Intervju: Ivana Nešić
Ivana Nešić srpska je književnica. Piše priče i romane za decu i mlade, inspirisana balkanskom mitologijom i umetnošću, dobitnica je više domaćih i međunarodnih književnih nagrada.Dela su joj inspirisana pričama koje je slušala u detinjstvu, balkanskom mitologijom, lepotom i umetnošću. Napisala je trilogiju koja obuhvata romane Zelenbabini darovi (Nagrada Neven za najbolju dečju knjigu u 2013. godini, Plaketa 12. Međunarodnog sajma knjiga Trg od knjige u Herceg Novom za najbolju dečju knjigu), Tajna nemuštog jezika (Nagrada Zmajevih dečjih igara Rade Obrenović za najbolji roman za decu i mlade u 2014. godini) i Novčić sudbine, kao i knjigu Misija: Muzej. Roman Zelenbabini darovi uvršten je u lektiru za peti razred osnovne škole.
Za roman „Uzidana” u izdanju „Čarobne knjige”, dobili ste književnu nagradu „Politikinog Zabavnika” početkom ove godine. Koliko za Vas znači to što je Vaš roman proglašen za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno u prethodnoj godini?
„Uzidana” u startu nije bila namenjena mlađoj publici. To je bio roman koji se obraćao meni, mojoj generaciji. Međutim, kada je objavljen počelo je da se dešava nešto neočekivano. Veliki broj čitalaca se javljao da im se roman tako dopao da ga je prosledio mami ili ćerki. „Uzidana” je tako spontano počela da nadilazi uzrasne okvire i stigla čak i do najbolje knjige za mlade. To je bila neočekivana čast, neočekivana promena perspektive. Naravno, kultni status Zabavnika je već tema za sebe, jedno čudo koje nikada ne prestaje kad shvatite da ste se to vi našli među njegovim koricama, uz takve počasti.
- Kako pomoći detetu da zavoli čitanje knjiga
- Koliko je LEKTIRA odbojna: lična istorija čitanja u đačkoj klupi
U romanu se poigravate sa ljudskim slabostima, mitološkim i kulturnim nasleđem preoblikujući mit o mladoj Gojkovici, na maštovit, zabavan i razigran način. O čemu je reč u toj knjizi?
„Uzidana” je jedno novo čitanje „Zidanja Skadra”, narodne pesme koja nas je verovatno sve kolektivno dirnula i rastužila. Narodni pevač nam daje događaje koji su doveli do toga da mlada Gojkovica bude uzidana u kulu, ali se njenom sudbinom nakon toga ne bavi previše. A i zašto bi? Postoji samo jedan moguć kraj. Ili ne? Od trenutka u kom se pesma završila počela je naša priča u kojoj je mladoj Gokovici prpužena prilika da se izvuče, sazna ko je izvan svog identiteta mlade majke i Gojkove žene i (možda) preuzme kontrolu nad sopstvenim životom i odgovornost za njega.
Vaše priče često nose motive iz detinjstva, balkanske mitologije i umetnosti. Kako su te teme oblikovale Vaš prvi roman „Zelenbabini darovi”?
„Zelenbabini darovi” su gotovo u potpunosti ispleteni oko motiva iz domaće mitologije i doživljaja detinjstva u malom mestu i sporijem vremenu. Bilo mi je stalo da u njima predstavim lepezu lokalnih verovanja i običaja, ali i da čitaocima pošaljem par „razglednica” iz odrastanja u malom gradu. Sad to možda zvuči kao da je knjiga neko nizanje i nabrajanje motiva, ali naravno – nije. Glavna stvar je naravno priča, koja je postavljena na pozornici svega navedenog.
Kao istoričarka umetnosti, na koji način umetnost utiče na Vaš stil i izbor tema u književnosti?
Taj poziv vas nauči da drugačije posmatrate, da se informišete o lepoti pre nego da se samo vodite osećanjem za nju. Mene je naučio i da ponekad možete imati i previše informacija pa da onda zaboravite da gledate očima i srcem. Na kraju, kad spoznate oba kraja, možete pronaći sredinu, taj delikatni balans između intelektualiziranja i zanemarivanja činjenica. To je za svakoga drugačije, naravno, svakome prija različit položaj na skali tog spektra, ali autor radi prema svojim sklonostima.
„Novčić sudbine” je zaokružio priču započetu u „Zelenbabinim darovima”. Koliko je za Vas lično bilo važno da završite tu trilogiju?
Na poslednju knjigu u trilogiji se čekalo malo duže nego što bi bilo idealno, priznajem. Nije lako pokupiti sve odvezane krajeve, uplesti ih čvrsto i stabilno i pri tome stvoriti nešto novo i originalno. No, nikada nisam ni pomislila da ne dovršim Mikinu priču.
U knjizi „Misija: Muzej” povezali ste avanturu i umetnost. Kako ste birali dela slikara oko kojih ste gradili radnju?
Ta knjiga je zamišljena kao jedna šetnja kroz najlepša dela domaće umetnosti. Upravo, ne kao šetnja već kao jurnjavu kroz neka od najlepših dela domaće umetnosti, s dovoljno zastajanja da se uhvati dah i da se malo u njima i uživa i nešto možda i sazna. To je jurnjava u borbi za spas dobrog i plemenitog i, naravno, pobedu u igrici koja je i motivisala junake knjige da se upuste u čitavu tu avanturu. Odabrana dela su objektivno jako važna dela koja se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, gde se radnja najvećim delom i odigrava. To su dela koja bi svako od nas trebalo da poznaje. Ali, to su dela koja su meni lično najbliža i najdraža. I na kraju, to su dela koja su pružila mogućnost za stvaranje avanture oko njih i u njima.
Osvojili ste prestižne nagrade za književnost za decu. Šta Vam znače priznanja, a šta reakcije mladih čitalaca?
I jedno i drugo imaju svoje mesto. Često će pisci reći kako im pozitivne reakcije mladih čitalaca daju motivaciju da nastave, kako u njima uživaju. Delim to osećanje, naravno. Kad čujete lepe reči puno vam je srce i drugo vam i ne treba. Ali činjenica je i da će retko ko uživo imati srca da vam kaže da mu se vaše delo nije dopalo. Ako ništa, iz straha da će kasnije dobiti svoje od nastavnice. Zato sada imamo i čitave društvene mreže posvećene knjigama gde čitaoci slobodno i (ako to požele) anonimno, mogu izneti svoju kritiku, potpuno necenzurisano. Tu onda čujemo i drugačija mišljenja, čujemo i glas onih kojima je knjiga bila predugačka ili dosadna. Treba uzeti i ta mišljenja u obzir, tek tako možemo biti još bolji. I na njima sam veoma zahvala.
Vaš roman „Zelenbabini darovi” uvršten je u školsku lektiru. Kako ste doživeli taj trenutak?
To često ponavljam, ali trenutak u kom sam saznala da će „Zelenbabini darovi” postati deo školske lektire bio je nestvaran. Tada naravno nisam shvatala šta sve to donosi, samo da sam eto sada i ja u društvu ljudi koje sam do tada smatrala gotovo nadljudima. Eto meni opet promene perspektive!
Da li pisanje za decu zahteva poseban pristup u odnosu na pisanje za odrasle? Kako izgleda Vaš kreativni proces – od prve ideje do završene knjige?
Početak je ideja. To može biti ideja o radnji, liku, atmosferi ili vrsti knjige. To može biti samo jedna rečenica. Tu ideju zapišem negde i ona čeka svoje vreme. Neke od njih se vremenom razviju i prošire i stignu do samog romana. E onda dolazi prvi prolazak kroz napisano, pa drugi, peti. Dodavanje, pojašnjavanje, brisanje i tako dok god mi se ne učini da je to-to, da ja bolje ne mogu. Onda dođu probni čitaoci, pa urednici, pa lektori, pa se ispostavi da ipak mogu i moram bolje i na kraju dobijemo odštampanu knjigu. I kad se nakon svega toga vratim na onu prvu rečenicu, zametak ideje, deluje mi očigledno da se ona morala razviti u baš takvu i nikakvu drugačiju knjigu. To je, naravno smešno. Unapred uopšte tako nije delovalo.
I taj proces je isti i za decu i za odrasle. Ta podela na uzraste je i tako više marketinška nego kreativna. Knjiga se razvija u svom pravcu, ne ograničavam se uzrastom ili afinitetima ciljne publike. To je nešto što se odlučuje mnogo kasnije.
Pored pisanja, bavite se i prevođenjem. Da li prevodilački rad utiče na Vaš stil pisanja?
Prevođenje mi zaista dobro dođe. Ono je, poput pisanja kreativan posao, ali za razliku od pisanja nema brige o zapletu, nema razmišljanja o tome šta dalje. Samo umetnost odabira pravih reči. Volela bih da kažem da je pisanje kao tkanje, kreativno preplitanje niti, a prevođenje kao vez goblena koji iziskuje veštinu i posvećenost ali je sve unapred postavljeno na pravo mesto, ali pošto pojma nemam ni o jednom ni o drugom… ipak sam to rekla, ali s ogradom.
Kako vidite mesto književnosti za decu u savremenoj srpskoj kulturi?
Tu sad odgovor ne može da ne bude malo gorak. Svima su puna usta i brige o deci i važnosti dečje kulture, ali u praksi i u gotovo svakom aspektu svog postojanja književnost za decu biva zanemarena, skrajnuta i nije previše reći – ponižena. Čak i od strane kolega autora, ponekad čak i od autora koji se paralelno bave obema vrstama književnosti. Iako je čak i ta podvojenaost zapravo lažna. Književnost je književnost, dobra ili loša, s tom razlikom što ova za odrasle ima neke teme i motive koji su mlađoj publici još uvek stra(š)ni, a ovu za decu mogu čitati svi. Kad sam već krenula s analogijama evo još jedne: vodu mogu piti svi, rakiju samo odrasli.
Koja je poruka koju želite da Vaši čitaoci ponesu iz Vaših dela? I šta biste poručili mladim stvaraocima, budućim piscima?
Čitaocima ću ostaviti da pouku izvuku sami, ukoliko je uopšte ima. Meni je važno da se svi lepo zabavimo i zbližimo pomoću književnosti. A budućim i sadašnjim piscima poručujem samo da čitaju što više, to je već pola posla. I da pišu i onda kada im se piše i onda kada im se ne piše i onda kad im drugi govore da je to što rade glupo. I za kraj, da se ne boje dobronamerne kritike, da zaborave na sujetu i da se svaki svoj rukopis bruse i doteruju sve dok ne dostigne svoj najbolji mogući oblik.
Razgovarala: Slađana Milenković
