Prikaz knjige: Saša Buđevac, Ljubavi kišnih seni. Izdanje: Dereta, 2025.
Kako napisati roman? Zašto uopšte pisati (i) romane? Jesu li cilj nagrade? Prestiž, slava? Unutrašnji poriv za izražavanjem po svaku cenu, često tek eufemizam za neizlečivu skribomaniju kao posledicu zablude o sopstvenom „talentu”? Kakve vrste narativa postoje i koliko su oni zapravo besmisleni, ponovljivi, prazni? Interesantno je što sva ova pitanja postavlja i zatim svojim antiromanom zapravo dobija jedno od zvučnijih nacionalnih književnih priznanja, aktuelni laureat nagrade „Miroslav Dereta”, Saša Buđevac.
„Ljubavi kišnih seni” su sve po malo: spomenuti antiroman i njegova vešta, drska razgradnja, metatekst i primer rukopisa u rukopisu – pa još dva puta isto, ukratko, sve ono što bi pedantni teoretičar/kritičar dijagnostikovao i elokventno pobrojao, a čemu se sama knjiga tako razigrano izruguje. Sve u njoj je poigravanje, počev od lažnog naslova koji objedinjuje (najmanje) četiri narativna toka, lukavo bacajući pogrešan signal dok se boje zapravo razlivaju po ogledalu savremene književne (hiper)produkcije i stvaralačke pretencioznosti. Tako su korice i objedinjujući naslov, baš kao i u samoj priči, obmana koja unutar romantičnog okvira pakuje nimalo idealizujuću dekonstrukciju mita o autorskom geniju.
Tako pratimo, s jedne strane, Aleksa (tačnije, Aleksandra), mladog japanologa i prevodioca koji zapravo godinama bezuspešno lageruje rukopise „briljantnih” romana, ne uspevajući da dobaci do izdavača. Njegova fiksacija dostiže vrhunac pošto, shvativši da su krugovi na koje cilja gotovo hermetički zatvoreni, oduči da poturi svoje odabrano literarno čedo kao kukavičje jaje. Drugi tok se odnosi na gostovanje planetarno popularnog i namerno izmenjenim pojedinostima nedovoljno zamaskiranog pisca Kuramamija (razume se, Haruki Murakami, mada postoji i ništa manje dobar prezimenjak) koji, naposletku i na obostranu korist, postaje meta Aleksove nečuvene podvale. Treća pripovedna nit tiče se prevodiočevih autopoetičkih dijaloga koje u potrazi za rešenjem vodi sa južnjakom Nidžom, klošarom i redovnim posetiocem kulturnih dešavanja sa pratećim koktelom (takve delove inventara poznaje bukvalno svaka, pa i najmanja, lokalna zajednica), dok u četvrtoj imamo sam rukopis, nimalo inventivnu, čak prilično ispraznu varijaciju folklornih legendi o narodima Sunca i Meseca, prevazilaženju drevnog prokletstva i ljubavi kao univerzalnoj sili spasenja.
Buđevčeva ironija je takva da se uopšte ne trudi da sakrije svoje namere i prirodu, bilo da je usmerena ka trendu komercijalizacije književnosti u globalnim razmerama, bilo da se spušta do ovdašnjih kritičarsko-izdavačkih krugova. Nidža govori najvisokoparnije reči na najupadljivijem mogućem dijalektu, „institucija” književnog arbitra u liku Miluna Milosavljevića biva do krajnosti ogoljena i iskarikirana, ali sve to ipak ne deluje kao preterivanje već (surova) činjenica koju kurtoazno uporno ignorišemo. Aleksove manipulacije publikom i vlastitim narativom odraz su Japančevih, pa se u tom okršaju interesa spajaju tek pred utehom koju garantuje uspešna obmana trećeg (i najvažnijeg) faktora, čitalačke publike.
Sarkastično, (samo)podsmešljivo i, pre svega, izrazito preispitivački, autor pokazuje koliko su romani sami po sebi fenomenološki i kulturološki interesantna „materija” na osnovu koje možemo prodreti u srž univerzalne i (nažalost) neprekinute težnje ka pseudointelektualizmu. Motivacija opisivanih predstavnika društvenih struktura koje po navici ili staroj slavi svrstavamo u „kulturne” besramno je prozaična, pragmatična, suštinski prilično trivijalna, što nepogrešivo demaskira već ciljano senzacionalna uvodna rečenica o piščevoj „avionskoj” erekciji. Uvek balansirajući na granici komičnog i satiričnog, Saša Buđevac podstiče na ponovno preispitivanje prirode romana, našeg odnosa prema njemu i naročito (ne)opravdanosti društvenog ugleda koji pisci već tradicionalno očekuju za upitan, često minimalan trud.
Možda zaista dugo nije bilo ovako neopterećujućeg, a više nego ozbiljno subverzivnog osvrta na neprikosnovena „božanstva” književnog dela, pisca, produkcije i načina njihovog društvenog vrednovanja – u pravo vreme, u jeku tenzijom nabijene sezone dodela priznanja. Štaviše, pisac i (kasnije) žiri „Deretine” nagrade ovakvom odlukom uspevaju da u praksi potvrde uspeh eksperimenta (višestrukog) rukopisa, što svemu zajedno povećava zanimljivost i svežinu.
Autorka: Isidora Đolović
