovića, koji je ušao u širi izbor za dodelu 72. NIN-ove nagrade.
Roman O čemu je reč? konstruisan je od 332 numerisana fragmenta, te predstavlja pravi čitalački mozaik silueta likova i refleksija. Diskurs romana poseduje intimističku notu preko upotrebe prvog lica pripovedanja, ali i same prirode tekstovnih fragmenata koji čitaoca informišu o različitim svakodnevnim temama. Precizno oblikovanje naracije još jedan je od pozitivnih atributa koji opisuje ovaj roman. Filozofsko-narativni meridijani diskursa održavaju diskurs romana u celini, a njihovi polovi jesu upravo lik-pripovedač i njegov drug, cimer i student istorije. Ovakva postavka dovodi u vezu i motiv Dvojnika ili Drugog, a s obzirom na to da je ovaj tekst autorov prvenac, čitaoca može podsetiti i na Kišov prvenac, Mansardu.
- SAN O DRVETU: O završnici kvarteta Maje Lunde
- O vremenu i vodi – ko smo i kakav svet ostavljamo deci
- Roman Memoari belih medveda: Ogledalo naracije, iskustva i identiteta
Motivi, teme, ali i pristupi u promišljanju datih problematika, romanu daju poseban karakter. Direktna pitanja u tekstu koja se, prema dijegetičkom nivou, pre svega odnose na naratora, lako mogu uključiti i samog empirijskog čitaoca. Narativna empatija, koja se može postići ovakvom narativnom konfiguracijom, sam proces čitanja može dovesti u vezu sa karakterom neke filozofske knjige, ili i one sakralne prirode. Model čitanja na koje poziva ovaj roman, onaj intimistički, možda će nekoga podsetiti na zelenu knjigu iz Selindžerovog dela Freni i Zui. Zbog toga je i sam proces čitanja i imerzivnosti višestruk.
Iako je pozitivistički pristup kao književnonaučni metod prevaziđen, u ovom slučaju ipak nećemo izostaviti bibliografiju ovog autora koja se tiče naučnog rada, a koji objašnjava jedan od simptomatičnih toposa u romanu. Ekokritički pristup književnim tekstovima jedan je od savremenih pristupa koji je u svom razvitku, iako ne još i na svom vrhuncu. Jedan od pionira ovog pristupa u srpskoj teoriji književnosti jeste upravo i autor romana O čemu je reč?, što je u ovom slučaju bitno napomenuti. Naglašavanje ekoloških instanci u tekstu ide u prilog i samoj prirodi ekokritike, kao i lucidnosti u pisanju ovog romana.
U nekoliko navrata fragmenti romana imaju i (auto)poetičku i deskriptivnopoetičku crtu. Indikacija da tekst koji čitamo jeste nenapisana zbirka poezije, odnosno kako se (samo)otkriva ideja teksta, ali i fragment koji govori o ružnoj književnosti, predstavljaju specifični sloj govora književnosti u svom književnom kontekstu (bila ona lepa književnost ili ne).
Široki spektar tema koji je deo filozofsko-refleksivnih fragmenata kao da su na granici (neophodnog) lirizma svakodnevnog čoveka u savremenom kontekstu. Stil pisanja, organizacija narativnih instanci i tematika teksta, na kraju ipak ostavljaju pitanje koje je anticipirano u naslovu romana ー o čemu je reč? O svemu ili ipak o nečemu konkretnom? Neka model čitanja koje čitalac odabere ili put kojim će ga sam narativ voditi i navede do odgovora na pitanje koje je autor promišljeno postavio.
Autor: Jovan Đorđević
