Intervju: Mališa Stanojević, književni istoričar i književnik
Vaša nova zbirka Zupčanik i ptice nosi neobičan, gotovo metaforičan naslov. Kako ste ga odabrali i šta on simbolizuje u kontekstu zbirke?
U prvoj prolegomeni ciklusa „Zupčanik i ptice” netipičnim naslovima stvaram metaforu poetskog pogleda, o trajanju vremena, „zveketu” putanje, kretanju kruga, s većeg na manji točak — u međusobnoj povezanosti. Kompleksna slika sveta u kome živimo, tovari na pleća savremenog čoveka raznolike izazove neprekidnog putovanja, koje ima polja vidokruga u kojima Mehanizam meri senku slobode…/ U krvi pluta otpad/ Glosar nepoznatih znakova i izraza… [hvatanje jeze mrežnjače]Treći kapak na oku… U stvaralačkom postupku imao sam tu vrstu kontroverze, ali i istinitost i simbole: savremenu tehnologiju, industriju, mehaniku i nasuprot tome prirodu, inspiraciju, slobodu, duhovnost, uzvišene ideje… Na klapni prve korice izdvojio sam iz komentara knjige jedno moguće promišljanje — poetski zupčanik je uzvišeni mehanizam kosmosa. Ova poezija sagledava sedmokraki zupčanik koji čine Strane sveta, Zemlja, Sunce i Mesec.Svet se [o]kreće. Žljebovi su zapisi o događajima u arheološkom i istorijskom vremenu. U prostoru za ptice su i letilice čovekovog izuma.
Vaša karijera je izuzetno bogata – od profesora univerziteta, preko urednika, do književnika. Kako ste uspevali da uskladite akademski rad i kreativno pisanje?
Radni vek sam proveo na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde sam 33 godine bio Upravnik Odseka za studentska pitanja. Taj deo biografije polako pada u zaborav, potisnut književnim i naučnim radom, iako sam po opštem mišljenju značajno doprineo razvoju univerzitetske nastave, učestvovao u osnivanju novih studijskih grupa, radeći na inoviranju i razvoju studijski planova i programa. Bilo je to prosperitetno vreme s ohrabrenjem, koje sam dobio od svojih profesora, kada smo ostvarili i dugogodišnju težnju da se začeto u Kragujevcu u 19. veku, filologija i umetnički odseci (primenjena umetnost i muzika) vrate svojoj matici. Veliki luk, od Velike škole i Liceja Knjaževstva Serbie do Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, od Kragujevca do Beograda i, opet, nazad do Kragujevca, u srcu akademskog obrazovanja, intelektualnih i kulturnih sfera. Bio sam prvi Upravnik Odseka za filologiju, asistent kod profesora Jovana Deretića, a potom i nastavnik na predmetu Kulturna istorija Srba. Sve novoosnovano na FILUM-u je imalo i moj pečat, kao npr. osnivanje časopisa „Nasleđe”, danas prestižni naučni časopis, od trećeg broja pod uredništvom profesora Dragana Boškovića.
Kao urednik Biblioteke Licej dali ste značajan doprinos očuvanju i popularizaciji srpske književnosti. Koje projekte iz tog perioda posebno pamtite?
Sve veliko, značajno i vredno, što čini životni put nije moguće pobrojati. Svaka biografija se piše po cenu da se sve i ne može zabeležiti. Ipak, uvek se prepoznaje ono bitno, ono što oslikava fizionomiju čoveka o kome se govori. „Biblioteku Licej” osnovao sam i bio urednik u godini kada se navršilo 160 godina od osnivanja Liceuma Knjaževstva Serbie u Kragujevcu [1998]. Pomenimo samo nekoliko knjiga: Jovan Deretić: „Kulturna istorija Srba”, Sonja Dekanić Janoski: „Kritička istorija stare engleske književnosti”, Zlata Bojović: „Književnost Dubrovnika”, Tomislav Jovanović: „Stara srpska književnost”, Boško Suvajdžić: „Narodna književnost”… Za knjigu „Srpska književnost XVIII i XIX veka: barok, prosvećenost, klasicizam, predromantizam”, veliku zahvalnost dugujem profesoru Jovanu Deretiću, s kojim sam dugo razgovarao o sadržaju i formi, imajući u vidu građu koja je grafički različito pisana, starim jezikom i štampom. Grafički izazov je, uz moj neprestani nadzor, uradio rano preminuli grafički urednik Aleksandar Đoković. Priređivači knjige, po predlogu profesora Deretića su Milo Lompar i Zorica Nestorović. Vredna je spomena i knjiga „Epohe i stilovi u srpskoj književnosti (XIX i XX vek)”, koju sam sa Slobodanom Lazaravićem priredio u formi hrestomatije s prilogom „Književne mape”, koja ilustruje stabilnost, ali i preplitanje epoha i stilova.
Vaša doktorska disertacija bavila se Kraljem Petrom I kao književnim likom. Da li je to istraživanje uticalo na Vaš kasniji književni rad i pogled na istoriju?
Moja interesovanja su išla mimo svake istorije, jer sam iz savremene srpske književnosti magistrirao na temi: „Teme i strukture narativne proze Milice Janković” (mentor − prof. dr Miloš I. Bandić). Usputno sam istraživao udvoričku poeziju, pohvalne i prigodne pesme. Nekako slučajno sam se zainteresovao za tu vrstu poezije, prateći poetsko stvaralaštvo posvećeno dinastijama Obrenovića i Karađorđevića. To istraživanje se svelo na rad o jednom vladaru i tako sam napisao obimnu studiju i odbranio doktorsku disertaciju „Kralj Petar Prvi kao književni lik u pisanoj i usmenoj tradiciji” (mentori − prof. dr Jovan Deretić i prof. dr Dragoljub R. Živojinović). Taj poduhvat jeste uticao na moj naučni rad i pisanje studija iz književnosti, ali ne i na književno stvaralaštvo. Imajući u vidu da sam pročitao mnoge knjige o vladarima i vlasti, svakako se mogu smatrati dobrim poznavaocem karaktera ljudi koji su na političkoj sceni. Feljton u listu „Politika” pod uredništvom Gradimira Aničića, u 28 nastavaka, lepo je primljen i čitan. Od istorijskih tema objavio sam samo jednu pripovest „Za slamku krvi”, imaginaciju istorije vojnika Radomira, u znak sećanja na pretke, stradanje u Velikom ratu, na špansku groznicu i na veliki broj praznih grobova.
Uređivali ste sabrana dela Radoja Domanovića i bili predsednik žirija na Domanovićevim danima satire. Šta satira danas može da ponudi čitaocu, a šta možda gubi u savremenom društvu?
Poseban izazov je bio rad na „Sabranim delima Radoja Domanovića” i na Zborniku „Lako pero Radoja Domanovića”, u izdavačkoj kući „Koraci”, Kragujevac, kako zbog odjeka u srpskoj književnoj javnosti i ponovnog čitanja znamenitog satiričara, tako i po intervjuu „Sve je na udaru pera”, u listu „Politika” [2003]. Srpska književnost je bogata satiričnim tekstovima, ali novog Domanovića nema. Čak i njegovi potomci nisu nastavili istim putem. Njegov sin, Zoran Domanović, pisao je pripovetke i objavio knjigu „Otvorene karte”, a unuk, sin ćerke Danice, Radoje Radovanović je autor poznate poeme „Kragujevac”. Sledbenici Radoja Domanovića kreću se u okvirima aforizma i za naše književne prilike taj broj satiričara nije mali, kao i Domanovićevi prototipovi — karakteristični likovi i njihove funkcije u društvenom životu. Oni postaju nagoveštaj koji putem humora i satire raskriva i taj izgled Srbije. Govoriti o Domanoviću znači potvrđivanje njegovih vrednosti u vremenu u kome je živeo i danas u savremenom pripovedanju i refleksiji na savremena događanja.
Organizovali ste i vodili manifestaciju Pod orahom u rodnom mestu, istražujući domete narodne kulture. Koliko su takvi lokalni događaji važni za očuvanje identiteta?
U susret tri decenije postojanja manifestacije [2027] na dan Preobraženja, može se reći da je tadašnja ideja ostvarena. U ruralnoj sredini ostvareni su programi na zavidnom nivou, negovanjem narodnog nasleđa, učešćem folklornih i pevačkih grupa, narodnih pevača i muzičara, ali i izložbom slika, dramskim monolozima, prikazivanjem knjiga, istorijom naselja Šumadije… Ova manifestacija je bila praćena u medijima. Sećam se novinskog teksta koji je objavio novinar Dragoljub Janojlić i razgovora sa Nenadom J. Ristićem, novinarom RTS-a i magistrom teatrologije, koji je govorio o sabornosti i odnosu srpskog naroda prema kulturi sećanja. Manifestacija je, kao i mnoge druge u Srbiji, poklekla pred najezdom novih težnji i pala u ruke turističkoj organizaciji. Poklonik sam kulturnih zbivanja — vašara ima i biće ih po kalendaru, za koje od davnina čovek ovog podneblja zna i na njima prisustvuje po narodnim običajima, uz obaveznu vožnju na ringišpilu.
Vaše pesme našle su se i u antologijama, prevođene su na strane jezike. Kako reagujete kada vidite svoje stihove u drugim kulturnim kontekstima?
Moj odnos prema književnom stvaralaštvu je specifičan utoliko što se nisam odlučio da pišem veliki broj knjiga. Posle poetsko-alegoričnog romana „Oseno drvo života”, knjiga pesama: „Mesec u slamenom šeširu” i „Hodanje po vetru”, ovo je treća knjiga pesama i poema. Pišem strpljivo, tako da se neki od ciklusa i neke poeme posebnog konstrukta mogu izdvojiti kao posebne knjige. Milovan Vitezović, urednik knjige „Hodanje po vetru” je napisao: „Dosledno promišljena inspiracija je dovedena u saglasje osećanja i refleksije… Neobična zbirka za dugo čitanje”. Spomenuću i mišljenje Nikole Živanovića koji je, u rubrici „Čemu poezija” u „Politici”, povodom iste knjige napisao: „da se pesme nadovezuju i mada pisane u razdoblju od šesnaest godina, obeležene su istim duhom, istom pesničkom zamisli, ali i istim svetom, koji se istina menja kako protiče vreme, ali se menja i u pojedinačnim pesmama. Sve ove pesme prati sličan period i njegove promene, opisujući jedan zaokružen svet”. Tako je i sa knjigom „Zupčanik i ptice”.
U vašim stihovima oseća se i ljubav prema rodnom kraju. Da li Šumadija i lična biografija imaju direktan uticaj na tematski okvir Zupčanika i ptica?
Zavičajni motivi su pređa za moje pesništvo — zvuk prirode koji čujem i duboka povezanost sa svetom. Kako bi rekao Crnjanski, stvarajući književno delo, svako piše i delimice svoju biografiju.Poetski impuls se pojavio na makadamu; tako sam izašao na put poezije. Iznad valovite Šumadije, na Visku, živeo je moćni kraguj. Nizbrdicom sam vozio bicikl. Ispred mene se stvori krilata ptica, ali to nije bio kraguj, već orao. Leteo je strmoglavo. Savio sam se skoro do kolovoza, naslonjen na rukohvate. Orao s leđa otrgnu torbu moćnim kandžama i odnese s njom rukopise pesama o pticama. U staroj kući, u kartonskoj kutiji, na ormanu, ostalo je sedam pesma [„Češljugar”, „Brgljez”, „Vrabac”, „Svraka”, „Kreja”, „Detlić”, „Kraguj”] i one su ušle u ciklus „Zupčanik i ptice” i knjigu istog naziva. Ipak, ovo je poezija okrenuta čovečanstvu, pa i ako ima detalja koji su minijature u poetici prostora, oni su u kolopletu sveta koji je imaginacija istorije života.Ponajviše se bavim razgovorom s lirskim junakom i sa otkrivanjem saputnika; druge strane — JA. Krajičkom oka [čini mi se] neprestano vidim, osećam da me neko prati. Vremenom sam taj doživljaj pretočio u senku, koja se jednom prilikom isprečila ispred mene — velikih dimenzija, kao čuvar, opomena, saputnik koga ne slušam, opozvan, bez priznanja uloge koju ima, dok hodam sasvim sigurnim korakom.
Šta čitaoci mogu da očekuju kada otvore ovu novu zbirku – da li su to introspektivni stihovi, društveni komentari, ili spoj oboje?
Pred čitaocima su različne pesme i poeme, to može biti susret s pesnikom koji ima hrabrosti i predosećanje, koji je zagledan u sebe, kao u ogledalo kosmosa, osluškujući moćnu simfoniju i koji veruje da čudotvorni zenit samo poezija može da sačuva… Lirski zapisi, uobraziljom i poezijom, svedoče o životu, lepoti, o nestajanju… Isti pesnik slavi svetlost koja je promenljiva i tvorac boje, pejzaža, dana, kiše, praha, mraka, ogledala, perja, skeleta…
Razgovarala: Slađana Milenković
