Igor Marković rođen 15. 5. 1988. u Leskovcu. Pesnik, novinar i kolumnista. Bio je jedan od urednika radio i internet magazina o savremenim trendovima urbane kulture Provera Mikrofona u periodu od 2005. do 2012. Objavljivan u periodici – PoezijaSRB, Bookche, Kvaka, Slovoslovlje, ToK, Kazaljka, Suština Poetike, Caš Prirode, Booke.hr, Pomak, Čovjek-Casopis, Žig Info, Sedma Sila, Zeleni Konj, Impuls, SiZ, Portal Strane, ResPublika, Žeravice, Buktinja, Sinhro, Eckermann, Diskurs, Naše Stvaranje, Stvaranje, Književne Verikale, Blokadni Časopis, Književnost… Autor zbirke poezije Pravo na repliku (2024) i audio zbirke za slabovide i osobe sa oštećenim vidom Kad reči ožive (2023). Nagrađivan od strane Lyricom Club-a 2023, ART Kluba Prvo Pismo – Kosto Ninković 2024. i Šumadijske metafore 2025.
UVOD U OSOBINE PROSTORA
U ravni pred tobom
Svojstveno je biti na svojim dijametralnim krajevima
I to baš onda kada srčana kap preliva sopstvom
Haronove lađe za spasavanje
A talasi potiskuju razum bezumljem na dno
Pomislio sam,
Dobro je!
Treba se još samo propeti na prste do vrhova oblaka
I onjušiti dah severnog vetra
Dok tegli karavane soli sa krvavih očiju
A zatim i poviti glavu ka drumovima od mahovina
Zarad nekakvog reda.
I verovao sam,
Naučiću bar jedan nemušti jezik
Kako se u miru pregovara sa zlom.
A danas sam zobao jalovo zrnevlje presahlih okeana
Baš tu na obroncima tuđih grobova
Jer je neko pod mojim nogama prolio krv
I telo u temeljima trava položio.
A jasno je predočeno da vidim
Kako mravima ruše kuće
Brezama seku ruke
Dok zubima sa kostiju kidaju meso.
A teraju me da ćutim
Jer nisam vešt da razumem
Zašto.
AKO JE ISTINA…
Vredi li njom progovoriti
Vredi li čemu pisati
Do sumnjati glasovima
I ne verovati redovima
Jer ako je istina da sve ovo slutim
Glasom očinjeg vida
Kojim ti se jezikom onda
Iz nemosti senke ispovedam
TU NE BEŠE NI REČ
Uhodim galop odbeglog vetra
Dok u njemu rone krilima ptice
I kap rose na vrhu kažiprsta
Da pokaže izvor sedam zatvorenih mora
I pomodrelo nebo dok skida plamen sa kose
I gluvo ćutanje kad propeva nemuštim glasom
I misli što uzlete kad sunce mesečari
Kroz utekle uspomene brigom u mulj
Dok uhodim budućnost što se šunja u prošlost
I polaže nade u samicu obmane
Čađ klija iz utrobe sveće
I vatrom žnje sa pučine sveske
Olovna slova na jeziku pesme
Jer o ljubavi tu ne beše ni reč
DOK VEČNOST PRED NAMA HODA
Možda je jedino i ispravno
Izučavati veštinu slobode od ptica
Jer u njima se sastaju beskonačnosti po svojim rubovima
Ukrasti taj božanski esnaf ronjenja u nebu
I krik o bezuslovnoj slobodi
Pa večito maštati o paru svemogućih krila
Jer
Treba jednom nadmudriti
Prevrtljiva zakržljala čula
Dok se još može i ima snage za to
A sada spoznajem
Da ništa ne vreba kao
Podmuklost neostvarenih želja
U ovom kavezu od blata
Kada je sve ostalo upitno
Kao ovozemljska svirepa nebitnost
BDENjE
Zemlja utonu u zagrobni sumrak
Protrese se
I osvrnu ukleta od samoće
Odjeknuše od zidina njene reči
Hukom zarđalih ruku
Sa krovova ukopanih hrastova
Kad izusti,
Ovde više ne caruje doba herojstva!!
U meni sanjaju slučajni prolaznici
Neuki klisari pra-istorije
Posmatrači monumenata od kostiju
I preslagači minulog zgražavanja
Ovde smo sami u prolaznosti
Otvoriću i vama svoj potiljak
Kada zaboravite zanat disanja
I značaj večitog pretakanja budućnosti
Jer vreme slepo prostoru veruje
Dok smrt mom grlu vraća dug
Za čuvanje uspomena zaboravom od Prošlosti
POMEN
Mahovina je pokrovu krov
I leleku lek
A pod telom kamena
Prežaljeni tihuje
Dok svet kleveta
Popravljača uspomena
Pripovedaču prošlosti
A šta ti je čovek – Ništa
Jer kada živ živog zapita šta mu tu počiva
Odgovora uzdahom slegnutim ramenima
To ćutanjem pokojnik
Pominje pokajnika
STIH NA KAMENU
Ispevao sam zatrovanu veru
Oslikvao zakrvavljene šake
I tražio lek za ukorenjenu bolest
Da bih prethodnici ispovedio jad
Lancima reči
A kada papir nije odoleo plamenu
Stao sam u red sa nedostojnima
Da utamničim sopstvo
Lišen pravde
I želje za pomilovanjem
