Prikaz: Književno-kritički temat o prozi Zorana Živkovića, Književna fantastika br. 11, II izdanje, „Kontrast izdavaštvo“, Beograd, 2025.
Pišući o prozi Zorana Živkovića, domaći i inostrani kritičari, bezmalo u poslednje tri decenije, ispisivali su o našem piscu nebrojene epitete i hvale, a jedna od tih velikih književnih „titula“ koju je Živković poneo bila je ona kojom ga je počastio kritičar „Njujork Tajmsa“: Živković je pre više godina nazvan – novim Borhesom. Takođe, u jednom od svojih izvrsnih prikaza Živkovićevih romana („Bela soba“, u „Vašington postu“, juna 2022) Majkl Dirda – ugledni američki književni kritičar i dobitnik „Pulicerove nagrade“ – našeg je pisca opisao, isto tako bez imalo precenjivanja, kao „zvezdanog evropskog autora“ koji neosporno „zavređuje Nobelovu nagradu za književnost“, postavljajući Živkovićeva prozna dela rame uz rame s Kafkinim. Inostranu valorizaciju ovakvog oblika zavredeo je, odista, zanemarljiv broj pisaca iz „malih zemalja“, a za života zadobio ju je još manji broj domaćih stvaralaca sa našeg podneblja.
U šesnaest odabranih eseja o Živkovićevim delima, iz pera naših i stranih pisaca i kritičara – koje je doneo novi broj Književne fantastike – čitalaštvu u Srbiji dat je do sada najreprezentativniji izlog onoga što je u domaćoj i inostranoj kritici napisano o ovom našem najprevođenijem piscu čija su prozna dela do ovog trenutka izašla u 143 strana izdanja na 23 jezika u 27 zemalja.
Temat otvara izvrstan i skoro kenoovski sažet istonaslovni esejistički prikaz Živkovićevog romana Četvrti krug iz pera Nikolasa Geversa – južnoafričkog kritičara. Po Geversu „prozna slagalica Četvrtog kruga jedna je od najizuzetnijih i najlepših trenutaka moderne fantastike“. Živković je, smatra Gevers, „pisac koji teži metafizičkom prosvetljenju i izmirenju svetovnih i duhovnih sistema“. Vladimir Špakov, ruski dramaturg i esejista, u narednom tekstu, „Graditelji kruga“, posvećenom takođe Četvrtom krugu, napisaće o Živkoviću sledeće: „Izuzetan maštar i fantasta koji spaja nespojivo i neumitno izaziva čitalačko zanimanje“. Špakov završava konstatacijom da čitalac mora, čitajući Živkovićev roman, „zakonomerno osećati ushićenje i katarzu“.
Lari Nolen, američki kritičar, u istonaslovnom prikazu Živkovićevog kratkog romana Pisac, istaći će autorov upečatljivi stilistički ton skladne, ujednačene i gotovo lirske kantilene, nalik na Andrića: „U njegovim pasusima nema ničega sračunatog na to da zaseni ili šokira“, iz čega proizilazi „narativna izuzetnost“. Živkovićeva proza je po Nolenu „besprekorna“, a esej završava time da je Pisac „izvrsno samosvojno prozno delo“.
U pogovoru engleskom izdanju Nemogućih priča pod naslovom „Kratka proza Zorana Živkovića“, iz decembra 2005, Pol di Filipo, američki pisac i kritičar fantastike našeg će pisca nazvati „književnim genijem“ – u tekstu koji, pored ostalog, akcenat stavlja i na misaonu širinu i snažnu asocijativnost Živkovićevih dela i upravo zbog toga na posledičnu nemogućnost klasifikovanja autorovih priča u bilo koju postojeći književni žanr. Filipo, dalje, nabraja ravnopravne književne „saputnike“ i „učitelje“ Zorana Živkovića: E. A. Po, Borhes, Kafka, Kalvino – koje je Živković svojim „opusom nadmašio“.
U eseju „Sedam dodira muzike“ o istoimenom romanu, Vilijem Tompson, kritičar i aktivista na polju spekulativne proze, poetičku odnosno idejnu misao Živkovićevih priča vidi kao „krmu koja upravlja barkom koja plovi prema Bogu“.
- Zoran Živković: Živimo u vremenu neiskorišćene slobode
- Živkovićeva „Biblioteka“ izvan granica stvarnosti
Tamar Jelin u tri naredna obimna teksta zastupljena u ovom izboru sintetiše nekoliko Živkovićevih dela, a njega vidi kao večitog „optimistu“: „Svakog uskogrudog čoveka koji se pita čemu umetnost treba najpre udariti u glavu jednom knjigom Zorana Živkovića, a onda ga naterati da je pročita“, te nastavlja Jelin: „Ono što nam Živković omogućava jeste da sanjamo otvorenih očiju – da sanjamo čitajući“, jer se „u Živkovićevom fikcionalnom svetu apsolutno sve može dogoditi“. Jelin ističe da Živkovića „duboko interesuju pitanja morala“ i da „Bog nikada nije odsustan iz njegovog proznog kosmosa“, te da „Bog u Živkovićevim prozama čak liči na nekog penzionisanog oficira, po svoj prilici pukovnika.“
Američki novinar i kritičar Entoni Henen u kraćem prikazu Skrivene kamere izneće još jedno zanimljivo opažanje: iako Živkovića zaslužno porede sa Kafkom, ipak „apsurd je kod Živkovića igra, a ne smrtna pretnja“, jer su „red i pravilnost često samo opsene, šarene laže koje često ponavljamo kako bismo osokolili sebe“. Endi Sojer, britanski izučavalac fantastike u prikazu Pet dunavskih čuda iz 2017. pisaće o Živkoviću kao o „najduhovitijem fantasti.“
„Vizionarskim srpskim fantastom“ Živkovića će pak nazvati prof. emeritus Univerziteta u Oklahomi Majkl A. Morison u eseju o Trilogiji Papirus, u kome će, između ostalog, napisati: „Živkovićeva izvrsna umetnost u svojim najvišim dosezima ne zaostaje za delima jednog Mihajla Bulgakova, Itala Kalvina i Stanislava Lema.“ U eseju o romanu Pisac u najam („Pisac, mačak i petoro korespondenata iz pakla“) isti autor napisaće: „Nijedna Živkovićeva priča nije jednostavna. U njegove mnogobrojne pripovedačke vrline ubraja se i majstorsko vladanje strukturom priče“. Ovaj roman je po Morisonovom podužem prikazu višedimenziona, duboka psihološka drama u kojoj je Živković (ako se pride iščitaju i njegovi intervjui) uneo najviše autobiografskih elemenata. Morison na kraju zaključuje: „Pisac u najam je knjiga koja zavređuje divljenje“.
Majkl A. Orthofer, austrijski i američki kritičar u svom tekstu iz 2018. „Tumač fotografija“ o istonaslovnom delu piše: „Prelepo i mudro oblikovano delo, istinsko čitalačko uživanje“, a o Živkovićevom proznom postupku i strukturi većine njegovih mozaičkih dela sažima ono suštinsko: „Romani sazdani od niza priča koje se na kraju povezuju u celinu, često na iznenađujuć način.“
Ovaj obimni temat završavaju dva teksta iz domaćih pera – prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović („Cena vaskrsenja“) i Milana M. Ćirkovića („Fjodor i Fjodorov, multiverzum i zlodusi posrmoderne“) – koji ispituju književnu anatomiju Živkovićevg poslednjeg proznog remek-dela, kratkog romana: Četiri smrti i jedno vaskrsenje Fjodora Mihajloviča, u kome je autor na začudan način ispleo literarnu (para)storiju o jednom od svojih najvećih umetničkih uzora i time ispisao, kako se vidi, i le grand hommage – Fjodoru Dostojevskom!
Ime Zorana Živkovića, po broju prevoda, priznanja te kritičkoj i čitalačkoj recepciji, danas je jedno od najprepoznatljivijih – iz srpskog književnog korpusa – na mnogim meridijanima književnog sveta. Posredi je jedno od najvećih dostignuća savremene srpske književnosti u svetu u dvadeset prvom veku – čime bi se srpska književnost trebala podičiti.
Autor: Aleksa Đukanović
Tekst je izvorno objavljen u Kulturnom dodatku Politike, str. 5 i 4, oktobra 2025.
