Prikaz knjiga Jelene Milutinović „Priče o vuku Stanivuku” i „Priče o vuku Stanivuku 2”. Ilustracije: Boris Kuzmanović. Izdanje: Kreativni centar, 2024.
Glavni junak ove dve knjige „Priče o vuku Stanivuku” i „Priče o vuku Stanivuku 2” je brižan, snalažljiv i duhovit vuk Stanivuk, lik koji razbija sve stereotipe o vukovima iz bajki. Stanivuk ne zavija na mesec – on igra šah, pravi nameštaj, gradi sneška i uživa u društvu svojih šumskih prijatelja: lije Mije, mede, dabra, zeca, veverice i mnogih drugih. U drugoj knjizi saznaćemo ko je remetio red u šumi, kako se lija Mija odvažila da piše poeziju, kako je Meda proslavio rođendan i šta se dešava kada se šumska družina suoči s malim, ali značajnim izazovima. Kroz lagani humor i nežne avanture, ove priče decu podsećaju na važnost zajedništva, pomaganja i kreativnog razmišljanja. Priče su pisane jednostavnim, živim jezikom koji lako dopire do dece, a uz duhovite i nežne ilustracije Borisa Kuzmanovića, likovi oživljavaju pred čitaocem.
Već samo ime glavnog junaka Stanivuk može da se shvati kao igra reči sa više slojeva značenja: zvučna aluzija na „vuk koji stane” – „Stani” + „vuk” može se shvatiti kao vuk koji nije opasan, koji zaustavlja agresiju, koji promišlja pre nego što deluje. U tom smislu, ime je parodija klasičnih imena vukova iz bajki (koji su često negativci). Stani(vuk) kao smireni karakter – Stanivuk nije predator, već racionalan, empatičan i moralno dilemičan lik. Njegovo ime se gotovo ponaša kao oksimoron: vuk, koji je u narodnoj tradiciji simbol pretnje, ovde postaje oličenje razumevanja, reda i samokontrole. Samo ime je izvor blagog humora. Kada dete (ili roditelj) prvi put čuje da se vuk zove Stanivuk, to izaziva osmeh – kao da se radi o ozbiljnom, domaćinskom, pomalo „ljudskom” imenu za životinju koja se obično prikazuje kao zver. Ime Stanivuk je odlična jezička dosetka koja odmah postavlja ton knjige: ovo je priča koja ruši stereotipe i pruža nam vuka koji misli, oseća, pravi torte i igra šah.
Jelena Milutinović, inženjerka po danu, a spisateljica po duši, piše priče koje nežno spajaju svet prirode i dečje mašte. Njeni likovi žive u skladnom odnosu sa šumom i međusobno, a kroz njihove dogodovštine deca uče koliko je važno biti dobar drug i ceniti svet oko sebe.
Knjige su napisane za decu uzrasta od četiri do devet godina.
Svako delo za decu odlikuje humor, on doprinosi boljoj recepciji dela, tako je i ovde. U ovim romanima pojavljuju se tri ključna oblika humora. Situacioni humor – likovi rade neočekivane stvari (vuk i zec igraju šah, prave tortu), što samo po sebi izaziva komični efekat. To je klasična humorizacija kroz nesklad očekivanja i stvarnosti. Likovni humor (karakterizacija) – Zec Maksa se „koncentriše” kao da hvata signale svojim ušima, mrda brkovima, što bi bio antropomorfizam sa daškom parodije. Zamišljamo ga kao ozbiljnog šahistu, što je simpatično i blago smešno. Uz humor autorka je dala i moralne pouke, Stanivuk razmišlja da li bi bilo pošteno pobediti ako zna kako da prevari, u čeme ima topline i autoironije, što stvara humor iz njegovog unutrašnjeg konflikta. Njegova skoro filozofska dilema je prenesena deci na jednostavan i duhovit način.
Između vuka Stanivuka i zeca Makse postoji pravo prijateljstvo sa svim svojim nijansama, što se vidi iz situacije kad se takmiče u partiji šaha, ali s poštovanjem. Iako Stanivuk igra bolje šah, on pokazuje empatiju i obazrivost. Pobeda mu nije slatka ako zna da je drugar tužan. Emocionalna dubina Maksa oslikana je kada „ulazi u kuću oborenih brkova” što daje vizuelni prikaz tuge, ali i znak koliko je on emotivno uložen u igru. Podrška poraženom je ostvarena kroz delovanje, jer posle partije, zec želi da pomogne vuku s tortom. To pokazuje pravilo reciprociteta u njihovom odnosu: takmiče se, ali i pomažu. Prijateljstvo je jače od poraza, može se izvući kao puka za decu. Motiv torte i pokušaj da se uradi nešto lepo za drugog (Gavru) pokazuje Stanivukovu nesebičnost i želju da usreći druge. To nije samo kulinarski zadatak – to je njegov način da izrazi brigu, lojalnost i kreativnost. I činjenica da mu ne ide od ruke stvara simpatičan, vrlo ljudski trenutak ranjivosti.
Kroz jednostavne rečenice i blage gegove, Jelena Milutinović koristi jezik, situaciju i karakterizaciju da stvori višeslojni humor i tople, realistične odnose među likovima. Stanivuk nije samo vuk, divlja životinja, to je lik sa integritetom, humorom i srcem. Zbog toga ove priče funkcionišu i kod dece i kod odraslih: one su zabavne, tople, a ispod površine kriju slojevite pouke o prijateljstvu, empatiji i moralu.
Ako se uradi analiza animalističkih elemenata u ovim knjigama Jelene Milutinović otkrićemo pažljivo izgrađen svet u kojem su životinje nosioci karaktera, društvenih odnosa i etičkih vrednosti. Nekakva kraća analiza odnosila bi se na to kako koristi životinjske likove koji imaju ljudske osobine – govore, razmišljaju, osećaju, imaju međuljudske odnose, dakle personifikovane su. U književnosti za decu to je česta pojava, ali važno je kako su ti elementi izvedeni – da li služe samo kao maska za ljude ili zadržavaju nešto suštinski životinjsko.
Kod Jelene Milutinović, animalistički elementi nisu samo estetski ukras – oni su integralni deo sveta i poruke njenih priča. Kod nje je prisutan antropomorfizam u vidu prikaza ljudskog života u šumi.
Likovi se ponašaju kao ljudi, ali zadržavaju delimične osobine svoje vrste: Stanivuk (vuk) – igra šah, pravi torte, razmišlja o poštenju i ima moralne dileme. On je najrazvijeniji lik, sa unutrašnjim životom, savesti i osećajem odgovornosti prema zajednici. Ipak, ostaje vuk – fizički snažan, lider među šumskim prijateljima.
Maksa (zec) – osetljiv, takmičarski nastrojen, ali spreman da prizna poraz i pomogne. Njegovo „zečje” ponašanje vidi se u stavu tela: drži uši podignute, mrda brkovima, što je i dalje animalno, ali izražava i unutrašnje stanje.
Lija Mija, Meda, dabar Grada, veverica Simka – Svako od njih ima karakternu osobinu vezanu za stereotip svoje vrste, ali taj stereotip se koristi blago ironično: lija piše poeziju, meda prima poklone, veverica pravi fil za tortu.
Ovi likovi nisu samo personifikovani, dakle nemaju samo ljudske osobine, već zadržavaju fizičke i ponašajne osobine svojih vrsta, ali ih autorka meko transformiše u društvena bića sa kojima se deca mogu poistovetiti.
Svet prirode prikazan je kao društvena zajednica. Animalistički svet Stanivuka nije haotična divljina, već uređena, solidarna zajednica: životinje žive zajedno u šumi, imaju svoje kuće, slave rođendane, kuvaju, igraju društvene igre – to je metafora za ljudsko društvo, ali bez sukoba koji ga inače prate. Ne postoji hijerarhija predatora i plena – vuk i zec su najbolji prijatelji. Time se razbija tradicionalna predstava o „zakonu jačeg”. Umesto toga, priroda funkcioniše po principu međusobne pomoći i saosećanja. Problemima se pristupa kolektivno – bilo da je reč o pokvarenoj torti ili šumskom “nestašku”, svi učestvuju u rešavanju situacija. Ovaj animalistički svet neguje ekološku svest i ideju harmonije s prirodom. Priroda nije pozadina – ona je aktivni akter, izvor vrednosti i inspiracije.
Životinje imaju svoj jezik i običaje, ali se ponašaju u skladu sa dečjim razumevanjem sveta: govor je jednostavan, topao, bez nasilja – jezik služi povezivanju, a ne sukobu. Igra i kuvanje su glavne aktivnosti – aktivnosti koje podstiču maštu, kreativnost i deljenje. Nema agresije ni dominacije – Stanivuk, iako vuk, ne koristi silu, već razumevanje, strpljenje i kreativnost.
U pričama o Stanivuku, animalistički elementi imaju vaspitnu ulogu, ali bez didaktike: deca kroz životinjske likove lakše prihvataju poruke o poštovanju, prijateljstvu, poštenju i trudu. Životinje su olakšanje i most između bajke i realnosti: omogućavaju da se ozbiljne teme (npr. poraz, neuspeh, pomoć drugome) obrade nežno i duhovito. Takođe, animalistički svet je emocionalno bezbedan prostor – nema zla, opasnosti ni kazne. U njemu deca uče kroz smeh i identifikaciju.
Animalistički elementi Jelene Milutinović nisu površinski, već temeljni deo poetike njenih priča: Oni omogućavaju stvaranje sveta koji je topao, zabavan, ali i edukativan, bez nasilja i bez moraliziranja. Likovi životinja imaju bogat unutrašnji život, ali zadržavaju dovoljno „životinjskog” da bi se igra između vrste i karaktera osećala autentično. U tom svetu priroda je mesto ravnoteže i zajedništva, što je snažna poruka deci o tome kako možemo da živimo zajedno – sa sobom, s drugima i sa prirodom.
Ove knjige ne samo da zabavljaju, već i podstiču maštu, empatiju i radoznalost kod dece. Idealne su za čitanje pred spavanje ili zajedničko čitanje s roditeljima, jer uz zabavu nose i nenametljive poruke o vrednostima koje svi želimo da prenesemo najmlađima.
Autorka: Slađana Milenković
