Aleksandra Šekularac (1995) rođena u Kraljevu, apsolvent je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, zaposlena kao računovođa. Trenutno posvećena pisanju i istraživanju likova sa ukorenjenim mestom u istoriji čovečanstva kojima kroz autorski narativ pruža novi pogled, glas i tumačenje. Piše i autobiografsku prozu oblikovanu duboko ličnim temama koje prevode narative o ranjivosti, transformaciji, duhovnosti i unutrašnjim dilemama i snazi.
„Nasilnik, eto šta si ti, oče, care silni Dušane.
Kada bih mogao da ti kažem šta mislim, to bih ti rekao, ali kakve koristi od toga. Šta bi uradio kada bi to čuo? Ne verujem da bi me ubio, jer ti je bitno da ostaviš naslednika, ali verujem da bi me poslao jako daleko, bar neko vreme, dok te ljutnja ne prođe. Istina, to bi mi čak i odgovaralo, mogao bih to zvati i poklonom od boga, ali opet, straža bi motrila na mene neprestano sa sumnjom i ne bi mi dali trenutak samoće, čak ni iz daleka. Zato, oče, radi kako znaš jer ionako je tvoje pitanje forme radi, nije kao da te je zaista briga šta ja mislim, a još manje da ćeš stvarno čuti šta imam da kažem.
Rekao bih ti, oče, da ideš putem Aleksandra Velikog. Možda potajno u sebi i imaš taj cilj,najveći osvajač, najveći ratnik, najveći vojskovođa, najveći nasilnik. Ali, izgleda, ti ne učiš iz tuđih primera, možda misliš da nemaš šta naučiti jer si sveznajući, najjači, najmoćniji i najstrašniji.
Ah, oče, zar ne znaš da na se na kraju vraćamo prašini od koje smo nastali? Jesi li besan što ne možeš živeti zauvek? Ili se ipak raduješ carstvu večnom za koje si se pripremio tako što si poklao mnoge narode i silom nas ujedinio? Jel to ulaznica za raj? Jesi li više žedan krvi ili slave?
Stidim te se oče, pred sobom i pred Bogom, kao što se i ti stidiš mene, samo, ne stidimo se iz istih razloga. Znam da te majka vidi istim očima kao i ja, ali je sasvim svesna svoje uloge i njena časna reč da će ti biti verna supruga i da će te poštovati i podržavati za nju je sveta. Ne mislim da te voli oče, ti se ne možeš voleti, tebe se samo bojimo, jer tvoja surovost ne poznaje granice, kao ni rastuće carstvo naše. Ne znam, oče, ni koliko te se bojim u stvari, ja te ne gledam očima podanika, iako za tebe to jesam. Ja sam kraljević Stefan Uroš V, carević Stefan Uroš V Nemanjić, stoga ne bojim te se kao kmetovi, a ni kao slobodni seljaci, niti naša vlastela, velmože, knezovi i vojvode, a mislim da ti to potajno i znaš, samo što misliš da te se ne bojim jer ne shvatam koliko si veliki, ne shvatam šta si sve uradio, ne shvatam ambiciju pa se ne bojim iz nerazumevanja. Ne, oče, sasvim suprotno, shvatam tvoju ambiciju, kao i šta si sve radio i baš zato te se ne bojim. Jedino čega se bojim je da budem kao ti, mada to je nemoguće, jer da sam imao bar jednu nijansu koja na tebe liči odavno bi me u sebe pretvorio.
Jel se osećaš nemoćno pored mene oče? Toliko naroda pokorenih, toliko uplašenih ljudi, toliko straha u vazduhu, a tvoj Nejaki sin, jedini koji ne može biti pokoren i oblikovan tvojom silom. Znaš, to je moja nagrada, tvoja kazna i božija pravda. Zar Srbija zaista treba još jednog takvog kao što si ti?
- Crnjanski i Andrić na kantaru koji ne meri zavist
- Ćirilo i Metodije: 1160 godina od dolaska u Veliku Moravsku
Znam da znaš da me nimalo ne zanima ovo naše carstvo, ono što mene zanima nije vlast, nije država, nije moć, ambicija niti pohlepa. Hoću da razumem svet, hoću da razumem najdublja mesta ljudske duše, život, boga, prirodu. Hoću da pročitam sve velike knjige do sad napisane, hoću da razgovaram o veri, o sumnji, o ljubavi, o žalosti i patnji, o muzici, freskama i slikama, o poeziji. Hoću da vidim Carigrad, hoću da upoznam majčinu rodbinu, moju rodbinu, njihovu kulturu, njihov način života. Hoću prijatelje oče, prave, koji me vole zbog onoga ko sam, hoću da ja budem nečiji prijatelj, da budem slobodan da biram, da volim i da radim stvari koje mi srce želi, a to oče, to se kosi sa mojom obavezom i nasleđem moje krvi”.
– Uroše? Uroše! Čuješ li me? Slažeš li se da ideš u Prizren?
Očev glas prekinuo je njegov unutrašnji monolog, trgao se i prošla ga je jeza. Pogledao je oko sebe, svi su gledali u njega. Duboko se zamislio, nije ni shvatao koliko ga je puta otac dozivao.
– Da oče, slažem se.
