Marija Vulović je rođena 16. januara 1978. godine u Užicu. Maturirala je u Užičkoj gimnaziji i diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost i jezik. Radi kao profesor srpskog jezika u Osnovnoj školi Dimitrije Tucović na Zlatiboru. Objavila je dve zbirke pesama: Odmrežavanje (KOV, 2023 – edicija Posebna izdanja) i Betel (NEOS, 2024 – 1. nagrada na Konkursu NEOS izdavaštvo 2024). Pesme su joj objavljivane u Književnim novinama, Balkanskom književnom glasniku, Sentu, Ekermanu i drugim časopisima i portalima za književnost, kulturu i umetnost (Strane, Sinhro, Kazaljka). Jedan je od 50 nagrađenih autora zastupljenih u Zborniku Panorama novije srpske poezije 2025. Živi i radi u Čajetini. Majka je triju devojčica: Vanje, Sare i Sanje.
Sve je gotovo, Crvenkapo
čim zakorači u mračnu šumu
drveću izrastu uši
u grlu se zaplete korenje
Crvenkapa skakuće
po crvenom rubu
babinog jezika
ne proguta li je vuk
poješće je baba
majčine namere su časne
ćerke se rađaju naivne
kao različak
traže videlo u crnoj šumi
kapa je uvek crvena
krv i vrisak su čvor
svezan pod bradom
u svakoj Crvenkapi
čuče majka baba i vuk
sveto trojstvo u mračnoj špilji
babu nosi na leđima
vuka u grudima
majku u potiljku
sve devojčice na kraju
posrnu
tako prestane detinjstvo
Sa ocem se ne govori o ljubavi
sa sigurnošću je tvrdio
da će se na kraju svega
otopiti glečeri
i sunce se rasprsnuti
u silovitom zamahu zrakova
verovao je da će pronaći vodu
svako ko dugo nosi rašlje
i pamtio drveta naročito hrastove
pod kojima su nakon kosidbe
odmarali raspojasani mladići
do kojih je žudeo da poraste
jednom mi je u Petrovcu
tresnuo o stenu prvu iluziju
zahvatio je pregršt mora
i rekao vidiš da nije plavo
to se samo igra sa suncem
i zavarava lakoverne
od tada opreznije hodam
kao da su mi cipele uvek mokre
i u svemu prepoznajem
skrivene namere
kao kad mi je na livadi
onog černobiljskog proleća
otpuhivao glave maslačka
i govorio da će se
tako obezglavljeni
ponovo rađati
Zašto ne idem na liturgiju
Boga neporecivo volim
on mi je poslednje utočište
jednom sam ga srela
plakao je u očima
devojčice iz Pakraca
ceo se skupio
u njenim crvenim beonjačama
na liturgiju ne mogu
podmukli kurjaci
po ikonama i dovracima
lepe usta
sa zidova kaplje krv
svih jaganjaca koje su izjeli
ima tu i mene
sporadično se izlijem
i sklupčam u ugrušak
moja hemofobija
stečena je i hronična
Umetnik Čijao oživljava pokojnicu na slici
banuo mi je u san jedan Kinez
zakopčan kao bombona
strpljivo je listao album
svaki čas lizao kažiprst
onda ga uperio u sliku
u beloj haljini na žute cvetove
zagledana u sebe
ni žena ni devojčica
sa crvenim
skoro okruglim srcem
i amazonskom prašumom u očima
pred njom je počinjao život
upisaće fakultet
odseliće se
dogodiće se ljubav
reinkarniran Klerk Gebl
banuće u Studenjak
pomiriće je sa svetom
prave ljubavi su spasonosne
tako piše u knjigama
postoje ponori koje treba odgurnuti
ona veruje u budućnost
ona je proleterijat
i smeši se u objektiv
Kinez se pretvara u Poaroa
Gregor Samsa u bubu
trbuh mu se naduvava
kao uštipak u tiganju
cvrči na vrelom ulju
izrastaju mu brkovi
Ti si je ubila kaže
šta ćeš sad s njom
gde joj je glava
nađi joj zub
ugrizi je za obraz
Pelena
žuriš iz detinjstva
kao dezerter iz vojske
hrliš u mrak
imaš jedva petnaest
i svrbe te prsti
zenice i usta
badem u januaru
bezglavo procveta –
i promrzne
pelena te odaje
dok pričaš o slobodi
bila sam u tvojim godinama
i već sam se gušila
ja sam gajila krin
ti bi da cvetaš kao muškatla
kažeš nikom ne rastu
krinovi na terasama
krinovi su za groblje
O crvenom slovu i nedeljom, nikad
baba nije uključivala mašinu
nije uzimala usisivač
ni peglu
sporadično bi se latila metle
ali bi jezik pustila na ispašu
i psovke bi se razletele
kao lastavice.
plima razočaranja pokuljala bi sa jezika
psovala bi Boga
i Sunce
i krv
i što se slomila
i što je mogla
taj što ju je prosio
pre dede
imao je konje i pašnjake
i učen je bio
babina glava puna baruta
i zaprške
nedeljom bi letela u nebo
u ponedeljak se survavala
u neoprano
neopeglano
nepopravljivo
nesvarljivo
Migrena
(Status Migrainosus)
Pilat mi vrišti iz slepoočnice
kao dečak u autobusu
što nema gde da povrati
pa ipak izlije utrobu
i smrad je nesnosan
uvlačim nos u okovratnik
i brojim do sto jedan
jato gavranova
sleće mi u lobanju
graktanje je uvek zlurado
krvavi kljuni do očiju
krvave noge do koljena
između čeonih kostiju
čuči podmukla zebnja
na očnom dnu
doktor ne vidi promene
to je dobro kaže
migrena ne skraćuje život
ali ga zagorčava
žensko si šta češ
govorila je baba
povukla si na očeve
kao i sve ostalo
konstatovala bi majka
popij nešto čekaj
da prođe
sve sam popila
majko
nagutala se
tableta suza
sunovraćanja
riba sam koja peva
lavirint od svetlosti
potreban mi je mrak
crn i lekovit
o Bogomajko
razbij disko-kuglu
u mojoj glavi
zakloni me od svetla
izbavi me od ljudi
amin
