O karakteru studentskih blokada i građanskih protesta
Mudrosti, neiskusno sviću zore, na obične reči više nemam pravo!
(Branko Miljković)
Nije filozofski ćutati. Sve i da hoćeš, ne možeš da ne primetiš da se u našem društvu upravo nešto veliko dešava. Mehanizam kojim se to dešavanje sprovodi nije uobičajen: namera i zahtevi su jasni i beskompromisni, ali nema sile, pretnji, ratnih pokliča. Pričam o studenskom aktivizmu. Ovo je jedan lepi inat mladosti i njoj imanentne čistote.
Nema straha, maše ove mlade ljude ucene i pretnje, jer oni o tome ne govore. Nema kod njih previše priče i rasplinutosti, oni ne nastupaju kao „veliki govornici“, niti bilo ko od njih ima nameru da se lično promoviše ili da se bilo koji „čovek upotrebi“.
Dešava se velika i snažna pobuna protiv urušavanja vrednosnog sistema. Jasno je prepoznat uzrok, čije su nebrojene posledice obeležile društvenu klimu i život u ovoj zemlji u svim segmentima. Stradalo je obrazovanje i pravosuđe, kao direktni nosioci suštinskih vrednosti, Istine i Pravde. I ništa ne može da ostane netaknuto i ovom promenom neizobličeno.
Zato više nema priče o bilo čemu trivijalnom, već samo JASNO i GLASNO o fundamentu! Ako bih u jednoj rečenici trebalo da kažem šta to studenti rade i šta to oni hoće, bilo bi: studenti HOĆE VREDNOSTI, i to ne da bi delovali učeno i o njima pričali, oni HOĆE U ŽIVOT DA VRATE VREDNOSTI! Do sada je sve ono što su ti dostojanstveni mladi ljudi pokušali išlo u tom pravcu: da vrate vrednosti!
Nije nivo njihovog trenutnog društvenog delovanja rekla-kazala, logika ucene (tam za bup) ili borba za nekakav presto. Oni nas resetuju na fabrička podešavanja, jer su ljudi vrednostima određeni. Kažu nam mladi ljudi: gde ste pošli, gde ste zaglibili? Tamo ne može! Vratite se! Generacije njihovih roditelja osećaju veličanstveni ponos, ispunila se roditeljska uloga u najboljem mogućem obliku: BOLJI SU OD NAS I VIŠE ZNAJU OD NAS!
Studenti nisu protiv određene osobe, određene javne ličnosti, pozicije ili opozicije. To bi bilo jednostavnije, a taktički lakše i za suzbiti. Studenti su protiv SVIH I SVAKOGA ko je akter urušavanja vrednosti. Zato što tako ne treba i zato što to nije održivo! Društvo bez vrednosti je obesmišljeno društvo. A tu se ne može disati.
Važno je shvatiti da je svaki nosilac obesmišljavanja društva u kome živimo na meti studenata. Studenti ratuju sa personifikacijama besmisla. To nije apstraktno, već je pitanje našeg osnova. Nema nikakve bezbedne „nadstrešnice“ koja je na temelju vrednosnog besmisla dozidana ili rekonstruisana, to krpljenje ne može!
Zato se ova ciljana i jasna pobuna mladosti neće lako smiriti, niti će se rešiti nekakvim lakim i jeftinim rešenjem, jer ga nema. I to nije pesimizam, već radost: prepoznali su problem, potpuno u centar! Sad je na svima nama da rešavamo! Nije poenta njihovog bunta prozivanje zbog krivice, mada su odgovornosti ozbiljna stvar i treba ih utvrditi.
Ali to nije poenta, to jest tu nije kraj, već polazište. Ako je neko lagao, on mora reći da je lagao, da bi počeli svi oko njega da vide Istinu. I svi se moramo u svakom trenutku složiti da je spram Istine nešto laž, i da je možemo iskoreniti zato što je Istina, a ne laž, ono što vredi. Mi se ravnamo po Istini, Dobrom, Lepom i Pravednom! Taj kompas se ponovo mora uspostaviti.
Studentima podršku pružaju svi oni koji vide urušavanje vrednosti i ne žele to da žive. Ako razmislimo, to uopšte nije pitanje izbora. Do te mere je studentska pobuna usredsređena, da je jasno da sada kroz njih, kroz ljude, govore pobunjene vrednosti. Nije mitologija, ni ideologija ni religija to da mi „volimo vrednosti“. Vrednosti imaju svoje utemeljeno postojanje, svoju ontologiju, svoju društvenu realnost i regulativnost, i tu nema cenkanja.
Još jedna karakteristika studentske pobune danas tiče se često neuko i pogrdno upotrebljavanih reči „masa“ i „rulja“. Najpre, moćne su i masa i rulja i ne treba ih potcenjivati.
„Masa“ može imati i dobro usmerenje, „rulja“ nosi prizvuk lošeg i rušilačkog. Ali, sve karakteristike studentskog okupljanja govore o istrajnosti, organizovanosti, jasnim zajedničkim ciljevima i vrednostima, i planskim aktivnostima kojima se do tih ciljeva dolazi. To sve u masi ne postoji, već u pokretu i društvenoj grupi.
A zanimljivo je da ovaj pokret (a pokret je po razmeri radikalnosti i opštedrušvenog karaktera promene koju traži), pored svih jasnih obeležja društvene grupe, ima i energiju mase. Takođe, čak je i istorijski fascinantno kako se brzo unutar studentskog delovanja artikulisala vrednost koja ih okuplja, a ta vrednost je vrednost OGNJIŠTA.
Zašto su se studenti odmah fokusirali na svoje fakultete, a ne prvenstveno na ulicu, sem ako ne čuvaju ognjište? A njihovo ognjište je ZNANJE!!! Rekla bih da su naši akademci na putu da definišu i neke nove pojmove u društvenoj teoriji. U svakom slučaju, njihovu istrajnost, organizovanost i usredsređenost ne možemo prenebregnuti.
Što se tiče zahteva studenata, tu je sve jasno i, kao sve veliko, veoma jednostavno. Institucije treba da rade onako kako treba i naše društvo treba da bude dobro uređeno (koristiću skraćenicu DUD za „dobro uređeno društvo“). U DUD-u ne može da vlada amaterizam bez odgovornosti i nasilje, usmeravajući celokupnu energiju društva na njihovo prikrivanje i zataškavanje.
Nije to posao institucija. Ne voze vas na haubi tek tako, ne upadaju vam maskirani ljudi na posed i ne zastrašuju vas. U DUD-u strah ne diktira nasilje i nema grabeži za pozicijom i materijalnim interesom. DUD je poligon ispoljavanja svakog pojedinca, da bi onim najboljim u sebi mogao da doprinese, jer nam je to svima u interesu.
Institucije su skupovi pravila, nekih konstitutivnih, nekih regulativnih, i jasno je kako one treba da rade, to se ne može utajiti. Kao i u sportu. U svemu tome ima i jedan važan dodatak, a to je da je važno da nas vodi fer-plej, a ne samo nerealna ambicija i nekakav „uspeh“ ili „društveni status“ po svaku cenu. Jer to „po svaku cenu“ jeste samo laž, sada raskrinkana i deplasirana. Studenti nisu idealisti-sanjalice: sve to može da se ispuni, približi svom pojmu i ulozi, ali zahteva određeni redosled, koji počinje utvrđivanjem i preuzimanjem odgovornosti svih aktera za postupke koji su njihova nadležnost. Naravno da je veća odgovornost onih koji su bili nadležni da društvo uređuju.
Jasan je sled.
A zašto je to tako i zašto to baš studenti pokreću? Zato što sprega UČIM – ZNAM – RADIM TO ŠTO ZNAM – DOPRINOSIM – odavno ne funkcioniše. I prirodno je da mlad čovek koji uči želi da ta sprega zaista funkcioniše.
Ko su „pristalice studenata“? To su svi ljudi koji prepoznaju da neće laž, već Istinu, koji prepoznaju i hoće Dobro, koji prepoznaju i hoće Lepo, koji prepoznaju i hoće Pravdu.
Studentski pokret nedvosmisleno ima karakter globalnog aksiološkog pokreta. O tome svedoči i način na koji se pobuna sprovodi: sredstva su dostojanstveno ćutanje, bez vođa, bez ostrašćenih govornika, lucidne poruke pokazivanjem, crtanjem. Prirodno je da takva sredstva ne mogu biti ućutkana nečim potpuno suprotnim, a to su pretnje, arogancija, sila, gordost, postati veliki jer smo drugog ponizili, pa mislimo da je mali, i sličnim manirima.
Ukoliko neki političar (bilo vladajuće opcije ili opozicioni) priđe protestu, on treba da zna da tu ne može napraviti priliku za svoju ličnu promociju, boreći se za vlast ili špijunirajući prisutne, smatrajući ih nekakvim izdajicama i pripremajući im linč. Ko izdaje vrednosti, izdao je studente, ali je izdao i smislen život.
I to je ulog ovih protesta i ono za šta se tu bori. Nažalost, mnogi važni akteri koji kažu da „razumeju studente“ posmatraju stvari iz vlastite „pećine“ u kojoj vrednosti ne obitavaju. Tako se, u stvari, prave ludi, ili zaista vide u ključu koji raskrinkavamo kao „Zašto kažeš ljubav, a misliš na seks?“. Ko zna? Možda mnogi ljubav ni ne vide.
Praštajte, dragi akademci, što uopšte govorim u vaše ime, pokušavajući da pojasnim o čemu se radi. Sreća je da je to nemoguće, jer vi znate mnogo više i mnogo bolje, i ćutke sve razumete, suštinski. Mnogo sam se zadržala u obrazovnim institucijama kako bih stekla taj „misaoni uvid u suštinu“ kojim vi tako dobro baratate na različitim nivoima studiranja i izučavajući različite studentske programe! Ovde je jasan istinski autoritet: vi ga imate, ne silom ili nametanjem. Zavredili ste poštovanje, jedino umsko osećanje, ako je verovai Kantu. Divno ste stasali, i pored svih pokušaja da se vaše formiranje omete!
Ja ću da zaključim: svedočimo globalnom aksiološkom pokretu, tektonskog karaktera. Svakako je ili-ili. Ono što bi poete nazvale Apokalipsom, koketira sa nama već dugo. Jedini pravi tabor je tabor povratka vrednosti, i to je temeljni reset koji studenti hoće.
Kako će se u tom temeljnom resetu postaviti političke pozicije, kako će biti definisane i kako će raditi nove institucije, kakva će podela ovlašćenja biti, to je stvar naknadne kreacije. Ne sumnjam da će akademci uspeti i da odrade, parolom „Dela, ne reči!“. Ovaj pokret, jedinstven u istoriji u društvenoj teoriji, nazvala bih „FERDINAND pokret studenata“.
Nikako nije dobrodošla bilo kakva analogija sa prestolonaslednikom Francom, jer bih svaku analogiju na to da izbegnem. Baš zato što se studentima učitava želja za razračunavanjem sa pojedinim javnim ličnostima. Ferdinand na koga mislim je lik iz crtanog filma, bik koji zaneseno posmatra svet sa brda i miriše cveće (čujem glas iz crtaća, …and smell the flowers), zaljubljen u lepotu.
Naš studentski FERDINAND nema tu komociju da može da sedi i bude zanesen. Naš FERDINAND sanja DUD, nosi ga ta lepota i snažna vera u bolje, i on hoće DUD da stvori. Naš FERDINAND je proaktivan: on crta srce i cvet, svuda gde je progovorilo falusno, ponižavajuće smeteno i sa promašenom pretenzijom da zameni Ljubav, i gde je jezik ucene zamenio jezik vrednosti. Lep je DIJALOG SRCA u kome Ferdinand istrajava i …miriše cveće! Hvala za srce i za cvet!
Autorka: Katarina Majstorović
doktor filozofije – etičar
