Intervju: Zoran Bognar
Povodom nove zbirke pesama Sve su smrti (samo) deo našeg sata
Misao o smrti prisutna je u srpskoj književnosti, nauci i kulturi oduvek. Zoran Bognar u svom pesničkom opusu nije izbegavao motiv smrti, naprotiv, to je jedan od njegovih istaknutih motiva. U prethodnim knjigama motiv smrti povezan sa ratom, stradanjem, sada je pred nama drugačija zbirka, čini se gde je smrt motiv kontemplacije. Ovo je jedna od onih knjiga koje se ne čitaju, već proživljavaju. Nova pesnička knjiga Zorana Bognara, Sve su smrti (samo) deo našeg sata, sa svojih 77 pesama predstavlja poetski rekvijem i duboko filozofsko istraživanje teme koja nas sve definiše, a pred kojom najčešće ostajemo nemi – teme smrti. Kroz devet ciklusa, Bognar nas vodi na putovanje od metafizičke sumnje, preko bola ličnog gubitka, do konačne spoznaje i duhovnog pomirenja. Povodom ovog izuzetnog dela, razgovaramo sa autorom o kreativnom procesu, intelektualnoj pozadini zbirke i putevima kojima pesnik hoda nakon što napiše svoju knjigu o smrti.
Vaša nova zbirka Sve su smrti (samo) deo našeg sata deluje kao poetska meditacija o prolaznosti i duhovnoj transformaciji. Kako je nastajala ova knjiga i koje emocije su je oblikovale?
Ova knjiga posvećena je nedavno blagopočivšim anđelima koji su činili moj mikrosmos: mom rođenom bratu Ediju, mom najboljem prijatelju i venčanom kumu Siniši Mihajloviću, mom najboljem prijatelju u esnafu Radivoju Šajtincu, mom krštenom kumu Uglješi Rajčeviću, mojim prijateljima Dinku Tucakoviću, Miki Oklopu, Massimu Saviću, Žarku Lauševiću, Tomislavu Marinkoviću… Mnogi od njih su zaista prerano otišli (sa nepunih ili sa svega 60 godina), a Radivoj Šajtinac, Tomislav Marinković i moj otac su umrli u 77. godini, zato ova knjiga i ima 77 pesama… Kao što je isto toliko pesama i imala jedna moja ranija knjiga „Insomnija, bele noći“…
Devet ciklusa zbirke čine put od bola do pomirenja. Da li je pisanje za vas način suočavanja sa smrću ili potraga za njenim smislom? Gde se između neumitnosti i subjektivnosti nalazi vaše shvatanje smrti i vremena? I da li zaista vreme leči sve?
Mnogi bi rekli da je o smrti vrlo teško pisati zato što o njoj misle kao nečem konačnom. Ja smrt ne doživljam kao poslednju stanicu ili konačnu sliku na kraju naših života. Mnogi se ne bi složili, zato ću drugi deo odgovora nastaviti pesmom: Toliko mnogo knjiga je napisano o smrti, toliko mnogo filozofskih rasprava, a šta na kraju krajeva čovek zna o njoj… Nema pesnika koji se nije dotakao te teme, ali nema ni pesme koja nam je u celovitosti prikazala smrt. Većinom su sve završavale sa pitanjima: „Postoji li nešto iza?“; „Postoji li život iza života?“… Toliko mrtvih ideja, toliko mrtvih gradova, toliko mrtvih ljubavi, toliko mrtvih ljudi, a mi ništa ne znamo o njima. Ostaje nam samo da nagađamo, da verujemo ili ne verujemo postoji li stvarno nešto iza…
Nije prvi put da pišem o gore navedenom u vašem pitanju. Pisao sam o tome i u poemi „Protoklepsidra“ koja, doduše, nije zastupljena u knjizi „Sve su smrti (samo) deo našeg sata“… Ko što rekoh za mene smrt nije poslednja, već samo jedna od stanica na Točku Večnog Kruga. No, čovek kao emotivno-misaono biće uglavnom se boji nepoznatog i nedefinisanog jer na tom tlu nije siguran i samopouzdan i onda u pomoć priziva velike, neopipljive i nevidljive sile kao što su Bog i Vreme. Čuli smo nebrojeno puta da je neko ko je doživeo veliku bol, bolest, gubitak, tugu, rekao da vreme leči sve. A niko nikada nije pitao Vreme šta misli o tome… A da jeste, Vreme bi mu dalo verovatno neprihvatljivo bolan, ali i vrlo jednostavan i otrežnjujući odgovor u vidu: Ništa ja ne lečim, ja samo prolazim.
Vaša poezija se opisuje kao ekspresivna, buntovna i apokaliptična. Kako biste vi sami definisali svoju poetiku?
Kroz svoju poeziju koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizička, ali pre svega antropocentrična, pevam o Novom čoveku koji je homo spiritualis, dakle spoj raspevanosti Zorbe i individualne svesnosti Bude sa sveobuhvatnom preglednošću gordog Argusa. Andre Malro je jednom prilikom rekao da će dvadeset i prvi vek biti vek duha ili ga uopšte neće biti. To je i moje mišljenje i moglo bi se reći jedan od osnovnih lajtmotiva čitave moje poetike. Uveren sam da Homo SaieNS proživljava svoje poslednje trenutke, što i nije neka tragedija, ako vidimo kakav svet ostavlja iza sebe.
Čitava moja poetika govori o integralnoj dekonstrukciji sveta i o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji, kao iskustvu kroz koje smo očigledno morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog Svet(l)a. Upravo iz tog razloga sam potražio potvrdu u Otkrivenju Jovanovom, jer nas Biblija uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrivenje.
Nakon što napišete knjigu o smrti – o čemu pesnik može dalje da piše? O čemu Vi sada razmišljate?
Naravno, samo o Svetlost. U nastajanju je nesvakidašnja knjiga koja će se zvati Santa soledad, Lux ex tenebris iliti. Reč je o zajedničkoj knjizi mog najboljeg beogradskog prijatelja, slikara Di Voga i mene, u kojoj će biti zastupljenje 33 Di Vogove slike, 33 moje pesme – kao apoetoza na 33 godine našeg prijateljstva, bratstva i saradnje.
Dobitnik ste niza značajnih književnih nagrada — od „Matićevog šala“ do „Vukove nagrade“. Da li nagrade donose potvrdu ili pre svega odgovornost prema onome što pesnik piše? Koliko nagrade menjaju vaš odnos prema pisanju — ili vas pre svega motivišu da idete još dublje u sebe?
Ne mogu reći da mi ne prija što su moje knjige nagrađivane, kao što to verovatno ne bi rekao niti bilo koji drugi pesnik. Međutim, ono što je najvažnije, ne zanosim se njima. Setimo se samo koliko ima antologijskih knjiga koje, ne samo što nikada nisu nagrađene, nego čak nisu ni na adekvatan način pročitane… Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji. Zato i imam običaj da kažem da su nagrade ipak samo biografija knjiga, a da su knjige ona stvarna biografija pisca. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije na koje malo ko može da utiče.
Kao urednik u Izdavačkoj kući „Dereta“ i predsednik Fondacije „Ars Longa“ za očuvanje lepih umetnosti, kako vidite savremenu kulturnu i književnu scenu u Srbiji?
Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji iliti Srbiji u tranziciji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula „da je kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali“ šta onda reći za samu poeziju nego da za nju više ni nema mesta na toj „svirali“. Pesnik je potpuno neprilagođen u Srbiji, baš kao i vegetarijanac u zemlji roštilja; u zemlji Srbiji iz koje je, baš kao i onomad iz Platonove države, poezija proterana na velika vrata. Svedoči o tome podatak da samo još nekoliko srpskih izdavača u kontinuitetu štampaju poetske knjige, to su kraljevačka „Povelja“, beogradski „Treći trg“ i „Nova poetika“… i vršački „KOV“. Svi ostali, a pogotovo vodeći srpski izdavači, ili više uopšte ne štampaju pesničke knjige, ili za tri godine objave po jednu, dve knjige poezije. Danas gotovo svi izdavači u vreme ekonomske krize štampaju najvećma komercijalne knjige kako bi preživeli, dok u fiokama trpe i čekaju neka bolja vremena knjige iz oblasti poezije, istorije umetnosti, književne kritike, teorije književnosti i esejistike. Nadam se da će se nešto u najskorije vreme promeniti jer bez negovanja gore pomenutih žanrova nema ni ozbilnjih izdavača ni ozbiljne književnosti.
Također, s obzirom da je Beograd zasigurno najanatemisanija metropola među evropskim metropolama i da je pored svih mogućih blokada i na ekonomskom i političkom i kulturološkom planu, neizmerno se divim ljudima koji su kulturnu scenu Beograda prethodnih godina činili ovoliko živom i vitalnom. Gradu koji ima FEST, BEMUS, BITEF, BELEF, gradu koji u korak prati najaktuelnija zbivanja iz oblasti filma, muzike, književnosti, slikarstva, pozorišta; gradu koji svake večeri ima po desetak zanimljivih kulturnih manifestacija u vidu koncerata, izložbi, pozorišnih predstava, filmskih projekcija, promocija knjiga i performansa, mogu da pozavide i mnogo veće i ekonomsko-politički i socijalno-kulturološki sređenije evropske i svetske metropole. Ipak, ove godine se dogodilo nešto kataklizmično: nije održana nijedna od gore navedenih festival koji predstavlju prave personifikacije Beograda: ni FEST, ni BEMUS, ni BITEF… O čemu se radi? Nadam se da nismo svedoci i žrtve kulturološkog samoubistva…
U vašoj prethodnoj knjizi pesama “Bordel Amerika” vi i Evropu nazivate bordelom, Evropu koja objavljuje i nagrađuje vašu poeziju. Zašto?
Evropa koju nazivam bordelom je geopolitička Evropa koju predvodi crna koalicija Homo politicusa, Homo SaieNSa i Homo duplexa; dakle, ona koja jedno misli, drugo govori, a treće radi; ona koja “sanja” i priča o ujedinjenju, a koja se deljenjem množi; ona koja je, najblaže rečeno, akribijski precizna matafora obolelog sveta u kojem su glavna načela hipokrizija, pohlepa, čemer i jad.
Evropa koja objavljuje i nagrađuje moju poeziju je geopoetična Evropa (iza koje stoji još poneki preživeli Homo poeticus) koja dobro zna, kako to kažem u svojoj pesmi “Sveti duh, Astrolab”, da ko se u sebi nije lomio taj ne zna šta je celina; dakle, ona Evropa koja pokušava da probudi svoju naizgled moćniju sestru iz košmarnog sna i da je izleči od “zlatne groznice”. Reč je, dakle, o potpuno dve različite Evrope. Nadam se, ako ikada postanu jedna, da će tada u njoj, bar za koji promil, prevladati osobine ove druge, senzibilnije, svesnije i produhovljenije Evrope.
Očigledno je da je hipokrizija ono što vam najviše podiže adrenalin…
Naslađivanje licemerjem i cinizmom ne može im doneti ništa više od ledenog vakuuma u grudima i užasavajuće mogućnosti da zamrze i sebe same.
Koju ulogu, po vama, danas ima poezija u društvu koje je sve više okrenuto površnosti i brzini? Koliko je važno da pesnik danas ostane „svedok vremena“ u društvu koje brzo zaboravlja?
Pesnik treba stvaralački da podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde čak i pojam slobode korespondira sa pojmom neslobode.
Razgovarala: Slađana Milenković
