Prikaz knjige: Ninus Nestorović, 11:52, Prometej, 2025. Recenzija je objavljena u bugarskom časopisu za književnost, umetnost i kulturu.
U klimatski i politički vrelom letu u Srbiji izlazi zbirka aforizama Ninusa Nestorovića sa na prvi pogled čudnim naslovom „11:52“. Za nas je to zagonetka, ali ljudi u našoj zapadnoj susednoj zemlji lako prepoznaju vreme kada se 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu srušila nadstrešnica na železničkoj stanici, pri čemu je poginulo 14 ljudi, a još dvoje preminulo u bolnici.
Rekonstrukcija stanice počinje u septembru 2021. godine u okviru velikog sporazuma između Kine, Srbije i Mađarske. Ugovori nisu javni. Renovirana zgrada je otvorena 19. marta 2022. godine sa modernizovanom prugom za vozove koji dostižu brzinu do 200 km/č između Beograda i Novog Sada. Naknadno je napravljen novi remont. Ponovo renovirana stanica je otvorena 5. jula 2024. godine. Posle pet meseci nadstrešnica pada i uzima žrtve. Ljudi vide korupciju, neodgovornost i nekvalitetan rad kao uzroke tragedije, a ona se pretvara u povod za široko nezadovoljstvo autoritarnom vladavinom u Srbiji.
Počinju svakodnevni protesti protiv vlade. Krajem novembra studenti blokiraju univerzitete i organizuju ulične blokade pod sloganom „Naše pravo je da znamo sve“. 24. januara 2025. godine počinje generalni štrajk protiv Vučićevog režima. 28. januara vlada pada, a izabrani novi premijer je nadstranački. Uprkos tome, protesti se nastavljaju sa zahtevom za novim predsedničkim izborima i nadom za korenite promene u funkcionisanju države.
Ljudi u Srbiji protestuju na različite načine – transparentima, zvižducima i zastavama, govorima i zahtevima, blokadama i okupacijama, direktnim sukobima sa oponentima i policijom. Ninus Nestorović bira da protestuje svojim najsnažnijim oružjem – aforistikom. Po svojoj dubokoj suštini „11:52“ je književna optužnica naroda protiv sistema, napisana i izrečena od jednog hrabrog satiričara. U izdanju knjige postoji i emocionalni element – autor živi, radi i stvara u Novom Sadu – gradu u kojem se desila tragedija, odakle počinje nezadovoljstvo.
Autor ima i moralno pravo da napiše i preuzme odgovornost za takvu knjigu, jer je jedan od najboljih u žanru, zato što je ona nastavak svih šest prethodnih knjiga po svojim „junacima“, pričama, satiričnom „gradusu“ i književnom majstorstvu.
Ninus Nestorović rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci, u Srbiji. Radi u Novom Sadu kao carinski inspektor. Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara. Njegovi aforizmi su prevedeni na 13 jezika, uključen je u antologije srpskog aforizma, objavljene u šest država. Njegove knjige su objavljene u Poljskoj, Severnoj Makedoniji i Slovačkoj. U periodu 1997-2025. godine u Srbiji je izdao sedam autorskih knjiga. 2003. godine stvara Antologiju novosadskog aforizma. U periodu 2013-2024. godine dobio je preko 30 prestižnih nagrada na festivalima i takmičenjima u Srbiji i drugim balkanskim zemljama.
On nije „pošteđen“ visokih ocena i superlativa kritike, prijatelja i kolega. Mlađi u njemu vide uzor i učitelja, a njegova generacija – buntovnika, modernog i nekonvencionalnog, žonglera i majstora, preciznog i izbrušenog, tačnog i nemilosrdnog, inteligentnog, „zaštitni znak“. Jedan kritičar pronalazi bliskost u stvaralaštvu Ninusa Nestorivića i Aleksandra Čotrića – dva najizraženija predstavnika savremene srpske (i ne samo srpske) aforistike.
Satira je građanski rat sa verbalnim mecima, u kojem je satiričar na strani naroda, a aforistika je u prvim redovima. Obavezan kvalitet satiričnog ratnika je hrabrost. Kod Ninusa Nestorovića hrabrost je „na drugi stepen“. Jer osim što je književnik, on je i carinski inspektor i nekako je paradoksalno, pa čak i opasno, da državni službenik bude među najžešćim i najsarkastičnijim kritičarima nedostataka u državnom upravljanju i njihovih predstavnika na najvišim etažama vlasti. „Carinik“ je i jedna metafora, jer svojim knjigama Nestorović stoji na „književnoj granici“ između dobra i zla, koji postoje u društvu i čoveku.
Postoje tri emblematična aforizma, koja direktno povezuju naslov knjige sa njenim protestnim karakterom: „Prvi put nismo čekali pet do dvanaest, da bi promenili ono što ne valja u našoj državi. Čekali smo 11:52.“, „I usred noći da probudiš studente i pitaš ih koliko je sati, znaće. 11:52.“, „Sve u državi blokirali su oni sa kupljenim diplomama, pa je studentima, u znak protesta, ostalo da blokiraju samo fakultete.“
Na svojih 230 stranica, zbirka je obuhvatila oko 1000 aforizama. Oni razmatraju oko 70 tema, čije se „ključne reči“ ponavljaju preko 1400 puta u knjizi. Oni su više od aforizama, jer se u jednom aforizmu sreću i dve teme kao subjekt, objekat ili okolnost. Na primer u aforizmu „Televizor je vođi daljinski upravljač za narod.“ ima bar tri ključne reči – televizija, vođa, narod. Kvantitativna analiza ponovljivosti ključnih reči crta tematske prioritete autora.
Na prvom mestu je zbirni pojam „narod“. Iza njega se preko 260 puta ponavljaju: narod, zamenica nas, ljudi, čovek, siromašni, gladni, duše, deca, sinovi… U aforizmima ljudi, narod su u različitom kvalitetu – oni su istovremeno potlačeni i žrtve poroka vlasti, kao i krivi za sopstvenu bezvoljnost i pasivnost: „Rezultatima izbora zadovoljni su svi. Samo narod nije.“, „Narod koji stalno leže gladan, samo topovi mogu da ga probude.“, „Nije lako jednom narodu danas biti primitivan i zaostao. Trebalo je vekovima raditi na tome.“ Nestorović se identifikuje sa narodom, govori u njegovo ime, a samoironija je kolektivna i lična.
Na drugom mestu su egzistencijalni problemi – oko 250 puta se sreću život, Bog, danas, crkva, vreme, snovi, moral, Isus. Autor ne provocira verska osećanja čitalaca, ali verbalni lavirinti i metafore (vođa je Bog) su adresirani i na vernike, i na ateiste, jer kriju značajna uopštavanja. Na primer: „Svuda ljubav prema Bogu spada u verska osećanja. Samo kod nas – u politička.“ i „Svuda u svetu bogovi imaju ime. Kod nas – i prezime.“ Život u knjizi je u crnom sarkazmu: „Svuda u svetu ljudi se opraštaju od života pre nego što umru, samo ovde odmah čim se rode.“, „Od časti i poštenja smrt ne može da vas rastavi. To može samo život.“, „Pacijent se izvršio samoubistvo. Nije hteo lekarima živ da padne u ruke.“
Simptomatično je da samo dve reči – Srbija i država, se ponavljaju tačno 200 puta – treće mesto. Formalno posmatrano, Nestorović je patriota. To ne podleže sumnji. Ali njegov patriotizam se izražava u gnevnoj kritici upravo svoje zemlje i države, jer zemlja nije ljubazna prema svojim građanima, a država ne obezbeđuje prosperitet. Slika je iskrena i tužna, poruke otkrivaju nedostatke, bude svest, zovu na promene. Aforizmi sadrže bezbroj metafora, ali glavna metafora ovog tematskog segmenta je da urušavanje nadstrešnice na stanici zapravo oličava urušavanje države. Ako nadstrešnica ubija 16 ljudi, država „ubija“ hiljade. „Danas u režimskim novinama vredi čitati samo nekrologe. Jedino tako ćeš saznati šta se dešava u Srbiji.“, „U Srbiji se pliva samo za Časni krst. Za sve ostalo se puzi.“, „Demokratija ima mnogo sponzora, a diktatura samo jednog. Državu.“, „Eutanazija u našoj državi još nije dozvoljena. Zato moraju da nas sahranjuju žive.“
Na četvrtom mestu, vrlo blizu – sa 193 pojavljivanja, su reči iz grupe političkog procesa – izbori, birači, partija, demokratija, opozicija, prava, demonstracija, kao i metafore – mrak i ovca. Opšti utisak Nestorovića može se reći jednom rečju – laž. Lažna demokratija, lažni izbori, lažni birači, lažna opozicija. „Na mitingu vladajuće partije po službenoj dužnosti ne izlazi samo policija. Izlaze i batinaši.“, „Komunizam je ubio u nama Boga. Demokratija čoveka.“ „Duhovi ne postoje, pa smo ih izmislili… To ćemo morati da uradimo i sa opozicijom!“ Zapravo ima i jedan aforizam, koji je „zajednički imenilac“, iznad kojeg su sve strane političkog procesa: „Svuda u svetu mafijaški klanovi se obračunavaju na ulici, samo kod nas na izborima.“
Ne samo što se 176 puta u knjizi pojavljuje „vrh ledenog brega“ – vlast, vladajući, diktator, vođa, parlament, režim, direktor… ili je korišćena zamenica „on“, prema tim ciljevima autor pokazuje najveću hrabrost, a njegove strele su namazane otrovnim sarkazmom. „Uzalud provetravate parlament. Smrad iz njega ne treba da izađe kroz prozor, već kroz vrata.“, „Zahvaljujući vođi dotakli smo nebo. Zemlju još nismo.“, „Sve što je vlast radila, radila je polovično. Samo raspad u državi je napravila potpunim.“, „Treba da se ponosimo našim diktatorom. On je jedan od najvećih na svetu.“
Uglavnom, nacionalnoj samoironiji 175 puta su podvrgnuti prisutni: glupost, laž, ludi i njihovi odsutni antipodi: razum, mozak, genije, istina, pravda. Majstorstvo Nestorovića se vidi na mnogo načina, uključujući i preplitanje polarnih pojmova u jednom aforizmu: „Pametnim je potrebno hiljadu puta reći neku laž, da bi postala istina. Glupim je dovoljno i jednom.“
Blizu po relativnom udelu – 133 puta, je segment policije, optuživane za nemoć i korupciju, i kriminal, karakterističnog za sve strane i etaže društvenog organizma. „Nema nikakve veze da li će policija objaviti poternicu, ili će vlast objaviti izbore. Iste slike će biti zalepljene po gradu.“, „Nekad samo pošteni ljudi nisu imali razloga da beže od policije. Sada nemaju ni lopovi.“, „Svi naši veliki dirigenti imaju završenu akademiju. Neki – muzičku, neki – policijsku.“, „I u Srbiji dan traje 24 časa. Noć mnogo duže.“
U knjizi Nestorović obrađuje i teme o televiziji: „Ubica istine stalno se vraća na mesto zločina. U televizor.“, o novinama: „Oglasi za umrlice se nalaze na poslednjim stranicama novina. Uzroci umiranja na početnim.“, kao i o medijima uopšte: „Mediji su pogrebna oprema za sahranu živih.“ Aforizmi nude zanimljivu traktaciju rata: „Napušteni psi rata lutaju po svetu u potrazi za novim gospodarom.“, o slobodi: „Ne plašimo se slobode. Okovi nas čuvaju od nje.“ i o istoriji: „Istorijo, legendo naša!“
Zapravo, ovaj aforizam je najkraći u celoj knjizi. Ninus Nestorović je više puta dokazao da je podložan maksimi o sestri talenta. Zajedno sa time njegov talenat rađa i složenije konstrukcije, u kojima dve ili tri rečenice razvijaju priču, dopunjuju se, a poslednja se konfrontira, da bi razjasnila i istakla poruku, satirični rezultat. Na ovom putu autor dolazi do dela, koja formalno, po definiciji nisu aforizmi. Ali oni su više od aforizama i po obimu, i po sugestiji. Na primer sa četiri rečenice: „Veštice ne postoje, pa smo ih izmislili. Vile ne postoje, pa smo ih izmislili. Uzalud nas vlast plaši opozicijom. Svi znamo da ona ne postoji.“ Isti efekat se postiže i sa jednom, ali veoma dugom rečenicom: „Otkad su se kriminalci presvukli u policajce, policajci u demonstrante, vlast u opoziciju, neobrazovani u doktore nauka, laž u istinu, Srbija se više prepoznati ne može!“
Potpuno drugi pristup autor koristi u aforizmima-definicijama. Tamo su poređenja i aluzije upletene u kategoričnost: „Glava je groblje naših neostvarenih snova.“ Zanimljiva je i interpretacija velikog aforizma Renea Dekarta: „Ne ćutim, dakle, ne postojim.“
Jedna od karakteristika današnje balkanske aforistike puritanci bi nazvali provokacijom estetike. U „11:52“ ima serija takvih „provokacija“: „Nekih govana narod se rešava kad čučne, a nekih kad ustane.“, „Nekome kurve razvaljuju brak, nekome državu.“, „Ako se narod pobuni, njegovo nezadovoljstvo će biti ugušeno u krvi. Ako se ne pobuni, biće ugušeno u govnima.“, „Naše najniže strasti ne mogu da zadovolje obične prostitutke. To mogu samo političke.“ U svojoj knjizi Nestorović objašnjava ovaj stil aforizmom: „I ružne reči u aforizmu, ako se koriste vešto, mogu da nam prenesu svu lepotu književnog jezika.“ Sigurno je u pravu – ne samo zbog lepote jezika, već i zbog sarkazma u poruci, kakav mete zaslužuju.
Ninus Nestorović ima zasluženo samopouzdanje da napravi sebe junakom svojih aforizama: „Pišem samo o najgorima. Boljih od njih za satiru nema.“, „Moji aforizmi su odlično skrojeni. Svakoj vlasti lepo stoje.“, „Za čitanje satire potrebna je svetlost. Za pisanje mrak.“, „Satiričari su kao svici. Svetle samo u mraku.“ Poslednja metafora je lepa, ali skromna, jer on osvetljava kao reflektor!
Autor: Valentin Dimitrov
Tekst je objavljen u Bugarskoj, u časopisu KIL (kultura, umetnost, književnost) udruženja pisaca u Varni. Autor recenzije je poznati bugarski satiričar Valentin Dimitrov.
