Prikaz romana „Čovjek vuk” Mihaele Šumić (izdanje Imprimatur, 2024), koji se našao u najužem izboru Evropske nagrade za književnost 2025.
Pomešate li svoju književnu fascinaciju sa grotesknom stvarnošću i talentom za pisanje mračnim tonovima obojene, magijskim realizmom inspirisane proze, dobijate prvi roman mlade pesnikinje i prevoditeljke Mihaele Šumić. Prethodno se baveći meksičkom književnošću, prenela je lične uzore i izvore nadahnuća u ovdašnju zbilju, stvorivši sopstveni Makondo usred eksjugoslovenske/bosanske divljine. Likovi nose hispanoamerička imena, ali je društveni kontekst prepoznatljivo naš – ili to dodatno potvrđuje da sve više preslikavamo modele južnijih diktatura? Ciklično vreme stvara utisak da uopšte i ne teče, dok sve guta strašna teskoba okružujuće, proždiruće mračne šume.
Priča koja neprestano luta između košmarnog, karnevalski intoniranog i antialegorijskog, zapravo kreće kao uvrnuta bajka iz radionice Anđele Karter. Nekada neodređeno davno (hronologija zbivanja nikada neće biti konkretizovana, ni zločini razjašnjeni), šumu blizu sela opseda zver, periodično odnoseći život poneke devojčice. Od svega ostanu samo tragovi, dovoljni da se isprede legenda o zastrašujućem Čoveku vuku. Sa tom pričom dočekani su mladi učitelj Alirio Ibara i njegova supruga Elena, čim su se doselili, rešeni da porodicu i dalji život stvaraju u tom zabačenom mestu. Negde između hronike o smenama monarhije komunizmom, a onda drugim sistemima kroz nove i nove ratove, između nizanja generacija obeleženih čudnovatim ponavljanjem slučajeva, odvija se priča o psihološkoj, moralnoj, socijalnoj krivici, traumi i posledicama, skrivenim grehovima. Šta jednu sredinu čini ukletom, postoji li mitski Čovjek vuk ili ga u sebi nosi nepopravljivo, prokleto ljudsko biće, nesposobno da se odupre zlu?
- Rečnik čudnovatih tuga: tajanstveno putovanje u dubine jezika
- Vreme između buđenja: Prikaz romana „Ceo preostali život”
Mlada književnica samouvereno vodi priču obeleženu mnoštvom upliva lirske proze i intertekstualnosti. Recimo, od Markesa baštini motiv mrava – ovde posrednika do sveta mrtvih, iz folklora preuzima temu Crvenkape, predugo aktuelna politička situacija pozajmljuje joj predizborni cirkus i sve vidove koruptivnih elemenata, a regionalni pisci interesovanje za bližu prošlost i rat iz vizure zlostavljanih, pre svega obespravljenih likova poput žena, dece, došljaka. Tu su joj, najupadljivije, prethodnice Tea Obreht, Lana Bastašić i Tanja Stupar Trifunović (koja je, između ostalog, napisala pohvalnu recenziju), a opet, Mihaelin pripovedački glas donosi samo njoj svojstvenu zlokobnu snagu, svežinu, potencijal.
„Čovjek vuk” je roman u kom se često gubi svest o proticanju godina, relacijama, teritoriji, stapajući sve slike u veliku krvavu mrlju, a osećanja u uskomešanost i nelagodu pred neizbežnošću iskonskog zla. Tragovi su, uz samo pričanje, lajtmotivski pojam koji sugeriše neuhvatljivost, suštinsku slabost, pogodnost da se besramno manipuliše religijom, novcem i roditeljskom ljubavlju. Kao središte narativa, Alirio je i krivac i žrtva, učenjak i vrač, užasima izranjavani sin i preplašeni otac, predmet podozrenja, ali u ponečemu i slepog poverenja sela – poput pojedinih junaka Miodraga Bulatovića, deo podjednako šarolikog i fantazmagorijskog okruženja. Njegova sudbina svedoči o slabosti pod teretom previše mučnih istina koje na pojedinca stavlja kolektiv, izopačen njihovim generacijskim potiskivanjem ili normalizacijom kroz prihvatanje. Otuda internalizovana čudovišnost izgovor i odvlačenje pažnje pokušava da postigne smišljanjem, s godinama sve ukorenjenije, lokalne priče.
Ne nudeći rešenje niti rasplet, Mihaela Šumić svojom prozom izvan vremena i prostora – što znači, bilo gde primenljivom i sa bolno relevantnim temama – ukazuje na mračna mesta u nama i oko nas, kojih se klonimo češće nego što ih (iako bi trebalo) pokušavamo osvetliti. Ovaj roman je odvažno uperena baklja, od onih koje teraju vukove u beg.
Autorka: Isidora Đolović
