Jedan od najznačajnijih predstavnika romantizma, Viktor Igo, slobodno možemo primetiti, imao je mnogo sreće sa kasnijim transmedijalnim preuzimanjima svojih dela. Već za života popularan kao dramski pisac, (p)ostao je više nego inspirativan za adaptiranje romana. Usled mnoštva mračnih i grotesknih elemenata, izazovnih za publiku i reditelje, često su ekranizovani ili postavljani na scenu, doduše, sa različitim rezultatima. Dva najprivlačnija obeležja njegovog proznog stvaralaštva, pre svega su groteskni/mračni/turobno-tragični kontekst (vizuelno i značenjski) i snažna politička angažovanost, društvena kritika, ukazivanje na surovost, nepravednost poretka. Naravno, prati ih, često patetična, ljubavna priča.
Od svih Igoovih romana, po broju filmskih verzija, opera, mjuzikl-ostvarenja, mini-serija, ubedljivo prednjače „Jadnici” (o kojima smo pisali OVDE). „Bogorodičina crkva u Parizu” nipošto ne zaostaje po broju adaptacija, kao izvanredan model gotske priče, u kojoj su idejno i vizuelno neraskidivo povezani. Na primeru prilagođavanja ovog romana sedmoj umetnosti, dolaze do izražaja dve krajnosti, između kojih oscilira savremena, naročito holivudska, kinematografija: 1. ublažavanje, sentimentalizovanje, izbegavanje osetljivih mesta u tekstu i preinačavanje završetka romana; 2. pojačavanje, sklonost ka što brutalnijem i neuvijenom prikazivanju sveta.
Već u (engleskom) prevodu, drugačiji naslov romana (Zvonar Bogorodičine crkve) u prvi plan smešta lik, a ne katedralu. Ovakvo se preinačenje samom Igou nije dopalo, baš kao što ni njegovim potomcima nije bio po volji najveći broj adaptacija romana. Kuriozitet predstavlja i činjenica da nijedna filmovana varijanta nije apsolutno verna u onome što je, možda i najvažnije, upečatljivom završetku, ali ne može se reći ni da ih je to učinilo promašenim. Kao najreprezentativnije verzije uglavnom se navode ona iz 1939. (u kojoj glavnu žensku ulogu tumači Morin O’Hara) i televizijska iz 1982. sa bardovima engleskog glumišta, Entonijem Hopkinsom (Kvazimodo) i Derekom Džejkobijem (Frolo). Opredelila sam se za četiri potpuno različite adaptacije, koje u veoma dugom vremenskom opsegu i na vizuelno, dramaturški i idejno često sasvim suprotne načine, tretiraju isti pisani uzor, sa uglavnom jednakim efektom. Radi preglednosti, hronološki ću se osvrnuti na svaku ponaosob, pogotovo nivo prilagođavanja, osobenosti u odnosu na film, kao i svrsishodnost opredeljenja za svedeniji broj likova i tip njihove interakcije.
Roman: „Bogorodičina crkva u Parizu” (Notre Dame de Paris, engl. The Hunchback of Notre Dame, 1831)
Slavno Igoovo delo u svakom je aspektu monumentalan roman, baš kao i građevina oko koje se plete mračna, romantičarska povest sa primesama gotske priče. Smešten u srednjovekovni ambijent, doba vladavine Luja XI, u središtu ima temu raznovrsnih strasti u sukobu i kroz nju problematizovana pitanja odanosti, razarajućih sklonosti, naklonosti antičkim tragizmom obeleženih ljudi, koji vole pogrešne ili – pogrešno. Radnja počinje 6. januara 1482. godine, izvođenjem mirakula u Domu pravde, istovremeno sa odvijanjem karnevalske svečanosti izbora „ludog pape” ispred crkve. Time je državna svetkovina suprotstavljena narodnoj, a kontrast sve vreme prisutan na pozadinskom planu, kao sukob neposrednosti/istinitosti sa lažnim/nametnutim, slobode sa konvencionalnošću. Na neki način, zaokružuju ga i naslovi dva poslednja poglavlja: „Ženidba Febusova” (uz samo jednu, ironijom poentirajuću konstataciju: i on je završio tragično, stupivši u brak) i „Ženidba Kvazimodova” (čime pesimizam, koji prožima delo u celini, trijumfuje).
Arhiđakon Klod Frolo, faustovski je tip junaka, posvećen bezgraničnom znanju uvek na ivici okultnog, kao i mlađem bratu Žanu, koga je odgajio i predstavlja mu više od očinske figure. Plemićkog porekla, dostojanstven i hladan, iznutra je mučen potiskivanom čulnošću, koja dostiže demonske razmere nakon što ugleda cigansku plesačicu Esmeraldu. Iskušenje vodi u zločine i postepeni gubitak svega, a Frolo je jedan od najkompleksnije izgrađenih književnih junaka, čija se unutrašnja borba gradi postepeno, istančano i dramatično. Želja za Esmeraldom preobraća se u mržnju i odlučnost da je, ako već sam ima zabranu, ni bilo ko drugi ne poseduje. Stoga neprestano dovodi devojku u opasnost, potom iz nje izbavlja, samo da bi je iznova prokazao (najpre je to slučaj sa napadom na Febusa, prvo suđenje, pa drugo hapšenje).
Kvazimodo je danas prva asocijacija na Igoovo delo, arhiđakonov „veran pas”. Deformisani zvonar je svojevremeno, kao nakazno četvorogodišnje nahoče, po ustaljenom običaju izložen u katedrali. Jedino se, tada mladi sveštenik u kome je još bilo milosrđa, Frolo, sažalio na nesrećno stvorenje, usvojio ga i vaspitao. Kvazimodo, imenovan po prazniku na koji je pronađen, ali i donekle bizarnom igrom reči obeležen kao „otprilike čovek” (quasi modo, aluzija na nesavršenost), na mnogo načina je prirodom uskraćen. Grbav, hrom, krivonog, ružan, poluslep i (od zvonjave) s vremenom potpuno gluv, on je navodni porod đavola i Ciganke (riđa kosa upućuje na demonsko poreklo). Odmalena odbačen, vezivaće se jedino za retke osobe koje mu ukažu samilost. To su Frolo i Esmeralda.
Esmeralda je šesnaestogodišnja Ciganka, koja sa dresiranom kozom-ljubimicom Džali pleše i izvodi trikove pred crkvom. Detinje naivna i zaslepljena kapetanom Febusom, zbog površne, sebične fascinacije gubi slobodu i život. Predmet čežnje trojice potpuno različitih muškaraca, ona je i davno ukradeno dete polulude isposnice Gudule, što u njenu sudbinu unosi kobni element tragičke krivice neznanja.
Pjer Grengoar, pisac i filozof, spletom okolnosti Esmeraldin formalni suprug, predstavlja neku vrstu naratora u dobrom delu romana, a svakako mu pripadaju ironijski i komični aspekt dela. Sa druge strane, Febus od Šatopera, gordi i površni konjički kapetan, izraziti je antagonista, ali lišen Frolove složene motivacije i bilo kakvog iskupljujućeg kvaliteta. Iako veren sa bogatom naslednicom Fler de Lis, ne odriče se terevenki, društva uličnih dama i bludničenja; emocije su mu nepostojane i kratkotrajne, a hrabrost se takođe može ozbiljno dovesti u pitanje. Nema ni govora o bilo kakvoj romantičnoj ljubavi između njega i Esmeralde, koju kapetan posmatra isključivo kao predmet trenutne razonode, te nije u stanju da joj upamti čak ni ime.
„Čudotvorna ma(ha)la” iliti Dvor čudesa, legendarna četvrt Pariza i takoreći (donji) svet za sebe, boravište je lažnih bogalja, prosjaka, lopova, jednom rečju ljudi sa margine društva. Ovo velegradsko podzemlje predstavlja začarani prostor i glavni izvor naglašene groteske, svet zastrašujuć i fantastičan, kroz koji nas najpre provodi Grengoar, samim tim je opravdano i doživeti ga kao najčešćeg fokalizatora.
Istaknuti pojmovi su, između ostalog: milost (Kvazimodo je odan malobrojnima spremnim da mu je ukažu; Frolo se ispoveda Esmeraldi u tamnici, stavljajući joj tako savest i dušu na milost i nemilost; Pjer Grengoar biva oslobođen devojčinim zalaganjem, Esmeralda ga „otkupljuje” prihvatanjem za muža), utočište (crkva, za sve koji se sklone pod njen svod, pa makar bili teški osuđenici. Zakon, čak ni vlast samoga kralja, nemaju nikakvog uticaja na teritoriji Bogorodičine crkve), krivica neznanja (na antički način, po modelu prepoznavanja najpoznatije primenjenom u tragediji o kralju Edipu. Mahnita isposnica iz tzv. „mišje rupe”, poznata kao sestra Gudula, neprestano izdaleka proklinje Esmeraldu. Ona je, ispostaviće se, bivša prostitutka kojoj su članovi putujuće ciganske trupe davno oteli ćerkicu, zamenivši je monstruoznim detetom koje odrasta u zvonara Kvazimodoa. Znak raspoznavanja će biti amajlija koju devojka uvek nosi oko vrata, smaragdna vrećica sa cipelicom, čiji par čuva i sama „Gudula”), zabuna (uzrokovana gluvoćom zvonara; naime, pošto „šatrovci” napadnu katedralu radi izbavljanja Esmeralde, Kvazimodo to potpuno pogrešno tumači. Preduzima odbranu crkve, pri čemu mnogi stradaju, život gubi i Frolov bezazleni brat Žan, a Esmeraldu nenamerno baca u ruke svom mentoru i novoj pogibelji), veštičarenje (optužba koja, uz onu za pokušaj ubistva plemića, Febusa, najteže tereti Esmeraldu. Dva puta završava pod vešalima, prethodno podrvgnuta čak i mučenju zloglasnom „španskom čizmom” ne bi li joj iznudili lažno priznanje), sebičnost (povezana sa opsesivnom strašću. Esmeraldina naklonost prema Febusu čini joj druge potpuno nebitnim i potrebnim isključivo kako bi pomogli da se poveže sa svojim „božanstvom sunca”, što Phoeb(us) etimološki i jeste. Adolescentski površna, ceni jedino fizičku lepotu. Sa druge strane, kako bi spasio Esmeraldu, Frolo od Pjera traži da žrtvuje svoj „bezvredni” život i pristane na ideju zamene kroz prerušavanje).
Esmeralda, koju „šatrovci” poštuju kao plemensku princezu, sa Grengoarom živi u nekoj vrsti ortakluka (u poslovnom smislu). Takođe, iako nije hrišćanka, oseća duboku zahvalnost boraveći u crkvi. Izražava i želju da, zbog Febusa, bude „naučena njegovoj veri”. Mada još uvek površne pobude, svakako su iskrenije od kapetanovog odnosa prema bilo čemu, pa i religijskoj pripadnosti. Baš kao i Frolo, u destruktivnoj strasti, junakinja srlja do samog ponora i nijedan udarac nije dovoljan da je osvesti, otrgne od pogubnih misli, delanja na svoju štetu. Amajlija joj, primera radi, pored obećanja roditeljskog zaveta i rešenja tajne identiteta, garantuje dobru sreću – uspe li samo da sačuva čednost. Međutim, devojka je spremna da sve odbaci zbog Febusa, samim tim se svesno, a nepromišljeno, lišavajući svake zaštite.
Opisi: Esmeralda je crnomanjasta, vitka, sitnijeg stasa, „andaluzijske” kože i „krupnih crnih očiju”. Frolo je u srednjim tridesetim godinama, rano oćelavio i izboran, ali sa „neobičnom mladošću, bujnim životom i dubokom strašću” u očima. Ponikao iz sitnog plemstva/buržoazije, od detinjstva namenjen svešteničkom redu, „vaspitan je da gleda u zemlju i govori tiho”. Brzo usvajajući znanja i napredujući lestvicu po lestvicu, izučio je teologiju, prirodne nauke, medicinu i kanoniku. Njegova erudicija, koja više nagoveštava čoveka dolazeće renesanse nego „mračnog veka”, dopunjena je tajnim interesovanjima za mistično, onostrano, zabranjeno i gotovo jeretičko. Tajna učenja mu kasnije i pribavljaju mračnu reputaciju „čarobnjaka”, iako se spolja jednako strastveno bori protiv svojih zabranjenih sklonosti. Posle smrti roditelja (posledica epidemije kuge), odgaja mlađeg brata i po prvi put čini iskorak iz sveta knjiga, dopustivši da mu srce obuzme osećanje bezuslovne i bezgranične ljubavi. S vremenom, ipak, postaje sve sumorniji, uviđajući nedovoljnost nauke da samostalno ispuni i učini smislenim čovekovo postojanje. Kvazimodo je riđokos, krive kičme, ispupčene grudne kosti, oka poluzatvorenog velikom bradavicom, krivih nogu. Usled svoje nesreće i ružnoće, kao odgovor na ljudski prezir, razvija divljačnost i zlobu. Njegov jedini vid komunikacije sa svetom uspostavlja se preko zvona, a omiljena razonoda je penjanje uz fasadu crkve. Katedrala je Kvazimodov svet, a on duh života kojim je „ova ogromna građevina, takoreći, disala”: Ostale statue, statue čudovišta i demona, nisu ga mrzele, jer je isuviše ličio na njih. Odnos zvonara i hrama sažima konstatacija: srednji vek je mislio da je on njegov demon; on beše njegova duša. Takođe, on je dobri duh još nekome, „taocu” iz milosrđa – Esmeraldi, u jednakoj meri u kojoj joj je Frolo zao duh.
Sa gubilišta, čuvenog Grevskog trga, Esmeraldu prvi put izbavlja Kvazimodo – drugi put, spasa nije bilo. Potonja izmena je ključna, s obzirom da adaptacije uglavnom izostavljaju ovakvav završetak. Ove ideje će na različite načine pronaći barem delimičan odjek u određenim delovima filmskih adaptacija.
Dragocenu dopunu romanu čine dve naročito razvijene digresije, karakteristične za Igoa, u vidu poglavlja posvećenih arhitekturi, minucioznoj analizi izgleda crkve i samog grada („Pariz sa visine”). Veoma je bitno istaći i to kako, u zaplašenoj ili začuđenoj svesti junaka, predmeti i kameni kipovi kao da oživljavaju. Statue sa zidina i balkona katedrale pred Kvazimodom (doživljava ih kao živa bića i često u potaji razgovara sa njima), ali i „šatrovcima”; sprave za mučenje pred Esmeraldom. Takođe, nije suvišno primetiti kako scena u kojoj se suočavaju Frolo i Febus izuzetno podseća na prizor iz Molijerovog „Don Žuana”, a tu je i direktno poređenje sa pojavom kamenog gosta. Među ključnim motivima su lepota pogleda sa katedrale na panoramu Pariza, zvuk zvona Notr-Dama i vatra (spolja i iznutra): dominirajući na metaforičkom, idejnom i vizuelno-auditivnom planu dela, kreiraju jedinstveni splet simfonije i destrukcije, lepotu prokletstva.
„The Hunchback of Notre-Dame“, Universal Pictures, 1923.
Američki nemi film, veoma uspešan, poznat po upotrebi autentičnog eksterijera i šminke, pionirski poduhvat i uzor za buduću ekspanziju horor-žanra. Režija: Wallace Worsley; glavne uloge: Lon Chaney (Kvazimodo), Patsy Ruth Miller (Esmeralda), Norman Kerry (Febus), Brandon Hurst (Žan), Nigel de Bruller (Dom Klaudio) Ostali likovi: madam de Gondelorije, Fler de Lis, Klopen, Grengoar, Luj XI, sestra Gudula. Trajanje: 109 min.
Vreme najvećeg procvata nemog filma su dvadesete godine prošlog veka i tada se velika pažnja pridavala „temama sna, fantasmagoričnom, imaginarnom, ali i kosmičkoj dimenziji ljudi i njihovih sudbina” (Žan Omon/Alen Bergala/Mišel Mari: Estetika filma, Clio, 2006). Usled odsustva zvuka, samim tim posredništva muzike i dijaloga, montaža je imala primarno narativnu funkciju , a film razvijao narativne sposobnosti „delimično i zato kako bi bio priznat kao umetnost” . Uloga dekora postaje dramaturška i simbolička, u zavisnosti od upotrebe kadriranih predmeta (kadriranje je podela na sekvence, kao osnovne kontinuirane jedinice – otprilike, ono što je u drami scena, ili u knjizi poglavlje/odeljak), dok je pokret glavna dimenzija filma.
Naročito početak predstavlja povlašćenu vrstu fragmenta, često određujući režim fikcije ili vršeći „preobražaj bioskopskog u gledaoca fikcije”, radikalni prelaz „sa instance stvarnosti (…) na instancu imaginarnog”. U ovom slučaju, koristi se uvodna fotografija katedrale, uz napomenu da je pod njenim krovom utočište. Dan oduška, „The Festival of Fools”, dočaravaju komika, mimika, veselo-razuzdana pantomima.
Kvazimodo je najavljen kao legendaran i izmešten lik. Zum na njegovu figuru, koja sa zidina prati dešavanja na trgu, pokazuje izobličeno, karikaturalno (tu je čak i velika bradavica na oku, zatim „ćuba” od kose, kosmatost od šaka do ramena, plaženje jezika), gluvo i poluslepo biće. U pravom smislu reči, on je gnusan. Ispoljava prezir prema narodu kao odgovor na njihovu mržnju, rugajući se putem izvođenja akrobacija po fasadi. Detinju radost oseća jedino dok zvoni, a hod, maska i kretanje glumca danas se smatraju najuspešnijim dočaravanjem književnog zvonara.
Društveni ambijent: Kralj Luj XI strahovladom izaziva nezadovoljstvo naroda, a oponent mu je Klopen, „kralj prosjaka”, predvodnik paralelnog sveta Pariza. Ovaj moćni, neumoljivi čovek ima samo jednu slabost, svoje usvojeno dete Esmeraldu. Njeno poreklo je misteriozno, a kletve i psovke mahnite isposnice duboko uznemiruju devojku. Gudulina prošlost, predstavljena putem flešbek sekvenci, otkriva da su joj devojčicu od tri-četiri godine iz bogatog doma oteli Cigani, dok je (majka) bila odsutna. Dete je oko vrata nosilo medaljon, a jedini trag je cipelica.
Slučaj antagoniste je ovde po prvi put izmenjen kroz udvajanje Frolovog lika. Naime, od jednog su u nemoj verziji nastala dva junaka, pozitivan i negativan. Arhiđakon katedrale, dom Klod: mršav, u beloj mantiji sa brojanicama koje vise za pojasom, prikazan je kao saintly archbishop (živi svetac) i zaštitnik nemoćnih (već u prvom kadru brani jednu ženu od nasilnika). Njegov brat Žan podlac je (tipično komedijaško lice iz ere filmova bez zvuka), protivnik autoriteta (pre svega brata i crkve), Kvazimodov gospodar (naime, zvonar je njegov rob, useful freak).
Febus je vizuelno naglašeno „gizdave” spoljašnosti, ljubimac žena, veren sa Fler čija je tetka ugledna madam de Gondelorije. Dok se na balkonu udvara mladoj plemkinji, oboje primećuju plesačicu sa kozom. Esmeralda poseduje nevinost i naivnost književnog pandana i za nju je kapetan odavno predmet sanjarija. Naravno, želi je i Žan, pa stoga, praćen zvonarom, presreće u mračnoj uličici. Kao i u romanu, Febus priskače u pomoć, Kvazimodo biva uhapšen, dok gazda beži i ostavlja štićenika na cedilu.
Febus i u ovom slučaju odvodi Esmeraldu kod podvodačice, sa jasnom namerom da je zavede. Prenošenje direktnog, samo u različitom kontekstu, detalja iz romana, jeste kadar muve u paukovoj mreži, u krupnom planu. Time se ilustruje devojčina pozicija, dok je u knjizi reč o sceni u kojoj Frolo odlučuje da pusti „sudbinu” da učini svoje u Esmeraldinom slučaju. U ekranizaciji, medaljon će ispuniti zaštitničku namenu, budući da Febus nakon što čuje priču o njegovom poreklu i značaju, odustaje od plana, pokriva i učtivo prati devojku kući.
Pjer Grengoar, ulični pesnik zalutao na Dvor čudesa, ovde biva optužen da je špijun u službi aristokrata. Svojim autoritetom ga u poslednji čas izbavlja Esmeralda, koja među „otpadnicima” uživa višestruko povlašćen status. Sa druge strane, suđenje Kvazimodou za gospodarev zločin (pokušaj otmice), obuhvata javno bičevanje i motiv peščanog sata, preslikane iz knjige, ali i dopunu u vidu višestrukog, direktnog ukazivanja na dejstvo kraljeve „pravde”. Esmeraldinoj milosti (jedina odgovara na vapaje izloženog kažnjenika i pruža mu vodu) pridružuje se Klodova: sveštenik ga oslobađa i smiruje.
Od tog trenutka, prelazi se na sentimentalni zaplet. Febusova buduća tašta priređuje bal u čast proglašenja novog kapetana kraljeve garde. On dovodi Esmeraldu, obezbedivši joj adekvatnu odeću, predstavivši je kao „princezu Egipta”, što nije daleko od istine, barem u kontekstu činjenice da je usvojenica šatrovačkog kralja, dakle, princeza za koju se smatra da je Ciganka (kod Igoa, Gudula proklinje „Misirku”, dok je Frolo zove „Jeđupkom”). Istovremeno, pošto je od uhode saznao za svečanost, Klopen predvodi prosjake koji upadaju na bal, tražeći kavgu. Komični kontrast prekida sama Esmeralda, opredelivši se za svoj narod, iako je Febus upravo javno obelodanio svoju ljubav i ženidbene namere. Odstupanje od romana nastavlja se pošto Grengoar nedugo potom uruči Febusu poruku kojom mu devojka zakazuje sastanak u crkvi.
Za to vreme, Klopen uspostavlja savez sa Žanom, koji nudi „polovinu blaga Notr Dama” u zamenu za Esmeraldinu ruku u bračnoj zajednici, izgovor za planirani pljačkaški napad trebalo bi da bude njena namera da se zamonaši i time pređe pod okrilje svešteničkog reda. Prilika se ipak javlja ranije: u neveštom, zbrzanom nastojanju da se narativni tokovi uzora i adaptacije nanovo spoje, Febus je prilikom susreta u vrtu napadnut s leđa, Žan beži, a Esmeraldu hapse. Iako na sudu identifikuje progonitelja kao pravog napadača, on je istom prilikom optužuje za veštičarenje, bez jasnih argumenata. Sledi mučenje „španskom čizmom”, te poseta u tamnici i ispovedanje „zločina iz ljubavi”, sasvim kao u romanu. Međutim, Žan će posetiti i ranjenog Febusa, sa saopštenjem o predstojećem vešanju, dok Klopen traži Esmeraldu u crkvi i obećava da će je vratiti „makar morao da sruši zdanje, kamen po kamen”.
Na dan egzekucije, Gudula pritrčava i napada devojku na kažnjeničkim kolima, ali joj u ruci ostaje medaljon, nakon čega – uverivši se da se kletva obistinila – umire u času prepoznavanja. Kvazimodo otima Esmeraldu sa gubilišta i u potpuno vernoj sceni, sa povicima Sanctuary! dolazi do vrata crkve, potom se uspinjući sprat po sprat do zvonika. Dom Klod zabranjuje vojsci da pristupi, pozivajući se na nepovredivi zakon svetog utočišta. Nakon početnog užasa, Esmeralda ispoljava jedino zahvalnost prema spasiocima.
Masovne scene odbrane crkve od organizovanog napada sa namerom da se devojka izbavi, veoma su uspešno realizovane. Tokom borbe, Žan pokušava da napastvuje Esmeraldu, ali je brani Kvazimodo. Pobuđen ugroženošću njenog života, baca gospodara sa zidina crkve, ali prethodno biva smrtno ranjen. Pošto pristigne Febus i postane jasno da će dvoje zaljubljenih konačno imati mirnu, idiličnu budućnost (kojoj se iz prikrajka raduju Gregoar i Klod), Kvazimodo odlazi da oglasi svoje posmrtno zvono.
Animirana verzija, „The Hunchback of Notre-Dame”, Disney, 1996.
Režija: Gary Trousdale / Kirk Wise; muzika: Alan Menken / Stephen Schwartz, likovi: Kvazimodo (Tom Hulce), Esmeralda (Demi Moore), Frolo (Tony Jay), Febus (Kevin Kline), Klopen kao narator, kipovi gargojla: Viktor, Igo i Lavern, arhiđakon, koza Džali. Trajanje: 107 min.
Iz korpusa tzv. mračnog Diznija (u koji se još svrstavaju, npr. „Pokahontas” i nešto stariji „Crni kotao”), ovaj dugometražni crtani film se obično smatra ili potcenjenim ili višestruko kontroverznim, ali svakako nesvakidašnjim i neprikladnim za podrazumevanu ciljnu grupu gledalaca. S obzirom na složene teme koje nisu prijemčive najmlađoj publici (ali su i te kako upitne za religijska i društveno-boračka udruženja), kao i znatna, a opet, zbog već spomenutih recipijenata nužna odstupanja od izvornog predloška, još od premijernog prikazivanja izaziva raznovrsne polemike.
Od prvog kadra, koji čini možda i najbolji uvod u Diznijev crtani film ikada, nudi pravu zvučnu i vizuelnu raskoš. Otvaranje prati plovidba kroz oblake i postepeno spuštanje iz ptičje perspektive do podnožja znamenite katedrale i ulica Pariza, praćeno lajtmotivskom temom „Hellfire” koja neosetno prelazi u „The Bells of Notre Dame” (Zvona Notr-Dama). Time su dva veoma bitna aspekta Igoovog romana, na koje sam ranije ukazala – vizuelni (katedrala, panorama) i zvučni (zvona), od početka izraženi. Uvodna numera savršeno zarobljava suštinu koju je Igo nastojao da pocrta: zvona su „duša grada”, sugestivna, sveprisutna, raspričana. Ona zanose ili opominju. Kroz stihove koji opisuju grmljavinu velikih, a šaputavu nežnost malih (kao psalmi) zvona, koja bude grad iz sna i priča se da u sebi sadrže njegovu veliku dušu, prepoznajemo piščevu veličanstvenu odu:
„Kad slušate žubor koji se danju diže iz Pariza, to varoš govori; noću, to varoš diše; ovde, varoš peva. Slušajte, dakle, zvuke sa ovih zvonika; dodajte tome žagor pola miliona ljudi, večito tugovanje reke, neprestano zviždanje vetra, ozbiljan i udaljen kvartet šuma koje se dižu po bregovima na horizontu kao četiri ogromne orgulje; sručite u sve to promukle i oštre zvuke zvona, pa recite ima li na ovome svetu čega bogatijeg, veselijeg, čarobnijeg, umilnijeg od ovog brujanja zvona, od ovog vrela muzike, od ovih deset hiljada glasova od tuča koji u jedan mah pevaju u kamenim sviralama tri stotine stopa visokim, od ove varoši, koja je sad pravi orkestar, od ove simfonije koja grmi kao bura.”
Uopšte, muzičke numere predstavljaju nezaobilazan i važan deo Diznijevih dugometražnih ostvarenja, a poznato je da „muzika stvara dodatnu emociju i sugeriše nam kako da gledamo scenu”, iako poneko namerno iniciranje patetičnosti istovremeno može izazvati odbojnost kod zahtevnijih gledalaca. Panorama sa vrha katedrale takođe se više puta našla u fokusu. Kroz priču vodi narator, Klopen, sjedinjujući uloge lakrdijaškog vođe i lutkara-pričaoca. Od samog uvoda su jasno postavljene uloge, iznenađenja nema: izrazito dobro stoji nasuprot izrazitog zla; stereotipa je mnogo, ali u službi pouke da različitost, prijateljstvo i milosrđe jesu osnovne vrednosti.
Što se izmena tiče, krenimo od postavke likova. Frolo je u ovoj verziji sudija (zvanično saopštenje autora glasi da se nisu želeli zamerati crkvi), koji sa strastvenom i ničim izazvanom mržnjom progoni Cigane. Odgovoran za hapšenje porodice i smrt Kvazimodove majke, želeo je da u bunaru utopi čudovišno novorođenče, ali ga u tome sprečava dobri arhiđakon crkve. Štaviše, nalaže mu da dete odgaji i time se iskupi za zlodelo. Njegova izopačenost je, ipak, neupitna i pojačana fiksacijom rasizma, fanatizma, arogancije i neutoljene strasti. Njegov konj je jednako naglašeno zlokoban, veliki i crn.
Kvazimodo odrasta izolovan u visokom zvoniku, odakle čežnjivo posmatra svet u podnožju. Dobrodušan je, inteligentan i izrazito kreativan, o čemu svedoči izrada makete grada, te osmišljavanje učešća u igri figuricama, kada već biva uskraćen za sudelovanje u svakodnevnom životu.
Esmeralda je drska, koketna, energična, borac za pravdu. Ciganka (nema zamene porekla) izrazito zelenih očiju (što je verovatno neizgovoreno objašnjenje simbolike njenog imena, jer, emerald znači smaragd), osim što pleše sa kozom Džali, zna i poneki trik iščezavanja. Potonjim umećem nadmudruje polovinu žitelja grada okupljenih na trgu, stajući u odbranu ismevanog zvonara i sklanjajući se u katedralu pred poterom. Ni jednog trenutka ne zazire od Kvazimodovog izgleda i zbližavaju se od samog početka, ali, emotivnu naklonost pridobija kapetan Febus. On je, ipak, ne fascinira odjednom, već tek nakon dokazivanja vrednosti i časnih namera. Dele odvažnost i snagu da se suprotstave autoritetima, pri čemu prednjači Esmeralda. Mada je fokus priče nesumnjivo na Kvazimodou, ONA je istinska heroina i pokretač akcije. Vrlo samosvesna, pokazuje preterano progresivna shvatanja za onovremenu ženu, pa makar i izopštenicu.
Febus je ovde hrabri mladi zapovednik, koji štiti slabije (npr. mlinarevu porodicu) i suprotstavlja se Frolovom teroru. Pošto je ranjen, Kvazimodo će ga čuvati i tako se razvija još jedno prijateljstvo, a ovo pranje moralnog profila književnog uzora neminovno nagoveštava hepiend. Naime, Kvazimodo će spojiti zaljubljeni par, dostojanstveno izgubivši u fingiranom ljubavnom trouglu, ali zato bivajući uveden u zajednicu građana. Naravno, prethodno se odigralo ubistvo zlog sudije, ali tek nakon priznanja da je odgovoran za smrt „Kvazijeve” majke.
Amajlija koju Esmeralda nosi postoji i ovde, ali nema veze sa njenim (jasnim) poreklom. Zapravo, reč je o mapi grada pomoću koje Kvazimodo i Febus pronalaze Dvor čudesa, pošto Frolo u potrazi za devojkom, u besu samoinicijativno zapali Pariz. Drugi put odbeglu, sa lomače je odnosi Kvazimodo, u obaveznoj Sanctuary! sekvenci.
Teme: masovna ubistva i progoni Roma (što Frolo slikovito predstavlja na osnovu mrava pod pločom), seksualne privlačnosti kao izvora iskušenja prema Esmeraldi (njen veoma sugestivni ples na početku sadrži i elemente igre uz šipku; tu je i Frolova izvanredna ispovest kroz muzičku deonicu „Hellfire” – „Vatra pakla”), groteska (ubedljivo dočaran ulični metež; svetkovina i šestojanuarski izbor „ludog pape”; podzemlje i Dvor čudesa).
Spoljna naracija: Grengoar kao lik ovde ne postoji, ali je u velikoj meri utkan u figuru Klopena, lutkara, uličnog pripovedača i kralja podzemlja. Od početka je jasna poruka, a retoričko pitanje Ko je tu čovek, a ko čudovište? priča u daljem toku treba samo da potvrdi.
Crkva: Esmeraldina deonica „God save the outcasts” (Bože, spasi izgnanike) i molitva u katedrali, pokazuju naglašenu svest o identitetu i socijalnom miljeu kome pripada, ali i neravnopravnosti koja se kosi sa hrišćanskim učenjem. Dok peva, ona hoda u suprotnom smeru od povorke plemića, sa njihovim sebičnim i ovozemaljskim „potraživanjima” od Boga (moć, ugled, posedovanje ljubavi, slava).
Sekvenca odbrane katedrale/pobune Parižana, drugačije je motivisana i osmišljena, ali u konačnom verna opisu iz romana. Crkva kao da je živa, njena fasada i dominirajuća ruža su poput otvorenih čeljusti: „Tada je, govorahu susetke, ta crkva imala u sebi nečeg fantastičnog, natprirodnog, strašnog, oči i usta otvaraju se na njoj ovde-onde; čuo se lavež pasa, šištanje guja i krik kamenih čudovišta koja, opružena vrata i razjapljenih čeljusti, dan i noć bde oko džinovske katedrale…”
Odluka da se broj likova svede na minimum za posledicu ima postignutu ekonomičnost priče. Iako Frolo ovde nije svešteno lice, ni višedimenzionalan karakter, njegova hladna ambicija i surovost, te zastrašujući utisak koji ostavlja, potpuno su verno izraženi. Isto važi za Febusa, ovde pozitivnog junaka, ali podjednako kaćipernog i površnog kao u romanu. Esmeralda, za promenu, nije naivni i zaneseni devojčurak, već vrlo osvešćena i drugima okrenuta, unapređena ženska figura, pokretačka snaga radnje.
Diznijeva adaptacija, izvesno je, unosi mnoge radikalne izmene u karakterizaciju i priču, uprošćavajući likove i njihove odnose. To je razumljivo sa stanovišta prijemčivosti određenom uzrastu kao pretežnoj ciljnoj grupi – s druge strane, već samo pokretanje teških i ozbiljnih pitanja udaljava ga od nje, čineći likove i stereotipnim s jedne, ali nekonvencionalnim sa druge strane (po prvi put se kao protagonisti i modeli pojavljuju Ciganka, grbavac, uličari, pobunjenici). Uspeva da iznese krajnju poruku i posluži svrsi, a posebna prednost je u očaravajućoj vizuelizaciji i muzičkoj podlozi koje na predivan način oživljavaju atmosferu srednjovekovnog Pariza, njegov mrak i zlokobnost, ali i šarenilo pokretnih praznika, karnevalsku zbrku, klasne razlike…Znatan udeo ima karakterističan humor u sprezi sa intermedijalnošću (Kvazimodou je zabranjeno da napušta toranj, pa njegova tri kamena prijatelja imaju funkciju pomoćnika iz bajke. Ovi kipovi dobijaju imena Viktor i Igo u slavu autora romana, dok je treći nazvan Lavern. Prisutne su i aluzije na „Čarobnjaka iz Oza”), a u službi plemenitog zaključka.
Animirana verzija, „The Hunchback of Notre Dame”, 1986.
Pomalo opskurna australijsko-američka adaptacija, u režiji Edija Grejema (Eddy Graham), ujedno je najkraća (svega 52 minuta). Uprkos tome, predstavlja pozitivno iznenađenje s obzirom da je u znatno većoj meri od mnogih igranih, raskošnijih ekranizovanja ispoštovala tekst, unela dosta ozbiljne delove, postigla dovoljno snažan efekat. Animacija je adekvatno sirova, mračna, oštrih poteza, muzika sasvim dovoljno dramatična, glasovi junaka izraženi i jasni. Uvodna scena donosi postavku ključnog sukoba: Kvazimodo sa jednog (smešten među nezaobilaznim statuama), a Frolo sa drugog kraja balkona katedrale, posmatraju Esmeraldu dok igra na trgu.
U ovoj verziji vraćen je bitan motiv Frolovog bavljenja alhemijom (što dodaje zlokobnost njegovom liku, ovde ponovo sveštenom licu), kao i Grengoarove tragikomične zaljubljenosti u Esmeraldu. S obzirom da zbog opčinjenosti ne može da se skoncentriše na eksperimente, Frolo traži od sluge da mu dovede devojku. Kvazimodo je i ovde potpuno gluv, sporazumevaju se zahvaljujući veštini čitanja sa usana, a prilikom pokušaja otmice Febus dovršava nevešti Grengoarov pokušaj odbrane. Esmeralda je, baš kao i u kasnijoj Diznijevoj verziji, energična i samosvesna, ali, kapetan je više kavaljerski, viteški predstavljen i ne pokušava da je zloupotrebi. Takođe, vraćen je motiv Džaline veštine sastavljanja reči od slova (magična formula imena Phoebus) i imitiranja gluvog sudije.
Grengoarov slučajni upad na teritoriju Dvora čudesa gotovo je do detalja preslikan sa stranica Igoovog romana, uključujući raskalašnost zajednice, scenu inicijacije (sa zvoncima) i Esmeraldine pomoći (razbijanje krčaga, obavezivanje na četiri godine braka). Klopen je prikazan sa papagajem na ramenu, zakrpljenim plaštom i trorogom kapom sa praporcima, u maniru istinskog kralja lakrdijaša, a razgovor o predrasudama koje visoko društvo gaji prema njihovom soju relativno je veran pisanom predlošku, što ponovo prijatno iznenađuje.
Sarkofazi i retorte upotpunjuju izgled Frolovog tajnog kabineta, u kome dočekuje nadbiskupa sa upozorenjem da se na suđenju Kvazimodou ne sme čuti ništa potencijalno kompromitujuće po crkvu. Upozorava ga, doduše, i na alhemičarski hobi. Dijalog dvojice gluvih na saslušanju verno je rekontruisan, a postavka izvršenja kazne i Esmeraldinog ukazivanja milosti identična kao u ostalim verzijama. Ovoga puta Esmeralda namerno otkriva naklonost prema Febusu, preuzima inicijativu i zakazuje sastanak. Frolovo ispitivanje nesrećno zaljubljenog „supruga”, presretanje para u gostionici i napad sa leđa, kao i optužba, saslušanje, mučenje (doduše, izostavljen je direktni prikaz, jedino je saopštena gotova odluka), takoreći opšta mesta iz romana, redom se, dosledno, ponavljaju.
Umesto na vešanje, Esmeralda je zbog stavke o veštičarenju osuđena na lomaču, Džalini trikovi su u osnovi dokaznog postupka, a Kvazimodo uzvraća uslugu u već legendarnoj sekvenci. Tokom njihovog prvog dijaloga, kasnije u zvoniku, jasno se naglašava svest o nesaglasnosti između pitanja duševne lepote i prazne, a blistave spoljašnosti.
Frolov pronalazak Cigankinog skrovišta i strastvena ispovest ovde su dopunjeni pokušajem ubistva koje sprečava Kvazimodo, rastrzan između dva osećanja zahvalnosti i dužnosti. Napad na katedralu sada je motivisan željom besne rulje za linčovanjem „veštice”, a scene odbrane su identične, ali ne toliko efektne kao u kasnijoj Diznijevoj varijanti. Ubistvo mentora dogodilo se u odbrani prijateljice, nakon čega Febus smiruje pobunjenike i svedoči u devojčinu korist. Završetak je pomirljiv, srećan, sa porukom da je spoljašnost nebitna naspram čovečnosti u postupcima – i završnim kadrom panorame grada.
„The Hunchback”, 1997.
Novozelandska produkcija, osmišljena kao televizijski film; režija: Peter Medak; uloge: Richard Harris (Frolo), Salma Hayek (Esmeralda), Mandy Patinkin (Kvazimodo), Edward Atterton (Grengoar), Nigel Terry (kralj Luj XI). Ostali likovi: Klopen, Febus, kraljica, kraljev ministar. Trajanje: 98 min.
Već uvodnom napomenom ističe se na čemu će biti naglasa: problem štampe i progresivnih ideja koje su se kosile sa crkvenim učenjem i vodile u smrt. Prvi kadrovi pokazuju kišu, bebu ostavljenu na stepeništu ispred crkve i Froloa koji uzima dete, doživevši sve kao čudo i upirući pogled u nebesa. Sledeći prizor predstavlja skok od 25 godina, sa kapetanom Febusom koji goni lopova; utočište beguncu upravo je katedrala. Nešto dalje, Grengoar se obraća okupljenima, govoreći o nedavnoj Kolumbovoj misiji, a protiv kraljeve represije i crkvenih knjiga koje sputavaju moć znanja. Slušaoci tome suprotstavljaju želju za muzikom i igrom. Najavljena istom formulativnom upotrebom imena kao u romanu, pristiže senzualna Esmeralda, plešući uz orijentalne zvuke. Febus i Grengoar su opčinjeni, a negde duboko u svojoj ćeliji, Frolo je iskušavan.
Lascivnost svetkovine je dosta dobro zarobljena u pokretima, zvucima i dijalogu. Za promenu, prisutno je plemstvo, a Kvazimodo, dovučen iz prikrajka, uprkos neveštoj maski (zbog koje više podseća na Fantoma iz opere ili Frankenštajnovo čudovište u ekranizaciji Keneta Brane), po mimici, govoru i opštem utisku glume, nekultivisan je, skoro životinja, ali istovremeno neiskvaren i dobronameran. Frolo ga odvodi dalje od iskušenja vašarišta, a kasnije u tajnosti, pred raspećem sebe kažnjava bičevanjem(eksplicitnost kao novitet). Paralelno sa tim, odvija se Kvazimodova zvonjava: reč je o „odušcima” različite vrste.
Ulični prepad je drugačije opravdan: Frolo nije poslao Kvazimodoa, već se ovaj tu slučajno zadesio i zaštitio Esmeraldu od nasrtaja prolaznika. Usled nesporazuma, uhapšen je. Na Dvoru čudesa, odvija se Grengoarova inicijacija. Kao i u knjizi, kazna za prestup na tuđu teritoriju je smrt vešanjem, a simboliku upotpunjuju ponuđene opcije ženidbe/dokazivanja/prepuštanja izbora okupljenima. Sve skupa simulira drevne obrede prelaza. Brak sklopljen između Esmeralde i njega neograničen je, neuslovljen rokom, nema simboličnog razbijanja krčaga, a Esmeraldino poreklo je neupitno. Otuda nije ni čudno što se ubrzo uspostavljaju ljubav i privlačnost između pesnika i zabavljačice, jer očigledna logika postoji i biva sve jasnija sa glavnim tokom priče. Naime, Grengoar i Esmeralda postaju nosioci ideje bunta i društvene osvešćenosti, težnje za slobodom (Ciganka i pesnik-pamfletist). U osnovi je, kao i kod ostalih adaptacija, angažovana borba za toleranciju, otvorenost, uklanjanje krutih, opasnih i nehumanih uverenja.
Esmeralda lično svedoči pred kraljem u Kvazimodovu korist, što postaje povod da se problematizuje obespravljenost osobe njenog staleža i pola. Frolo sa vladarem raspravlja o presi, dok se Esmeraldi ispoveda anonimno i to su takođe novi, relativno interesantno izvedeni dodaci. Protivnik je humanizma, npr. Marsilija Fičina, čija dela čita upravo kraljev ministar. Podmetnuto političko ubistvo potonjeg postaje povod za lažnu optužbu i mučenje Esmeralde.
Ova verzija zaplet gradi na temi protivljenja novom, sprezi crkve i države nasuprot duhu naroda. Kvazimodo, primera radi, odnosi Grengoaru i prosjacima štampani pamflet, što izaziva Frolov bes. Kraljev ministar je, kao progresivac, stajao na putu arhiđakonu. Esmeralda gotovo momentalno uspostavlja prijateljstvo i saosećanje prema zvonaru, bez nepremostive odbojnosti iz knjige. Njihov razgovor je dosta razvijen, od priče o imenima (smaragd i Kvazimodova nedelja, prva nakon Uskrsa), roditeljima, pa do njenog priznanja da je nepismena kao povoda za uvođenje sasvim novog momenta, a to je Kvazimodova načitanost.
U noći uoči egzekucije, Kvazimodo dolazi do prozora Esmeraldine ćelije i najavljuje sutrašnju spasilačku akciju, iako ona u tom trenutku ne razabira ko je tajanstveni pomoćnik. Prvi napad naroda na katedralu precizno sledi Esmeraldinu otmicu i sekvencu Sanctuary!; predvodi ih Febus (ovde sasvim skrajnut i donekle spojen sa likom Grengoara), a sprečava Frolo, pozivajući se na autoritet Božije kuće. Drugi napad dešava se uoči ponovnog suđenja vešanjem, kada Grengoar i Klopen insistiraju na izvođenju pravog krivca pred lice zakona. Frolova ponuda Esmeraldi da je izbavi ako mu se preda, identična je u svakoj verziji.
Odnos između Froloa i Kvazimodoa ovde je nešto produbljeniji. U jednom trenutku, Kvazimodo ga čak i zove ocem, dok Frolo tek njegov kontakt sa Esmeraldom smatra izdajom, pa ga odbacuje i proglašava „nakazom”. S druge strane, u odnosu na ostale ekranizacije, Frolo je melanholičniji a kompleksniji, tim pre što se zaista ponaša kao da veruje u to da je opsednut demonskom silom, vatrom ploti u Esmeraldinom liku. Iskreno verujući kako će agonija prestati njenim pridobijanjem ili uništenjem, zaista je zabezeknut zločinima izvedenim kao u bunilu (mimo volje i van svesti). U jednom trenutku objašnjava Kvazimodou kako je sam najviše zaslužio sažaljenje, budući da je prokleti božji čovek, koji više voli jednu ženu nego Boga, na šta mu zvonar odgovara da ipak nije sveti Agustin. Frolo vidi dve opasnosti: u Ciganki i štamparskoj presi, stoga obe pokušava da otkloni lažnom optužnicom. Odjek Igoove teze o tome kako će knjiga ubiti arhitekturu, prepoznajemo upravo u problematici pojave štamparije.
Nasuprot njemu, Kvazimodo je uvek pun samilosti, prašta, podstiče na pokajanje i tek pošto sveštenik uporno nastavi da preti Esmeraldinom životu, odlučuje se da digne ruku na jedinu znanu očinsku figuru. U okršaju (baca ga sa zida crkve) biva ranjen, te umire u prisustvu Esmeralde i Grengoara koji u njegovu čast pokreću voljena zvona. Ovo je verzija koja nosi izvesnu živost i toplinu, što je uprkos nedostacima suštinski čini uspelijom od ostalih.
Zaključak
Uporednim pregledom četiri različita vida adaptiranja Igoovog znamenitog romana, izdvaja se nekoliko zanimljivih utisaka. Pre svega, bez obzira na to da li je reč o igranoj verziji namenjenoj „ozbiljnijoj” publici ili crtanim filmovima za decu, priča ostaje jednako sumorna i osetljiva čak i pošto se (obavezno) u najvećoj meri ublaži višestruko tragičan završetak. Na vizuelnom planu, najveći izazov predstavlja maskiranje Kvazimodoa, koje uglavnom podrazumeva određene ustaljene atribute (grba, deformisano lice, kartakterističan hod, neartikulisanost glasa, pokreta, gestova). Esmeralda je u svim navedenim verzijama uozbiljena i pošteđena tragične sudbine, ali i naivne zaslepljenosti. Njena samosvest tako opravdava rešenje da junakinja preživi, s obzirom da je eliminisana mogućnost lične odgovornosti (usled pogreške) za kobni rasplet. Lik Ciganke u tumačenju Selme Hajek naročito je dobio na egzotičnosti, ali i najpribližnijoj srodnosti sa Igoovom junakinjom, barem što se pojavnosti tiče.
Sva preinačenja i dodavanja uglavnom su, u kontekstu same radnje, opravdana i povezana sa osnovnom zamisli. Bez obzira na puteve kojima se do zaključka dolazilo, kao i sredstva i detalje koji su iz originalne priče preuzimani ili odbacivani, konačna po(r)uka je jednoglasna i verna prvobitnoj ideji. Time su, mada nijedan ne uspeva da na umetničkom i kreativnom stupnju dosegne roman na kome se zasniva, svi ponuđeni filmovi odgovorili izazovu i samostalno predstavljaju gledljive, prepoznatljive, šarolike primere fleksibilnosti jedne (književne) vizije u dodiru sa sredstvima druge umetničke sfere.
Autorka: Isidora Đolović
* Ovim tekstom portal Sinhro.rs nastavlja seriju tekstova Ekranizacije koja je posvećena filmskim adaptacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
