Nedavno je u izdanju Plavog maka iz Novog Sada objavljen drugi roman Miloša Petrovića, Balkanski gonič.
Miloš Petrović se već u svojoj prvoj zbirci priča pokazao, dugom rečenicom koju je vodio bez većih teškoća, kao jedan od najtalentovanijih pisaca mlađe generacije. Pokazao se i izborom tematike znatno širom od kruga generacijskih priča. Jedna od konstanti njegovog interesovanja je upravo suprotno – Starost, u vidu sporednih, ali i važnijih likova njegovih dela; zatim svakodnevni život u najobičnijim situacijama; a onda i mladalački gresi, koliko i kriza srednjih godina.
U ovom romanu Miloš prati junake tranzicije kroz njihovo gubitničko putovanje u dijasporu. Narator Balkanskog goniča (obratite pažnju na naslove njegovih knjiga), kao i naratori priča u
Ljepoti lapota, odmah vas hvataju ubedljivim opisima poznatih a retko predstavljanih životnih situacija. Miloš Petrović je i jedan od najduhovitijih autora, čiji narator poznate, a retko obrađivane, životne situacije opisuje i sumnjičavo i autorionično.
U Goniču je život ljudi s ovih prostora u Beču, život takozvanih gastarbajtera, koji nikom od junaka nije ništa dobro doneo, opisan uverljivo, a autor je dao glas onima koji ovde nisu uspeli da se čuju, da bi otišli tamo gde ih nikoniti čuje niti vidi, sem policije za deportaciju. Dakle, to je priča čoveka koji beži iz ove naše – svake naše – zemlje za lepšim životom, ali koji beži još od nečega, isprva nejasno čega, što predstavlja drugi sloj knjige.
U Miloševom Goniču gonjeni junak, ispostaviće se – progonjen od samog sebe, nosi nekakav nejasni greh, dok na kraju ne shvatimo da se ovde verovatno svako gotovo stalno oseća manje–više (po)grešnim: za ono što je uradio ili što nije, što je rekao ili nije, za svaku partiju u kojoj je učestvovao ili je izbegao.
Šah koji se igra s velikim figurama na ulici malog bosanskog grada postaje metafora životnog kruga. A kada je zatvorio krug, koji naravno nije ispao kako ga je zamislio, posle svih pokušaja boljeg života, junak se vraća na istu šahovsku tablu, ali s ništa više mudrosti, jedino s nešto manje krivice. Priča neočekivano zrela od dvadeset devetogodišnjeg autora, kome tek predstoji učvršćivanje književnog glasa, koji je već dovoljno jak i osoben da ga moramo upamtiti. A ujedno ćemo u njegovom pripovedanju uživati, a na momente se i glasno smejati, navedeno je u recenziji Plavog maka.
