Knjiga velike ruske književnice i jedne od najvažnijih autorki savremene svetske književnosti Ljudmile Ulicke Prvi i poslednji objavljena je u izdanju Arhipelaga u prevodu Nede Nikolić Bobić.
– U knjigama Ljudmile Ulicke nalazi se jedna od najčudesnijih galerija likova savremene svetske književnosti. Tu sve govori punim životom i ukupnim proživljenim i neponovljivim ličnim iskustvom usred velikih epoha koje menjaju sliku sveta, kamoli pojedinačne sudbine. Tako je i u knjizi priča Prvi i poslednji. Čitav jedan život sa obiljem gradskih scena i ljudskih sudbina i doživljaja promiče stranicama ove knjige duboke psihologije i nesvakidašnjeg umeća pričanja – kaže Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga, povodom srpskog izdanja knjige Prvi i poslednji.
– Priče uvrštene u knjigu Prvi i poslednji pripadaju tradiciji ruske književnosti koja je brižljiva i saosećajna prema „suvišnim“ i „malim“ ljudima. Svojom suptilnom i preciznom optikom autorka Sonječke i Siromašnih rođaka osvetljava na prvi pogled male i obične detalje i obrte svakodnevnog života koji, zahvaljujući čudesnom umeću Ulicke, postaju izoštreni, iznenađujući, ponekad zastrašujući, a najčešće simbolični. I uvek neverovatno zanimljivi – ističe se u kritici povodom ove knjige priča Ljudmile Ulicke.
U prvom planu pripovedanja Ljudmile Ulicke u knjizi Prvi i poslednji su žene. One sabiraju svoja životna iskustva, prolaze kroz teška životna iskušenja, svedoče o svojim usponima i padovima, primer su ljudske potrebe da se očjuva smisao vlastitog života u običnoj svakodnevici.
Na jednom mestu u knjizi za jednu karakterističnu junakinju ove proze kaže se:
– Ostala je sasvim sama, a po svojoj fiziološkoj prirodi nije umela da podnosi samoću, osećala se u stanju izbezumljene muve kojoj su otkinuli krila: vrtela se, kružila u mestu, a svet se rušio pod nogama ili padao negde ustranu…
Za drugu junakinju knjige Prvi i poslednji kaže se:
– Celog života joj se sviđalo da zahteva i dobija ono što želi, prava njena nesreća bila je u tome što su se želje okončale i smrt je zato i bila strašna je je označavala kraj želja.
U izdanju Arhipelaga ranije je objavljeno nekoliko knjiga Ljudmile Ulicke, među kojima su romani Zeleni šatori, Zaista kuga i Vesela sahrana, kao i knjiga autobiografske proze Sveto smeće.
Ulicka je dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost. Poslednjih godina Ljudmila Ulicka živi u Berlinu.
