Prikaz zbirke „Lov na dečačiće i druge priče” Taeko Kono, izdanje: Dereta, 2025. Original: Yôji-gari (Toddler – Hunting), 1961. Prevod sa engleskog: Danko Ješić
Šezdesete su zapadnjačkoj kulturi donele seksualnu revoluciju i drugi talas feminizma, a Japanu se dogodila Taeko Kono. Još uvek zadivljujuće, u nezanemarljivoj meri i uznemirujuće zarobljen između tradicije i modernosti, stroge samodiscipline i smelog, čak šokantnog suočavanja sa skrivenim sablaznima, nama daleki svet našao je neobično savremene odjeke u sada već davnoj prozi svestrane i hrabre književnice. Preciznim stilom, distanciranim pripovedanjem i provokativnim temama na rizičnoj ivici tabua, podsvesti, etički prihvatljivog i psihofizički podnošljivog, Kono je svoje doba secirala bez straha, ujedno napravivši iskorak od pola veka.
Deset priča iz novog „Deretinog” izbora nastalo je tokom spomenute decenije, najviše se usmeravajući na posleratno iskustvo, nenaglašene ali duboko utisnute traume i pokušaje, većinom ženskih, glavnih likova da se izbore sa suprotnostima pravila u odnosu na potrebe. U pitanju su osobe različitih godina, bračnih statusa i klasnih položaja, povezane zajedničkim (skrivenim) sklonostima ka sadomazohizmu, uznemirujućim snovima i obračunavanju s društveno kontroverznim temama. Zahvaljujući hladnom, savršeno preciznom i osvešćenom tonu izlaganja slučajeva, pripovetke deluju uznemirujuće i podstiču, ne samo svoje protagoniste već i čitaoce, na preispitivanje društvenih svetinja kao što su brak, majčinstvo, privrženost roditeljima, poverljivost. Svaka od predstavljenih junakinja potiče iz bar donekle iščašenih, toksičnih ili na drugi način problematičnih zajednica. Nisu u stanju da zamisle ljubav(nički odnos) bez određenog stepena nasilja ili mentalnog zlostavljanja, pojedine gaje prilično neprirodan animozitet prema devojčicama (i, suprotno tome, problematičnu naklonost za dečačiće, kako kaže naslovna pripovetka), dok mnoge zapravo kriju bizarne, surove epizode iz detinjstva, čije su danas žrtve.
Često priča krene od naizgled centralnog motiva ili teme, poput posete prijateljima, operi ili cirkuskoj egzibiciji, da bi se ubrzo pokazala kao studija slučaja, analiza supružničkih osećanja i mučenja. Mada su takva iskustva gotovo obavezno predočena iz jedne (ženske) perspektive, junaci neretko idu u parovima ili trouglovima. Kono naročito voli da istražuje granice, strategije i mogućnosti nanošenja patnje drugome, obesno ili u nervnom rastrojstvu, duševno i emocionalno ili strogo telesno.
Posebno je potresna pripovetka „Sneg”, u kojoj ozbiljna trauma biva postepeno osvešćena posredstvom simboličko-govornog sloja. Negde se fokus stavlja na efekat fizičkog deformiteta („Pozorište”), drugde na sukob ambicija i prirode/očekivanja okoline da se zasnuje porodica („Mnoštvo mrava”). „Meso i kosti” upadljivije zadiru u temu nedostajanja, sve vreme lelujajući o tankom zastoru između jave i utešiteljski-uništiteljskih snova, dok „Rakovi” i „Plima” donose nežan, mada oprezan i nekom davnom tugom stalno osenčen odnos prema deci (bratancu), odnosno, starima.
Društvo koje Kono opisuje pripada svetu još nedovoljno oporavljenom od ratnih dana, ponižavajuće osiromašenom ili u drugim oblicima primoranom da se ograničava i trpi. Žene su naterane u bračne zajednice bez emocija, čak i osnovnog poštovanja, ali same prilično nekonvencionalno opredeljene prema toj činjenici, od nezainteresovanosti do inverzije uloga, kada ne samo da pristaju na podređenost ili primenu sile, već ih aktivno podstiču. Mnogima prisustvo supružnika izaziva nelagodu, a naročito neuvijeno se pokreće pitanje (nedostatka) želje za potomstvom uz, ne samo impliciranu, temu čedomorstva i naknadne supstitucije („Sneg”).
Uprkos različitim sablažnjivim pomislima ili sklonosti ka povinovanju ponižavajućim „privatnim praksama”, malo koju od junakinja možemo prezreti i osuditi – toliko je tuge, nelagode, nevešto skrivanog mraka svuda u njima i oko njih. Možda nesvesne toga da se (i za šta se) bore, svakako ne uvek okrenute emancipaciji, zapravo se mogu nazvati tragačima za mogućnošću slobode ostvarene van tradicionalnih uloga ili makar unutar konvencija, iza (redovno veoma tankih) zidova ličnih prostora. Sav taj nemir i nespokoj, iznet na analitičan, sofisticiran, osuđivačko-moralizatorskom tonu dalek način, postiže drugačije, bezmalo prečišćeno dejstvo.
Taeko Kono je knjigom Lov na dečačiće i druge priče nagovestila čitav talas sunarodnika koji pišu o, više ne samo japanskom ili gradskom, problemu otuđenosti, hipokriziji ženskog „oslobađanja” u takvom poretku, zamkama individualnosti i još tešnjim okovima običajnog. Pri tom, njeni stil, teme i pristup nimalo ne ostavljaju utisak zastarelosti ili prevaziđenosti, baš suprotno: provociraju i uznemiruju kao i u danima kada su prvi put predstavljeni čitalačkoj publici.
Autorka: Isidora Đolović
