Prikaz knjige: Roberta Rekija „Ceo preostali život”. Izdanje Dereta, 2025. Orig. Tutta la vita che resta; prevod sa italijanskog: Gordana Subotić
Neki su događaji toliko važni da naprave rascep u vremenu i zauvek nam podele živote na ono ranije i ono što sledi. Za porodice Ansaldo – Basevi sve se računa do i od jednog avgustovskog jutra 1980. godine, tako da radnja debitantskog romana Roberte Rekije (nastalog nakon višedecenijskog rada, što u prosveti, što van struke – kad već govorimo o vremenu) počinje i završava se poglavljima identičnih naslova. „Buđenje” gospođe Marize, ali i njenih bližnjih, najpre se događa grubo, iz skoro pa savršenog života u košmar, a drugi put iz tragičnog, ružnog sna. Između je smešten mukotrpan put pokušaja da se shvati, zaboravi, procesuira, zakonski i sudski razreši, a pre svega zaceli duboka rana nastala posle zločina.
Preludijum sažeto, ali dovoljno slikovito predstavlja pređašnji život, počev od kasnih pedesetih godina u Rimu. Temperamentna bakalinova ćerka Mariza se nakon što je verenik napustio i osramotio, pretrpevši još nekoliko gubitaka (reputacije, nerođenog deteta, bliskosti sa starijom sestrom), udaje za odanog, dobrog očevog šegrta. Stelvio Ansaldo je strpljivo i stidljivo voli, čime postepeno zadobija njenu iskrenu naklonost, pa započinju bračnu idilu obeleženu rođenjem sina Etorea i ćerke Elizabete, zadovoljstvom u malim stvarima, ukratko, životom koji takav kakav jeste nikada ne bi menjali za drugačiji. Tu se Mariza dodatno razilazi sa sestrom Emom, uspešnom modistkinjom udatom za bogataša, koja iz ateljea u centru prestonice gradi sve uspešniju međunarodnu karijeru. Suprotnost između njihovih životnih i naročito vaspitnih stilova postaje presudan po dalji razvoj događaja.
Sa šesnaest godina, Marizina i Stelviova ćerka prilično je slobodnog ponašanja, puna zarazne životne energije koja izbija iz njene prerano zrele lepote. Zlatna devojka Beta izaziva pažnju gde god se pojavi, za razliku od rođake i vršnjakinje, povučene, mračnije Mirijam Basevi. Odrastajući po elitnim inostranim školama, u kuli od slonovače, otuđena od večito zauzetih roditelja i nemarnog brata, potonja tog leta dobija dozvolu da poslednje dane raspusta provede kod tetke, u vikendici na moru. Tore Domicija je turističko mesto koje u navedeno doba godine naročito vrvi od mladih, a Betina praksa već par sezona unazad jeste kasnonoćno iskradanje na plažu. Posle mnogo snebivanja prihvativši poziv da joj pravi društvo, Mirijam postaje kolateralna šteta, i sama žrtva grupnog napada, brutalnog silovanja i prebijanja koje druga devojka neće preživeti. U stidu i sa povredama, Mirijam se pre otkrivanja leša i dolaska pomoći neprimetno povlači u kuću, gde gužva i opšti šok tokom narednih dana omogućuju da se vrati u internat kao da se ništa nije dogodilo. Posle medijske poplave senzacionalnih vesti, istraga neznano zašto zamire, a život se nastavlja…samo, kako i kakav?
Svako se sa bolom nosi na različite načine: emocionalno otupela Mariza povlačenjem u sebe i odbijanjem da napusti kuću, neutešni Stelvio „rekreativnim” alkoholizmom, međutim, od svih zaboravljena nećaka prolazi najdrastičnije. Konačno preseljenje u Rim i utonuće u zavisnost od lekova protiv nesanice, anoreksiju, paničan strah od zbližavanja, na čudan način je dovode u kontakt sa mladim dilerom Leom. Momak iz geta i milijarderkino zaštićeno dete na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, sem najbitnijeg, problematičnih naravi usled duboko potisnutih trauma i loše prikrivanih ožiljaka. Uz pomoć Leove sestre Koraline, trans osobe i najčistije, najplemenitije duše u romanu (ujedno odličnog primera pozitivnog prikazivanja ove osetljive društvene grupe), njih dvoje polako nalaze put do isceljenja, oproštaja i odgovora. Isto važi za ostatak porodice pogođene tragedijom, pa iako se u drugoj polovini knjige težište gotovo potpuno pomera na mladu Mirijam, autorka ne gubi konce pripovedanja, vezujući ih tamo odakle se klupko i počelo odmotavati.
- Rečnik čudnovatih tuga: tajanstveno putovanje u dubine jezika
- Otpadnice i graditeljke svetova: Zatamnjena istorija „Pelikan devojaka”
Na više planova (porodična) istorija se ponavlja, uprkos neizbrisivoj strahoti preživljenog data nam je poetska pravda, a radnja u jednom trenutku sasvim sklizne iz detektivske i porodično-socijalne u melodramu, sa nekoliko ne naročito uverljivih stereotipa. Pa ipak, sve je u službi utehe nakon zaista užasnih, mučnih i tužnih epizoda. Stil pisanja Roberte Rekije sadrži upadljive odlike novinarskog, ali je istovremeno jasan, živopisan i sada već prepoznatljivo, po čitavoj generaciji savremenih pisaca, italijanski. Sa junacima je lako saosećati, njihovi unutrašnji svetovi dočarani su detaljno i prisno, a okruženje, zaplet, misterija i drama koja sledi čine praćenje priče još magnetičnijim. Jednostavnost izlaganja povezana je sa snagom predočenih emocija, usled čega siže, situacije i likovi ostavljaju dubok trag, dugo ostajući sa čitaocem.
Roman je u velikoj meri izgrađen na principu sličnosti i kontrasta protagonista, odnosno, okolnosti u kojima su se zadesili. Tako je primer odabranih puteva sestara Eme i Marize uslovio razlike u naravima, vaspitanju i načinima (ne)eksponiranja njihovih ćerki. S druge strane, ulazak Stelvija, odnosno, kasnije na veoma sličan način i Lea, u ženske rodoslove, ponavlja motiv obnove krvi klasno jednostavnijom, ali emocionalno neposrednijom silom koja oživljava ugroženu lepoticu iza velikih potresa. I o tome je zapravo sve vreme reč: kako se verom u snagu međuljudskih veza, potrebe za drugima čak i dok bežimo pritisnuti teretom sopstvenih mračnih tajni, može naći spas i postići duševno ozdravljenje. Priča je u tom smislu veliki, višestruki priručnik empatije, podsticaja na iskrenost uprkos svemu, čak i kada zbog bivanja autentičnim plaćamo visoku, a neki i kobnu cenu. Možda sve ima veze sa činjenicom da se radnja odigrava tokom ne toliko davnih, ali naspram našeg doba prilično drugačijih decenija, kada je otuđenost bila prouzrokovana nečim lakše prevazilazećim, a odnosi među ljudima direktniji, teže zaobilaženi (sa svim prednostima i opasnostima koje je to podrazumevalo).
U autorkinom stilu postoji nepokolebljiva težnja da, kako poglavlja odmiču, već na početku tako potresno dejstvo priče olabavi nečim naivno starinskim, punim vere u dobrotu nasuprot kapacitetima pojedinaca da čine monstruozna dela. Njena poruka da se istinski računaju samo postupci anđeoskih, pravednih bića (poput Koraline) i tragovi koje ostave u našim životima, menjajući ih nabolje, čini da naposletku i sami poverujemo. Koliko god bilo iluzorno, teško ili „uzaludno”. Od toga, zarad toga, nekako, književnost sve ovo vreme i postoji…
Autorka: Isidora Đolović
