Prikaz knjige: Džon Kenig, Rečnik čudnovatih tuga. Izdanje: Imprimatur, 2025. Orig. The Dictionary of Obscure Sorrows. Prevod: Stefan Janjić
Kada se početkom leta pojavio prevod knjige Rečnik čudnovatih tuga, mediji i čitaoci su je dočekali sa radošću, zbog neobičnosti i izuzetne popularnosti koja joj je dodelila i oznaku bestselera Njujork Tajmsa. Knjigu je objavila Izdavačka kuća Imprimatur u odličnom prevodu Stefana Janjića. Neobična po mnogo čemu, ova knjiga ostavlja utisak na savremenog čitaoca neprimetno poput tišine koja govori više od govora, ona progovara kroz „čudnovate tuge“ i podseća nas da nismo sami u ovom beskonačnom univerzumu, premda su naši životi i naša lutanja, i te kako mali i prolazni, poznati samo nama.
Knjiga napisana u formi rečnika (koji je po svojoj prirodi hladan i distanciran i često potreban samo kao pomoćno sredstvo u sagledavanju reči i traženju njihovih objašnjenja) otkriva nova značenja i sistematizuje sve ono nepojavno i neizrecivo. Zanimljivo je da je Rečnik čudnovatih tuga svoje štampano izdanje dobio nakon života na internetu – pojmovi sa kojima se susrećemo živeli su na blogu Džona Keniga. Koristeći taj medij, komunicirajući sa čitaocima, autor je u tkanje ovih reči uneo i tumačenja i poglede nepoznatih ljudi sa kojima je komunicirao godinama putem bloga. Na zvaničnoj stranici i YouTube kanalu mogu se videti razni tekstovi koji su prethodili rečniku, kao i video-radovi koji kroz vizuelni doživljaj pokazuju smisao i značenje određenih pojmova.
Kada se čitalac susretne sa samim naslovom jasno mu je da će otkrivati tajne stvari sakrivene u hodnicima podsvesti ili ćudljivoj prirodi savremenog čoveka. Kenig je odabrao da reč nad rečima u ovoj knjizi bude – tuga. Ali to nije tuga na koju pomislimo, kao bazično osećanje, osećanje blisko odsustvu nade ili jadu. Tuga se ovde percipira kao „uzdizanje tokom kojeg se podsećamo koliko život može biti zabavan, misteriozan, otvoren“.
Ne tako davno, „biti tužan“ značilo je da s ido kraja ispunjen intenzitetom nekog iskustva. Nije to bio kvar u unutražnjem postrojenju za sreću. Bilo je to stanje svesti – fokusiranje na beskonačnost i upijanje svega, i radosti i jada, odjednom. (str. 10)
Takav pristup osećanjima doveo nas je do granice na kojoj spoznajemo da sve što živimo, čemu težimo, ima prizvuk neke melanholije, ali i pomirenosti sa mišlju da je naš život jedno veliko čudo, koje nije čudno i neobično, nego čudnovato i misteriozno. A ta tajnovitost nalazi svoje izraze u svim rečima i izrazima sa kojima se susrećemo u ovoj knjizi. Reči su proizvod istraživanja, pojave koje nisu bile nikada definisane u emotivnom, saznajnom i intelektualnom životu pojedinca. One postoje zato što postoje osećanja koja ih definišu, i nema u njima ničeg stranog.
Veliki broj pojmova u jeziku postoji zahvaljujući tome što je neko nekada osetio potrebu za njegovim postojanjem. Najpre su to reči u vezi sa pojavnim svetom, sa onim što putem čula primamo iz stvarnosti. To su pojmovi za osećanja koja je društvo prihvatilo i prenosilo kroz generacije, ili misao i reč iza koje se krije apstraktni pojam razumljiv podjednako ljudima različitih epoha. Ova knjiga nas upoznaje sa promenljivom prirodom jezika: nisu samo pojmovi sa kojima smo odrasli deo naše svakodnevice. Mi se danas susrećemo sa različitim stanjima svesti, sa različitim emocijama izazvanim novim podsticajima, tehnološkim ili socijalnim, i često nismo u stanju da definišemo to kako se osećamo, kako nas vode misli, ili trenutak objektivne realnosti u kojoj smo se našli a koja je rezultat neke lične percepcije. Rečnik čudnovatih tuga nam pomaže da uvidimo da nismo sami u onome što proživljavamo i da mnogi drugi ljudi tome mogu da svedoče, ali isto tako, i da je neko negde smislio reč za to stanje. Ovakav pristup oslikava i čovekovu potrebu da objasni rečima osećanja koja nemaju pojavni smisao. I sada, kada postoji pojam, ta emocija ili misao, postaju stvarni, postaju deo jezika a jezik potvrđuje postojanje, on je tu da nas uveri da je sve moguće i čudnovato.
Tematski okviri reči koje su se našle u ovom rečniku, organizovani su u celine kako ih je autor definisao. U prvom delu knjige polazimo od mikroverzuma pojedinca i posmatramo ga kao biće ograničeno svojim iskustvom. Autor, na primer, razmišlja o nemogućnosti čoveka da napusti ovaj svet. Čovek je sputan ovim svetom čija je stvarnost deo njegovog bića, i zbog čega dolazi u situaciju da domaštava nove svetove, odakle potiču mitovi i umetnost, kroz koje proširuje i objašnjava svet u kome postoji.
Kenig nam piše o istoriji svakodnevice, a ne ratova. Kao da u malim svakidašnjim životima vidi velike istorijske promene. On nastoji da nam približi lična iskustva pojedinaca koja su podjednako stvarna i važna kao i istorijski događaji. Nasuprot podsetniku na našu smrtnost Memento mori, on je izmislio neologizam Maru Mori – u znak sećanja na Maru Mori koja je bila prijateljica Pabla Nerude, i poklonivši mu je vunene čarape, inspirisala ga da napiše „Odu mojim čarapama“.
Sva su ta sićušna jednokratna iskustva jednako stvarna kao bilo koji događaj iz istorijskih udžbenika, jednako sveta kao bilo koji stih naših himni. (str. 32)
Tema knjige su i putovanje i vožnja, grad i urbani pejzaži, savremen čovek koji je otuđen od prirode. Autora fascinira i odnos između sna i života, sna i putovanj, sna i smrti. Magiju, koja je protkana kroz celu knjigu, posmatra kao potreban začin koji postoji u ljudskoj svesti i prirodi, dok naučna objašnjenja zapravo upropašćuju čaroliju života. Kenig nas podseća da je čovek prisutan samo u svojoj stvarnosti, i niko ne može da bude u stvarnosti i perspektivi nekoga drugog. Sve što je iznad našeg horizonta je nama strano. S druge strane, kroz umetnost popunjavaju se rupe, u nedostatku iskustva, i stvara se model onoga što nećemo videti. Dakle, umetnost je ta preko koje je moguće zaviriti u tuđu dušu.
Autor govori o odnosu između pojedinca i nekog drugog, tj. o određivanju sebe iznutra u odnosu na spoljašnji svet. To određivanje sebe iznutra moguće je samo u introspekciji i dubokom zagledanju u pravu prirodu sopstvenog bića. Iako govori o sopstvu, autor posmatra pojedinca u odnosu na druge i njihova očekivanja i sagledavanja. Osećaj praznine koji se javlja kada dobiješ ono što si mislio da želiš (što nas podseća na čuveni stih Desanke Maksimović), osećaj zamora zbog jednih te istih problema koji te večito muče, sumnja u sebe, pouke iz života za bolji život, razmišljanje o savršenosti i slobodi, misao o slobodi i da je čovek nesputan, svest o otkucajima sopstvenog srca, paradoksalno olakšanje kada ti se desi nešto loše, pa ta oklnost smanjuje očekivanja, strah da više nisi u stanju da se menjaš – sve nam to govori o jednom iskrenom introspektivnom svetu iza koga ostaju pojmovi koji su odigrali neku magijsku ulogu.
- „Ovo nije Majami“: univerzalna slika naličja sveta
- Računska imaginacija Sare Hart: O zagrljaju brojeva i reči
Kenig se bavi strahovima, neizvesnostima, nezadovoljstvima i svim osećanjima koja nas muče i izazivaju anksioznost – briga, neizvesnost, nezadovoljstvo, želja za promenom, potreba za saosećanjem. Svest o tome da je život tolika privilegija, da niko nema pravo da se žali, strah od nepoznavanja samog sebe – jer drugi vide samo iz jedne perspektive, a ličnost mora biti autentična onome ko je njen vlasnik, potreba za valorizacijom, samoća, strahovi, stid – sve su to motivi i teme sa kojima se srećemo u ovoj knjizi.
Radosna tuga je veoma važan oksimoron na koji se nailazi u knjizi, a zbog koga osećamo neku vrstu radosti i tuge zbog svog života i njegovih blagodati i misterija, sa šansama i promenama.
Razmišljaš o nizu događaja koji su te doveli ovde, u tvojim izborima, greškama i dostignućima, kakvi god bili. Svi ti preokreti tokom godina… Nije ispalo onako kako si mislio da će biti, a ipak i dalje možeš da se osvrneš na svešto si izgubio, na prilike koje su došle i prošle, i osetiš zahvalnost što se sve to uopšte dogodilo. I evo te sad ovde, osećaš neku vrstu radosne tuge zbog svog života, sa svim njegovim blagoslovima i misterijama i šansama i promenama. (str 75)
Kroz definicije i nastanak reči, autor postavlja pitanja o doživljaju sebe i o uticaju drugih i njihovom viđenju. U ovom segmentu knjige on druge ljude više doživljava kao opasnost, da bi se uskoro priča počela razvijati u smeru pronalaženja utočišta u prisustvu drugih. Govori o ljubavi i prijateljstvu, o rastancima, nerazumevanju, bliskosti, o uticaju jedne sudbine na drugu – naročito o uticaju pojedinca na sudbine ljudi koje zna i koje ne zna – o užitku neuzvraćene ljubavi, čežnji… Nalazimo osvrte na ono što je moglo biti, piše o propuštenim prilikama, sudbini, pogledima, iza kulisa društvenog života, odnosu između dece i roditelja.
Kenig u Rečniku čudnovatih tuga postavlja pitanje pojedinca u odnosu na društvo u kome se nalazi – svi mi u malim životima, glumimo glavnog protagonistu našeg filma. Osećaj nepripadanja, panike, ili prisnosti sa nepoznatim ljudima, odnos između našeg Ja i drugih, usamljenost u gomili ljudi, ljudske sudbine, jad i teskoba, individualnost, osećanje čoveka da je pridošlica ili gost u svom životu – sve te emocije nam opisuje kroz igru reči. Razmišlja i o demokratiji i učešću pojedinca u javnim događajima. Opisuje osećaj kada kao građanin učestvuješ u donošenju odluka i postaješ svestan da pokrećeš zupčanike demokratije i da imaš udela u tome.
Drugi deo knjige završavaju misli o egzistencijalističkim i filozofskim pogledima na vreme i prostor. Čovek je možda jedino biće svesno vremena i njegovog protoka. Odolevanje naletu trenutka, razlikovanje ličnog doživljaja vremena i vremena kao fizičke kategorije – osnovne su pretpostavke oko kojih se pletu značenja drugih pojmova i saznanja kakvi su: da vreme ubrzava sa starošću, a u mladosti je rastegnuto; prošlost, sećanje, slike prošlosti, različiti doživljaji iste stvari… Nostalgija, stid i razočaranje u ono što smo nekada bili ili voleli. Sećanje kao glavni motiv, vodi nas putem otkrivanja istine da novi kontekst daje drugačije značenje proživljenom, pa se i sećanja menjaju. Kenig sećanje posmatra kao umetničku formu. Uvek postoji čežnja da se zaustavi vreme, svest da vreme protiče mimo nas. Ukazuje i na apsurdnost fotografisanja jer pokušavamo da uhvatimo trenutke kao da se plašimo da će oni pobeći. U ovom delu knjige javlja se i pitanje koliko je vremena ostalo, ekonomično upravljanje vremenom, strah i san i smrt, čekanje jedinstvenog momenta u moru običnih. Poslednje poglavlje je posvećeno prostoru, širini univerzuma i našem položaju u njemu. Pred kosmosom brige su male, strahovi se ne preispituju, život nije neka velika misija, a sloboda koju osećamo u takvoj postavci stvari povlači sa sobom i odgovornost.
Promena, nestalnost, želja za samopotvrđivanjem, želja da drugi potvrde da vredimo, sve to opterećuje i autora i čitaoca, jer savremeni čovek, živi u takvom vremenu da stalno razmišlja o sebi, o nekim svojim problemima i svom položaju u ovom svetu, pri čemu je jako malo svestan tog koliko je on deo tog sveta.
Jedna od osobina ove knjige jeste i metatekstualnost, povezanost sa drugim delima, umetnicima i fenomenima savremene kulture. Pored uvodnih citata koji stoje na početku svakog poglavlja i književnika čija imena iskrsavaju u tekstu, u objašnjenjima se susrećemo sa delima filmske, muzičke i likovne umetnosti. Atmosfera knjige podseća na slike Edvarda Hopera, i Satijevu muziku, ali tu su i – Česlav Miloš, Foster Volas, Čarobnjak iz Oza i Doroti, Kafka, Neruda, Tolkin, Povratak u budućnost…
S obzirom da je u pitanju neobična knjiga, uvodna reč i pogovor doprinose njenom razumevanju i predstavljaju integralni deo koji nam otkriva na koji način da pristupimo čitanju. Moto cele knjige je citat Stivena Rajta: „Pročitao sam rečnik. Učinilo mi se da je to pesma o svemu“. U ovim rečima definisana su sva očekivanja čitaoca, jer radoznali čitalac kada vidi ovo izdanje ne može da se otme utisku da je reč o nekom nestvarnom i lirski obojenom tekstu. Reč je o poetskom doživljaju stvarnosti pa u mnogim odrednicama između korica ovog rečnika, provejava lirski sentiment. Neke definicije, naročito one koje su pretvorene u dužu priču, možemo da čitamo i kao pesmu. Ipak, lirsko nije jedini aspekt kroz koji analiziramo Rečnik čudnovatih tuga. Čitajući i upoznajući se sa značenjima reči i strukturom dela, otkrivamo i psihološki, filozofski, sociološki i naravno, lingvistički pristup. Osećanja i sećanja, odnosi među ljudima o kojima Kenig priča, promene u percepciji sveta i doživljaju određenih fenomena – sve je to analiza jedne unutrašnjosti, jednog duhovnog sveta koji nam pokazuje prirodu duše. Granice između jezika i sveta, onoga što je biće jezika i što otkrivamo u određenim trenucima sopstvenog života, povezuje nas sa različitim filozofskim gledištima. Iako prevenstveno introvertna i introspektivna, ova knjiga postavlja odnose između nas i drugih – razmatra pitanje bliskosti i usamljenosti, čoveka pažljivo posmatra i kroz perspektivu društva i njegove uloge u njemu. Na kraju, ali najbitnije, lingvistička tumačenja upotrebe jezika, otkrivaju osobine jezika koji u današnjoj brzini ne stiže da uhvati fenomene običnog života. Jezik, često zastareo, razvija se u razgovoru u kome nastaju nove reči.
I sam autor kaže da je ova knjiga pesma o svemu. Kompoziciono podeljena je na šest poglavlja, u kojima su definicije tematski grupisane – 1) spoljni svet, 2) unutrašnji svet, 3) ljudi koje znaš, 4) ljudi koje ne znaš, 5) protok vremena i 6) potraga za smislom. Autor uspostavlja blisku komunikaciju sa čitaocem obraćajući mu se u drugom licu jednine i ukazujući na situacije u kojima se lako identifikujemo sa onim o čemu piše. Svaka reč ima svoju gramatičku odrednicu i naznaku kako je nastala – tako se pred nama smenjuju imenice, glagoli i pridevi zajedno sa pojmovima iz različitih jezika i kultura (engleski, latinski, grčki, starogrčki, holandski, portugalski, litvanski…). Uz svaku reč stoji i preporuka kako se izgovara. Pojmovi u rečniku prate tematiku, a ne abecedni redosled, što bi se moglo očekivati s obzirom na značenje rečnika. Ipak, tada bi se izgubila povezanost određenih pojmova koja nam daje osećaj celovitosti…
Različiti jezici imaju različit fond reči za psihološka stanja i unutrašnji svet svojih govornika. Neke reči iz određenih jezika nije lako prevesti. One ostaju, prema Kenigu u svom originalnom značenju, i takve nas uče nazivima emocija (saudade, duende, ubuntu), a cilj im je da učine unutrašnjost jasnijom – dati osećanjima ime. U ovom kontekstu autor nas podseća na misao Vitgenštajna:
„Granice moga jezika istovremeno su granice moga sveta“.
A šta ako se taj naš svet eksponencijalno širi sa novim iskustvima na koja nailazimo u susretu sa spoljašnjim svetom? I koliko smo mi zapravo kao pojedinci koji su usvojili određeni jezik i kulturu, sposobni da uočimo nedostatke nametnutih jezičkih obrazaca? Prema Kenigu naš jezički izbor reči je zastareo i više ne opisuje vanjski svet u kome živimo (str. 8). Knjiga Rečnik čudnovatih tuga objašnjava potrebu čoveka za formulisanjem njegove unutrašnjosti i emotivnog sveta. Pojavni svet lako nađe termine koji se ukorene u razgovoru, dok je emocije teško definisati u njihovoj delikatnosti nastaloj u ljudskom iskustvu. Knjiga nudi jezička rešenja za popunjavanje tih praznina, koje se zasniva na ljudskosti, bliskosti i složenosti karaktera (str. 9). To dopunjuje značenje početne hipoteze knjige „Niko od nas nije zaista usamljen u onome što oseća“ – što pak unosi spokoj zbog saznanja da se ne osećamo samo mi izgubljeno.
Na kraju, iako se čini da je pisac dosledan introspekciji i traženju načina kako da definiše određena stanja i osećanja karakteristična za lični doživljaj sveta, iz Ja pozicije, paradoksalno, traženjem reči adekvatnih za opis tih osećanja, on potvrđuje čovekovu potrebu za komunikacijom i društvom. U svojoj osnovi jezik je sredstvo komunikacije, ali on nam pomaže i da definišemo i „oljudimo“ sve ono što se nalazi u nama i oko nas. U tome se nazire ne potreba za introspekcijom, nego i za deljenjem – jer je jasnije kada i drugi (ili Drugi) prihvate ono što je „ojezičeno“ kada prepoznaju u određenoj reči ono što im je nedostajalo. U svetu u kom su svi usamljeni niko nije usamljen.
Čovek XXI veka preživljava vreme kakvo ne pamti istorija ljudske civilizacije. Naša stvarnost budi u nama nove emocije, ispunjava nas novim sadržajem i čini našu percepciju sveta znatno različitom u odnosu na ono što su doživljavali naši preci. S druge strane, jezik pamti samo ono što se ponavlja, što je bilo deo svakodnevice i emotivnog sveta naših predaka. Usled promene koju savremeni čovek preživljava, javila su se osećanja koja nemaju svoje ime, koja su deo nas, iako ne možemo sa lakoćom da ih definišemo. Tu stupa na scenu ova knjiga, povorka reči koje nam pomažu da imenujemo onu misao, onaj osećaj, koji pre sto godina niko nije imao. Ova knjiga usamljenom, često introvertnom čoveku XXI veka nudi ohrabrenje i spokoj da to što oseća, osećaju i drugi ljudi, da nije sam u svom iskustvu i da je sasvim u redu sve što doživljava, promišlja i naslućuje.
Autorka: Branislava Ilić
