Prikaz knjige: Damir Karakaš, Sjećanje šume. Izdanje: LOM, 2016.
Tema detinjstva i svega što čovek iskusi u tom osetljivom periodu nepresušan je izvor preispitivanja. Zato ne čudi što se književnici retko kada odupru želji da pišu upravo o svom odrastanju. I sam autor ove knjige priznao je da se na „Sjećanje šume“ dugo pripremao jer, kako je u jednom intervjuu rekao, „smatra da svaki pisac ima pravo samo jedanput napisati knjigu o detinjstvu.“ Svestan da je pisanje o davno odživljenom velika zamka, Damir Karakaš je godinama u sebi brusio rečenice pre nego što je ovih tridesetak kratkih poglavlja dobilo svoj finalan oblik i poslato u štampu.
U središtu ovog proznog dela koje je na granici romana i zbirke priča nalaze se dečak i njegova svakodnevica koju živi u ličkom selu. Sve što se dešava na ovim stranicama nalikuje na prisećanja, pa je i samo pripovedanje skokovito, neprecizno, nimalo hronološko. Ko je dečak u centru zbivanja čije memoare pratimo? Sam autor, verovatno, ali ako se posmatraju pojedinosti koje se pominju – bioskop, traktor, televizor i ostalo – shvatamo da to može biti bilo koji dečak iz malog mesta u SFRJ. Kontrateža pomenutim inovacijama koje privlače pažnju i pomažu prepoznavanju vremena i prostora odvijanja radnje, jesu udaljenost od grada, teški i stalni fizički poslovi, tenzija u porodičnim odnosima, prestrog otac, mirna majka, i kao beg od te nelagode kod kuće – okrenutnost prirodi i unutrašnjem svetu gde dečak nalazi mir.
Dečak o kom Karakaš piše, ne uklapa se u tipičnu sliku sina iz tih krajeva. Sa srčanom manom utvrđenom u ranoj dobi on se u surovoj ličkoj sredini smatra nejakim bićem, nesposobnim za rad. Za svoje ukućane, ponajviše strogog oca, on ima falinku koja se ne prašta. Ona se obično tek sluti u majčinom tihom i nežnom postupanju, ali se i u jednom momentu i jasno izrekne od strane nagluvog dede:
„Šta će jadan kad je faličan.“
(str. 9)
Očevo nezadovoljstvo jer sin umnogome odudara od osobina koje odlikuju muškarce u tom kraju i vidno je i verbalizovano: otac reže kupus i daje nož sinu u ruke:
„Čvrsto uhvatim držalo noža, sagnem se, režem glavicu kupusa, ali mi to jako sporo ide. Otac mi uzme nož, vikne: „Bog ti jebo mater, za niš nisi.“
(str. 21)
Ili kada dečak raste i jede ciljano sve više da bi se ugojio umesto da samo ide u visinu, a ostaje mršav, otac kaže:
„Da bacaš iza sebe, bil bi deblji.“
(str. 13)
Majka, očekivano, svog sina ne štiti direktno, u krajevima iz kojih šume ova sećanja to bi se smatralo direktnim suprotstavljanjem, stoga češće nailazimo na scene nalik ovoj:
„Zamahnuo me, između se ispriječila majka i počela me udarati: mlatila me, ali me tim ženskim udarcima zapravo od njega branila. Otac je psujući izašao, a majka je počela prigušeno plakati, ljubiti me, tući pa opet sumanuto ljubiti. U jednom trenutku stala me jecajući gurati šakama prema svome stomaku: kao da me opet hoće ugurati natrag u sebe, a otac je van viknuo: „Šta Bog stvara ono što ni za živit?!“
(str. 23)
Svaka poruka koju dobija u okruženju koje bi moralo da slovi za najbezbednije po dete, u stvari, dečaku neprestano potvrđuje da njemu tu nije mesto, da realnost nije nešto sa čim on može da se poveže.
Poglavlja u knjizi su istopotezno zasebna i deo celine – naizgledno mogu da postoje samostalno, ali ih povezuju mesto i likovi koji se ponavljaju. Smenjuju se maltene fotografski, kao da uspomene naviru, a potom se uobličavaju u potpuniju sliku onoga što se dečaku desilo ili je opazio. Naslovima tih poglavlja napomenuto je o čemu je u njima reč, pa iako isprva deluje necelovito, uspomene kao da izviru jedne iz drugih. Svako sećanje samo deluje obično detinje, međutim, dublje i pažljivije čitanje, kakvo Karakaš i traži, u njemu će pronaći deo tragike, tuge i neuklopljenosti. U ovako upečatljivom opažajnom pisanju shvatamo da je i najbezazlenija scena za pisca potencijalno velika i važna tema, ali je pisac nijednom ne ispriča do kraja, jer ruralna sredina hladna i bespoštedna opstaje i živi poštujući sasvim drugačije zakonitosti i ne staje u književnost.
Faličan dečak koji svoje igračke pravi od kartona dobija priliku da zaradi plastičnog Indijanca – u zamenu za iscepana drva. Nakon napornog rada koji uspešno obavi, on dobija igračku po koju je došao, ali je zatiče drugačiju nego što je očekivao: „Kad sam ga malo bolje pogledao, vidim, fali mu desna noga, pa se sjetim one riječi: faličan.“ Kao da u tom trenutku shvata da mu je suđeno da živi s nedostatkom – baš kao i mukom zarađena igračka sa kojom odlučuje da svejedno ode kući.
Još jednu inferiornu epizodu nalazimo i u poglavlju sa lešnicima koje dečak skuplja po očevom nalogu. Sa punom vrećom odlazi u grad kod tetke, potom u fabriku „Kraš“ da ih proda i zaradi za odeću koju otac treba da mu kupi. U fabrici uočava lonac koji liči na „divovsku cjediljku“, a radnik fabrike objašnjava da kroz rupicu prolazi deo lešnika, a ono što ne propadne već ostane u cediljki može da se otkupi. U narednoj sceni dečak gleda kako svaki njegov vredno sakupljeni lešnik propada, dok radnik zaključuje: „presitni su, nikako nam ne odgovaraju“ (str. 64). Naizgled obična scena fabričke kontrole kvaliteta od vrlo je značajna, ona dečaku koji se našao u gradu potvrđuje pravilo iz sveta iz kog dolazi – ma koliko da se trudi, radi i razvija, ostaje neadekvatan odnosno faličan.
Svejedno, u sitnim ali opet uhvatljivim rečenicama nalazimo snažne porive dečaka da ipak bude bliskiji sa ocem, njemu sličniji. Kad idu zajedno u lov dečak hoda iza oca pogađa svojim stopalima „njegove goleme stope.“ Vežba i naporno trenira da bi izrastao, ojačao, pokazao na poslovima da vredi i može, da je sposoban, da je srčan.
„Ponekad me hvata strah, što ako me ne prime u vojsku? Ako ne to, to znači da sam nesposoban. A moj otac misli, kao i svi u našem selu: tko je nesposoban za vojsku, taj je nesposoban za živit.“
(str. 61)
Zna da će regrutacija biti najvažniji test koji će odrediti njegovu sudbinu od koje najviše strepi – očev konačan sud o tome kakav mu je sin.
„Tu noć sam sanjao kako su on i električar donijeli za mene poklon: unutra je željezno srce. Otac me zove i kaže značajna glasa: „Ovakvo srce imaju samo dvi osobe na svitu; predsednik Amerike i ti.“ Stojim pored kutije, zavirujem unutra, pitam električara, da li s ovim srcem primaju u vojsku?“
(str. 19)
Svet koji upoznajemo u ovoj knjizi prikazan je kratkim rečenicama, lišenim svakog jezičkog ukrašavanja, ali ipak ostaju živahne uspešno prenose ono što je ostalo u pamćenju. U mestu iz kog dečak dolazi nema se vremena za dublja pojašnjavanja i razmišljanja.
„Sjećanje šume“ govori o odrastanju koje je poligon za bol, nepripadanje i osećaj slabosti i nedoraslosti. Međutim, upravo je iz tih ožiljaka nastala književnost kao dokaz da i ono što je polomljeno može da progovori jasno i snažno. Na samo 90 stranica Karakaš nam je potvrdio da priča opstaje i u uslovima u kojima detinjstvo nije moglo.
Autorka: Aleksandra Idvorjan
