Možda je to što Sajmon Sibag Montefjore posvećuje sinu Saši roman „Nebo, u podne crveno” (izdanje Evro-book, orig. Red sky at noon, 2017), treći deo svoje moskovske trilogije, uticalo na nešto „muškiji” karakter priče. Hronološki smešten između uspešnih prethodnika, „Sašenjke” (prikaz OVDE) i „Jedne zimske noći” (OVDE), a ipak potpuno samostalna celina (neuslovljena poznavanjem prethodne dve kako bi pratili priču), zaokružuje korpus pripovesti o ljudskim sudbinama u rizičnim vremenima, nemilosrdnim prema makar jednoj nesmotreno izgovorenoj reči. Ovoga puta prednost pri iznošenju svedočanstva daje upravo čoveku koji najbolje vlada rečima.
Duboko u nepreglednom prostranstvu ruske stepe, nakon što je u poslednji čas izbegao pogubljenje streljanjem, pisac Benjamin Benja Golden odslužuje svoju kaznu. Nepravedno osuđen na robiju u jednom od najrigoroznijih gulaga, Kolimi, kao politički zatvorenik pomešan je sa okorelim kriminalcima, ubicama, ali i dezerterima, otpuštenim vojnim zapovednicima, plemenitim lekarima, unutar surovog, naturalistički brutalnog sveta koji šarolikošću podseća na „Zapise iz mrtvog doma” Dostojevskog. Kada Hitler, prekršivši problematični dogovor, bude napao Rusiju, a njegove trupe prodru u srce donske oblasti, jedna očajnička mera vlasti će 1942. unaprediti zatvorenike (tzv. šrafnjike) u borce.
Samoubilački juriš na okupatorove odrede, potpomognute italijanskim, ali i domaćim snagama (čine ih brojni prebezi), trebalo bi da ih iskupi u očima zakona, omogućivši da „krvlju prolivenom za majčicu Rusiju” okaju grehe. Ukoliko bi nekim čudom preživeli, dobiće pomilovanje od Staljina, ali, ne tako brzo, ni lako. Naredba je izričita: nad svima koji pokušaju da izbegnu učešće u borbama i na bilo koji drugi način pokleknu, šire paniku ili predstavljaju loš primer drugovima, dosledno i nemilosrdno će biti sprovedena momentalna likvidacija.
Za to vreme, u pozadini svakodnevnih državničkih briga, sednica i danonoćnog razvijanja političkih strategija, zatvorena pod staklenim zvonom Kremlja, šesnaestogodišnja Svetlana – kći „druga Čeličnog”, sanja o slobodi da živi poput drugih devojaka. Prezaštićena očevim statusom, ljubavlju i brigom, redovno čita izveštaje sa fronta iz pera novinara Lava Šapira. Mada je oženjen i mnogo stariji od nje, ponesena nekom vrstom zaljubljenosti odlučuje da mu piše.
U romanu se odmah jasno izdvajaju dva dominantna toka priče, od kojih je prvi usredsređen na misiju Benje i kozaka (što nakon prvog, neočekivano trijumfalnog juriša, postaje lov na Mandriku, vođu kolaboracione policije, tzv. Šume), dok drugi čini Svetlanina avantura iza kulisa moskovskog „crvenog dvora”. Prvi tok je daleko razvijeniji, dominantniji, u njemu se sadašnjost prepliće sa Goldenovim sećanjima na dane u zatvoreništvu, baš kao i brojne primere solidarnosti sa surovošću na delu. Nove okolnosti u koje dospeva čovek iz grada, do tada vičan jedino peru (uključujući izveštavanje iz Španskog građanskog rata), podrazumevale su navikavanje na stravične slike ubistava, izdaja, raznih maštovitih oblika odmazde unutar zatvorske hijerarhije, ali i otkrivanje često sasvim neočekivane ljudskosti u saborcima. Strah pred smrću i mnoga razočarenja, spojeni sa nezaustavljivim nabojima patriotizma i čovečnosti, u jednom trenutku postaju zajednička snaga, prkoseći okrutnosti neprijatelja. Istorijska epizoda koja je preusmerila mogući ratni scenario, odbrana Staljingrada gotovo nemogućim zadržavanjem nemačkih jedinica od probijanja do središta Kavkaza, predstavljena je iznutra. Živote i vojevanja kozaka besmrtnim je još Šolohov učinio „Tihim Donom”, dok se Montefjore trudi da prikupi baštinu svih ruskih prethodnika pomalo, kao i drugih velikana ratne proze, poput Remarka ili Hemingveja.
Sve koji su navikli na mešavinu glamuroznih intriga i podviga sa bojnog polja, knjiga bi mogla poprilično da razočara, pa i zamori. Poglavlja su naslovljena sa Dan prvi/drugi/treći…, jer čovek naviknut na sadašnjicu, naučen da zaboravi prošlost i odrekne se budućnosti (kao ne samo irelevantne, već i obeshrabrujuće u vanrednom logorskom okruženju), isto tako razume da njegov život zapravo ne postoji. Samim tim, svejedno je hoće li ga ostaviti na ratištu ili pasti od iscrpljenosti u prinudnom radu. Ipak, ovakav (nužni) način rezonovanja obično pada u vodu pošto se pojedinac suoči sa puščanim cevima i zagleda smrti u oči.
Priča, naročito njen logoraški deo, ponovo donosi veliki broj raznovrsnih, manje ili više zanimljivih likova, koji su (prema piščevom običaju) već na početku klasifikovani prema delokrugu. Najviše ih je, očekivano, u gulagu Majdak-7, gde se izdvajaju vođa robijaša i neka vrsta tamošnjeg Kuma Džaba Leonadze; zatim, bizarni čečenski kriminalac Smeško; donski kozak Priščepa; Šiškov; Mali Mametka zvani Bet Dejvis; doktor Kapto; Ganakovič; medicinske sestre Tonja i Njuška; te vojni zapovednici Žurko, Meliško, Garanža i Koška, svi mnogo opasniji nego što nadimci nagoveštavaju. Sećanja na brojne groteskne epizode koje je sa njima doživeo, Benju u nastavku oprhvaju uglavnom kada je u groznici, doprinoseći novim spoznajama o ljudskoj prirodi. Izdvajaju se držanje časova iz književnosti Džabi, rešenom da napiše memoare o svom bogatom iskustvu nadmudrivanja sa zakonom, kao i svaka kockarska partija, uključujući onu sa opasnom Atamanšom.
Najveća zamerka na roman jeste njegova preterana razvučenost i monotonost. Mnoge epizode su mogle biti upola kraće, svedenije. Akcenat je stavljen na grublji, ratnički deo, pa spletke sa vrha državne lestvice uglavnom izostaju, za razliku od prethodne dve knjige. To je, ruku na srce, pisac pokušao da nadomesti paralelno razvijajući priču o Svetlani i Lavu, ali sasvim bespotrebno i neuspešno. Sam zaokret ka akciji nije naročito loš, ali je problematična obrada koja bi svakako znatno bolje izgledala da se samo malo težilo konciznosti, a izbegavala se ponovljivost sa nekom vrstom čistog popunjavanja prostora (kakav utisak, ne jednom, stičemo). Druga zamerka odnosi se upravo na „romantični” deo radnje, koji ne samo što izgleda kao da je na silu, naknadno prišlepan, nego je potpuno naivno, površno, reći ću čak i loše obrađen. Svetlanin lik, razmišljanja, postupci i dijalozi kao da dolaze iz pera kakve spisateljice trivijalne literature. Logika priče je, na sve to, slaba i teško održiva, a nije mnogo bolja ni veza koja se razvija između Benje i italijanske bolničarke, još jedan pokušaj da se ljubavnim podzapletom omekša ozbiljna tematika.
S druge strane, Montefjoreu daleko bolje ide dočaravanje muške perspektive, pa je primetno uspešniji u prenošenju dešavanja sa fronta i iz redova divljih jedinica. Na brzu ruku obučena, još brže desetkovana i svedena na jedva sedmoricu, Benjina kažnjenička družina zaboravlja na goli život (u kome su otpisani, napušteni od društva, pa njihova egzistencija i tako nema značaj za svet iz kog su otrgnuti), postepeno pronalazeći drugi smisao u nemogućoj misiji koja im je dodeljena. Od uspostavljanja kontakta sa konjem (Srebrna čarapica je često interesantniji junak od većine ljudskih likova) i uviđanja razloga što kozaci s ponosom ističu vezu koja postoji između jahača i životinje, preko učenja da puca i prvog puštanja krvi nekog drugog, ubijenog bića, do osvetničkog gneva, brige za roditelje u Odesi i bola zbog stradanja svog (jevrejskog) naroda, Benja usvaja mnoštvo lekcija iz neulepšanog, ali istinitog sveta kojim različiti ljudi prolaze kako znaju, umeju, a pre svega MORAJU.
Još jednu sjajno uvedenu, ali nažalost, nedovoljno dobro realizovanu ideju, predstavlja tema diktatora kao oca. Ovoga puta je akcenat, možda još više nego na vlastodržačke dileme, iskušenja i metode upravljanja ogromnom teritorijom, stavljen na roditeljski aspekt ličnosti Josifa Staljina. Nažalost, njegov lik, kao i likovi Vasilija i Svetlane, veoma su stereotipno oslikani: obesni sin, naivna kći i strogi otac čija bolećivost prema potomcima stalno uzmiče pred kontrolom, dužnošću i preteranom obazrivošću državnika. Dok je Vasilij Staljin, po rečima Marte Peškove (Svetlanina najbolja drugarica, unuka pisca Maksima Gorkog), „opaki zloduh, Kaligula u zametku, budući Neron”, njegova mlađa sestra je povučena i nesigurna, ali zato prilično načitana i inteligentna. Za tako mladu i osetljivu devojku, najveći šok predstavlja saznanje istine o pravom načinu smrti majke, deset godina ranije (Nadežda Nađa Alilujeva, Staljinova druga supruga, izvršila je samoubistvo pod nerazjašnjenim okolnostima).
Nažalost, piscu ne polazi za rukom da složene, ispod površine veoma komplikovane odnose članova ove male porodice, na pravi (ozbiljan) način iznese pred čitaoce. Stoga je čitav podzaplet sa Svetlanom, ponoviću, suvišan i odudara od ostatka romana, pri čemu je naročito smešno opisana mladalačka strast prema ratnom dopisniku Šapiru. Montefjore i ovoga puta poseže za temom maloletne učenice koju zavodi stariji, po mnogo čemu zabranjen muškarac (Serafima iz „Jedne zimske noći” i Sašenjka u istoimenom romanu su tipičan primer ovakvih likova), ali, s obzirom da je Svetlana Staljina istorijska ličnost sa više nego zanimljivom biografijom, njen portret je nedopustivo nevešto izrađen.
Ništa bolje ne prolazi ni lik bolničarke Fabijane Bačigalupe, venecijanske friške udovice lekara-majora, koja je (tako tipično) odrastala školujući se u samostanskom internatu, gde od jedne opatice usvaja mnoga znanja, uz iskrenu naklonost prema ruskoj umetnosti i tradiciji. San da poseti zemlju čijim se kulturnim tekovinama toliko divila, ostvario se na prilično košmaran način. Sada je od nasrtaja vojnika i divljih seljana, saradnika okupatora, štite samo uticaj konzula crnokošuljaša Čezarea Malamorea (ne bez lične zainteresovanosti za damu u nevolji, još jednu od ah, nesvesnih sopstvene lepote) i njegove sušte suprotnosti, plemića u uniformi, grofa (pažnja!) Šipionea da Montefalkonea. Razume se, Italijani su predstavljeni do krajnosti klišeizirano, pa navalentni Malamore npr. ima konja po menu Bordžija, a njegovi vojnici više paze na frizure nego akciju koja ih je dovela u rusku zabit. Kada budu pronašli ranjenog neznanca, našeg starog poznanika Benju, Fabijana u spasavanju njegovog života prepoznaje novi zadatak koji joj sudbina dodeljuje, ali i pronalazi utehu za svoju brakom sa agresivnim mužem napaćenu dušu, pa nije teško naslutiti šta se dalje zbiva.
Piščeva najjača strana i ovoga puta je epski manir, veština kreiranja žive atmosfere poprišta događaja, dobro proučena istorijska podloga, uz jasno pristupanje njenoj obradi, punim srcem. Montefjoreov stil je čist, uredan, odlikuje se solidnom i vernom deskripcijom, dok su konci priče uglavnom čvrsto i sigurno držani. Ipak, ovo je ubedljivo najslabiji deo moskovske trilogije, koji bi se možda i dao poboljšati redukovanjem barem polovine materijala i fokusiranjem na kozačko jezgro priče. U svom izuzetno zanimljivom epiloškom dodatku (čak interesantnijem od romana), autor ističe kako su mu dela Mihaila Šolohova i Isaka Babelja poslužila kao glavni uzori za priču o kozacima, te da je knjiga, na neki način, omaž njima dvojici. Isto se može zaključiti o uticaju Ernesta Hemingveja. Iako pisac to nigde otvoreno ne ističe, legendarni roman „Za kim zvono zvoni” često se spominje, ali i intertekstualno naslućuje, u ovom delu: čitaju ga Lav i Svetlana, dok je romansa između Džordža i Marije očigledno inspirisala priču o Benji i Fabijani.
Ljubiteljima „Sašenjke” i „Jedne zimske noći”, čak i ukoliko (nekim čudom) naročito simpatišu lik Benjamina Goldena, ovaj tom nije neophodan da bi povezali celinu. Naravno, nije suvišno dodatno upoznati neke od junaka iz stalne postave trilogije (pored Benje, ponovo susrećemo funkcionere Satinova i Lavrentija Beriju, čija je uloga posebno značajna za „Zimsku noć”), radi boljeg shvatanja njihovih kasnijih postupaka. Svima ostalima, roman može poslužiti kao sjajna polazna tačka za okretanje Šolohovu, Dostojevskom, Solženjicinu, koji su (svaki na svoj način) posvetili izuzetne stranice životu u ovom veličanstvenom, opasnom i mnogolikom delu našeg sveta i istorije.
Autorka: Isidora Đolović
