Boban Trajković je novinar iz Beograda. „Predstava“ je njegov prvi roman, a objavila ga je nedavno Izdavačka kuća Besani. Glavni junak ove priče je mladi ratni huškač koji tokom burnih devedesetih godina pokušava da postane ratni heroj. Na njegovu veliku žalost, bitke ga uvek nekako zaobiđu, ali zato mnogi iz njegove okoline stradaju. Pre vama je odlomak iz romana „Predstava“, iz poglavlja pod nazivom „Tužna priča srpskog ministra vojnog iz njegove mladosti“.
U međuvremenu, zaratilo se i u Bosni i Hercegovini, pa se još više oraspoložio. Buknulo je širom ove republike, pucalo se i dimilo sa svih strana da je bilo teško pohvatati gde su linije fronta. Zapadni svet je okrivio Beograd za agresiju i nametnuo sankcije, zavladali su oskudica i rđavo stanje, ali se zato situacija sa druge strane Drine razvijala u povoljnom smeru. Neprijatelj je svuda bio u defanzivi. Gledajući slike na televizoru spopade ga ona poznata radosna drhtavica, pa se zato uteže u svoju ispeglanu uniformu i ode da potraži svoju dobrovoljačku četu da im se ponovo pridruži.
Pronašao ih je u bilijar klubu kod železničke stanice gde su se okupljali vikendom uveče. Neki su podbadali kugle, drugi su samo pušili i pijuckali hlađeni špricer, a njihov komandir koji je imao samo jednu ruku, drugu je izgubio hrabro braneći odstupnicu kod Karlobaga, bacao je pikado. Četa se u međuvremenu brojčano prepolovila, entuzijazam je iz nekog razloga kod mnogih splasnuo pa su odustali od borbe, a neki se iz nje nisu ni vratili. Iako su ga preostali dočekali raširenih ruku, kao davno izgubljenog sina koji se vratio kući, on uvide da neće moći bez gurkanja u rat, nekako su se bili zabatalili. Fizički i duhovno. Lica izgužvana, usukali su se i pogrbavili, te jedan se žali na reumatizam u ramenu, drugi ima šuljeve, onaj tamo se propio pa ga žena najurila, pa je sad privremeno kod kuma, sve uniforme izderane, kod komandira čete čizma progledala. Da bi im nekako podigao moral i duh, on im održa vatreni govor u kojem ih podseti na neophodnost konačnog istorijskog obračuna sa neprijateljem.
„Zajedno smo prošli dug i težak put!“ poče on.
„Prošli smo“, odgovoriše neki.
„Mnoge saborce smo izgubili i ostavili u blatu kod Karlovca!“
„Kod Karlobaga!“ ispravi ga neko.
„Kod Karlobaga, izvinjavam se. Sada kada smo zalečili rane i stali na noge, zar treba da se zapitamo da li je njihova herojska žrtva bila uzaludna? Zar da odustanemo posle prve bitke? Kada su Srbi u svojoj slavnoj istoriji okrenuli dupe posle prve borbe? Nikada!“
„Nikada!“ odgovoriše mnogi uglas.
„Neprijatelji su najzad otkrili svoje pravo lice, to je izrod, nasilno su razbili državu samo da bi satrli naše seme. Otkriću vam jednu istinu. Naši neprijatelji, to i nisu pravi narodi, i nisu ono što kažu da jesu!“
„Nisu!“ povikaše svi.
„I njihove granice nisu naše granice, niti će ikada biti!“
„Niti će!“
„Sada je vreme da im naplatimo za sve! Pobedićemo jer nas ima više, jel da da nas ima više!“
„Ima nas! uzviknuše svi.
„Ne čujem vas!“
„Ima nas!“ zaori se glasno bilijar klubom.
„Nauljite puške, vratio sam se!“ komandova mladi budući srpski ministar vojni.
I tako se plamičak koji je sve vreme tinjao u njihovim srcima ponovo raspali i oni osetiše kako im snaga raste i duh se podiže. Izglasaše ga za zamenika komandira čete i nazdraviše uz novu turu špricera, odvrnuše muziku na kasetofonu najjače i veselo zapevaše jednu motivacionu pesmu u kojoj se pominje Kalašnjikov.
Nekoliko dana kasnije prijaviše se za novo ratovanje, a pošto su kao četa bili postradali u prethodnom, iz komande im obećaše neki jednostavniji zadatak. Rasporediće ih da sa nekog brda pucaju i granatiraju neki neprijateljski grad pod opsadom. Gotova stvar, mislio je naš junak, eto njegovog vatrenog krštenja, najzad će moći da oseti svo uzbuđenje i radost ratovanja, ali prevario se i ovog puta, sudbina je imala još jedan trik u rukavu.
Tih dana u Beogradu je boravio, ili preciznije rečeno vozio je bicikl po gradu čuveni francuski filozof Kuku. Pravdoljubiv intelektualac kako su ga predstavili jugoslovenski mediji, levi socijalista, bivši maneken, sledbenik dendizma i jedan od retkih zapadnih intelektualaca boraca za srpsku stvar. Mesje Kuku je u predsedništvu imao zakazan randevu sa predsednikom i upravo je iz svog stana na Dorćolu gde je privremeno boravio izgurao svoj crveni bicikl na ulicu. Nehajno je prošao rukom kroz svoju uredno razbarušenu kosu, ispravio je crvenu maramicu u džepu sakoa koja se bila malo nakrivila, a zatim omirisa vazduh, svuda oko sebe širio je prijatan miris najfinijeg pariskog parfema. Crvenim štipaljkama je zategao nogavice da mu ne smetaju dok vozi, a zatim udahnu duboko i nagazi na pedalu. Još iste večeri televizija je prenela vest o tome kako je mesje Kuku, čuveni francuski filozof, jedan od retkih zapadnih intelektualaca boraca za srpsku stvar, negde na Dorćolu u punom naletu na raskrsnici, naleteo na jednog srpskog borca, mladog dobrovoljca. Obojica su završila u urgentnom. Ko je prešao na crveno, mesje Kuku ili mladić u uniformi, nije poznato jer su akteri ovog nesrećnog slučaja bili u nesvesnom stanju kada je hitna pomoć stigla da pomogne. Spiker je obavestio javnost i da je zbog ovog nesrećnog događaja sastanak u predsedništvu otkazan i pomeren dok Francuz ne stane na noge. Sledećeg dana beogradska štampa je donela iscrpnije izveštaje o ovom slučaju. Čitaoci su na osnovu izjava mnogobrojnih svedoka saznali da je za udes kriv srpski dobrovoljac, naime, mladić je noseći neki paket na ramenu prevideo semafor i ušao je u putanju francuskog filozofa, borca za srpsku stvar. Čitaoci su saznali i neke zanimljive pojedinosti o sadržaju paketa. Zvaničnik iz policije je izjavio da su kao dokazni materijal iz kartonske kutije izvukli dvadesetak crnih majica različitih veličina, na kojima je belim slovima bilo odštampano „Živ je Čiča.“
Prema rečima komandira dobrovoljačke jedinice kojoj je mladić pripadao, majice su trebale da budu iznenađenje za borce njihove čete koja za par dana odlazi na ratni zadatak u Bosnu. U novinama se sa žaljenjem konstatuje da je crveni bicikl mesje Kukua ukraden, što ne služi na čast srpskom narodu, ali da organi reda intenzivno tragaju za počiniocem ovog zločina. Inače, kako završava jedan od novinskih izveštaja, obojica nastradalih u udesu su zadobila potres mozga, dobrano su ugruvani, ali nisu životno ugroženi. Cimeri su na trećem spratu nervnog odeljenja.
Otpustili su ih tri dana kasnije uz preporuku da se odmaraju, fizički i mentalno jer je to ključ oporavka. „Može se desiti da u narednim mesecima osećate umor, povremeno vrtoglavicu pa čak i slabljenje libida, sve je to normalno, potrebno je samo strpljenje“ – rekao im je doktor u poslednjoj viziti pre otpusta. Mesje Kuku i budući srpski ministar vojni su zajedno izašli iz bolnice, rukovali se i nikada se više nisu sreli. Crveni bicikl do dana današnjeg nije pronađen.
E sad, ko bi rekao da su u ratu birokratske greške moguće, ali verovali ili ne i to se dešava. Dok se budući srpski ministar vojni oporavljao u bolnici, neko je u komandi pomešao papire sa naređenjima, došlo je do zabune, pa su njegovu dobrovoljačku četu umesto na brdo iznad grada, greškom poslali u neku dolinu da brani neki mostić od napada neprijatelja sa brda. Nisu ga odbranili.
Kada je saznao za ovakav tragičan razvoj događaja, budući srpski ministar vojni klonuo je duševno i telesno. Zatvorio se u svoju sobu, smršao je i pozeleneo, podočnjaci su mu se urezali ispod očiju, a kome i ne bi posle ovakvog razvoja događaja.
Nije mu toliko teško pao gubitak saboraca, na kraju krajeva bili su to iskusni dobrovoljci i veliki Srbi svesni svih opasnosti ratovanja, koliko činjenica da je još jednom propustio priliku da postane ratni heroj. Da je on bio tamo, neprijatelj bi ustuknuo, garant. Jebo bi im mater. U svakog bi ispraznio po šaržer. Pucao bi i levom i desnom, meci bi mu zviždali oko ušiju, on hladniji od špricera, namazan ratničkim bojama po licu i stisnutih zuba, vodio bi svoju četu uz brdo i nemilosrdno kosio neprijatelja kao snopove šećerne trske.
Posle nekog vremena pomirio se sa situacijom, a počeo je da jede i masnije pa je povratio kilažu i boju. Stigli su i hladniji dani, izvadio je deblju jaknu iz ormara i ponovo krenuo na predavanja, gde je sa prezirom gledao na one kolege studente mlakonje u kariranim košuljama koji gunđaju i teraju inat protiv rata na studentskim skupovima.
„Lažno prosvećene marionete u rukama zapadnih dušebrižnika šire defetizam“, pribeležio je tih dana u svoj dnevnik. Zima je te zime stegla jače nego inače, bila je hladna i sa puno snega, a kada se sneg otopio i dan postade duži, on požele da se ponovo priključi ratu. Pošto mu je prethodna četa bila skroz postradala, zatražio je od komande da ga rasporede u neku novu.
