Prikaz knjige: Ana Urošević Stevanović, Priče sa gelendera. Izdanje: Sumatra izdavaštvo, 2025.
Ponekad je dovoljna samo jedna rečenica ne bi li zastali i zapitali se gde se sada nalazimo, šta radimo i kuda ide ovaj naš život. Ako je lepota u malim stvarima, pred nama je maestralna zbirka kratkih priča Ane Urošević Stevanović.
Sažeto, jasno, prostim narodnim jezikom napisano, sa pažljivo osmišljenom kompozicijom autor nas uvodi i upoznaje sa svakodnevicom svojih stanara. Sa zadrškom nam predaje svoj dnevnik, brižno definiše svoju porodicu/ komšiluk i usmerava nas u mali stan na galeriji sa pločicom 2A. Kada se čitalac susretne sa naslovom zbirke jasno mu je da će otkrivati raze tajne stanara zabeležene po hodnicima i stepeništu jedne višespratnice.
Priče nam nude mogućnost da upoznamo različite profile ljudi. Tu su bračni parovi, bez dece, sa decom, samotnjaci/ umetnici, udovice, zanešenjaci, biznismeni, pijanci i naravno neizostavni stanari sa svojim kućnim ljubimcima. Književni junak/ pripovedač naš je sabornik u svedočenju i posmatranju, prisluškivanju i komentarisanju. Da li kroz špijunku ili odškrinuta vrata, prozor ili terasu, jedno je sigurno- svima je stepenište zajedničko mesto kretanja.
Kad god je lift u zgradi bio u kvaru, stepenice su bile dostupne. (str. 31)
Tema seoba nepresušan je izvor preispitivanja. U središtu same zbirke nalazi se pripovedač koji živi u jednoj višespratnici, ne zna se ni mesto ni vreme, znamo da je pušač i da su mu meseci bili potrebni da svakog komšiju nazove pravim imenom. Kako pripovedanje iz prvog lica jednine prelazi u treće lice jednine, tako se priče o stanarima nižu jedna za drugom. Svaka priča može da postoji zasebno što svedoči bogatstvo samog narativa i pregršt stilskih odrednica, a možemo ih razumeti i kao uspomene pripovedača. U naslovu svake priče kao i u numeraciji svakog stana satkana je viša simbolička struktura. Autor nam kroz paradigmu raznih predmeta, brojeva, asocijacija, citata apriori formira sliku i priliku komšija, čije se sudbine kriju iza zatvorenih vrata.
Investitor zgrade je građevinski mag koji najlepše kvadrate uvek ostavi sebi. Dupleks sa krovnom terasom, ćorava kvadratura imućnog vlasnika, bio je X polje na mojoj karti stanovanja. U pokušaju da rešim nepoznatu, presretao sam spremačice na hodniku, ali bez uspeha. Prema njihovoj računici, diskrecija se plaćala više od samog posla. Zato su uvek nemo prolazile, noseći u tamnim kesama istinu vrednu ćutanja. ( str. 38)
Posebnu pažnju posvetiću priči o srebrnim jelama prekrivene snegom koje je pripovedač video kao savršen zaklon za zaljubljene. Pejzaž je u pozadini scene, smisao pronađen, spreman da zapali cigaretu i razmisli o suštini svoje egzistencije, slika se ruši apsurdnom pojavom, na scenu se pojavljuje devojka sa belom šubarom.
Genijalni obrt!
Srebrne jele stanarskog bloka formirale su savršen zaklon za zaljubljene. Devojka sa belom šubarom tražila je dobar ugao za fotkanje. Video sam je sa prozora. Delovala je čisto kao pahulja na dlanu. Uvijala se podatno u trouglu četinara, sa telefonom u ruci vrtela kao balerina u kutiji. Pre no što sam izvukao cigaretu, čuo sam kako otpočinje razgovor sa nekim.Tvrdila je da je već danima na planini, ludo se provodi i šalje fotku sa šubarom koju je dobila na poklon. Nije prestajala da se zahvaljuje nudeći protivusluge. Jutarnjim vazduhom žustrim od hladnoće preneo se impuls lažnog zimovanja. Dok sam zatvarao prozor na sobi, trougao srebrnih jela učinio je da ova devojka začas nestane. Iza njenih čizama u snegu ostali su tragovi kaljavi poput zmije. (str. 46)
Ana Urošević Stevanović gradacijski niže slike: od divne i umirujuće deskripcije samih četinara, oživljava bit prirode, uvodi pripovedača kao posmatrača, spremnog da kroz dim cigarete, na trenutak, odluta u metafiziku, uznese se i opet vrati na zemlju, ako ništa drugo, za jedno iskustvo bogatiji. Obesmišljenost svega satkan u liku savremenih blogera/ vlogera, ne dozvoljava pripovedaču da dokuči ili bar pokuša da spozna nešto bolje i lepše. Dinamika svakako postoji, dramatičnost je prisutna, sporedni književni junaci su u kauzalnoj vezi sa pripovedačem. Ovo je samo jedan momenat, jedna priča,jedna pukotina na zidu gde apsurdne radnje, koje su danas postale opšta mesta, degradiraju ne samo pojedinca nego i kolektiv/ okolinu.
(Ne)svesni problema i grešaka, vratimo se na početak zbirke:
Sa zadrškom Vam predajem ovaj dnevnik stanovanja kao što se predaje tek završena zgrada. Vi ćete joj biti prvi prijem i tehnička kontrola. Ako priče dobiju upotrebnu dozvolu, znaću da im opraštate sitne greške u izgradnji. (str.7)
Grešaka je bilo, grešaka ima, grešaka će biti kao i likova sa belom šubarom. Priča ima, ali retki su oni koji se odvaže da nešto pametno na tu temu progovore/ napišu.
U vezi sa prethodnom rečenicom, zbirka Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović predstavlja simboličnu sliku savremenog života, prikaz izgubljenog, iseljenog, dehumanizovanog, apatičnog društva.
Da, neophodno je ovom Dnevniku stanovanja dodeliti upotrebnu dozvolu kako bismo skliznuli sa prtljagom u ruci i bez bola, dole, gde će nas neko, sličan nama, čekati raširenih ruku.
Autor: Ivan Jevtović
