Anđelko Zablaćanski rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića u Mačvi. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost. Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2012), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore, tinta – izabrane pesme (2021), Koraci od sna/Steps from a dream (2022), Mesečeve oči (2022); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze, aforizama i satirične poezije Iza linije (2020). Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, između ostalog i nagrade Brankovog kola Pečat varoši sremskokarlovačke, za 2023. godinu, koja se dodeljuje za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku, ravnopravno sa još petoro pesnika, za zbirku pesama Mesečeve oči. Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski, bugarski, mađarski… Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010). Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi u Glušcima.
DAN BEZ LICA
Dan je bez lica.
Svetlo ne nosi nadu —
samo znak da više ništa
nije sveto.
U jeziku od stakla
i betona,
slušam šapat
što beše pesma.
Ali kamen ne pamti
ruku s dna,
niti voda zna
čije lice nosi
kad zadrhti.
Sve što je moglo da govori —
u stvari se sklonilo:
u napuklu šolju,
u hladnu kvaku,
u senku knjige
što je niko ne otvara.
A ipak,
u tišini tog raspada
oblik ostaje.
Nada traje.
Jer reč,
ako je čista,
može još uvek
nešto da znači.
UVEK
Kao što noć večito čeka novi dan,
dok uzdasi plešu s vetrom u svitanje —
tako i ja želim njene reči, njenu strast,
njenu blizinu, zagrljaje duše i uma .
Jer — samo pogledi su večni kao vreme,
topli kao ruke što se dodiruje u mraku.
Uvek — do poslednjeg daha, do poslednjeg stiha,
do poslednjeg otkucaja srca što peva.
KAD NE SVANE
Posle ružnih snova i nesanice
dan je samo nema mesečina
udenuta u oči
sva od hladne i gluve tišine
i straha od disanja.
U grudima praznina —
hladni zidovi vremena,
bez vrata, bez prozora,
večnost što se drži u tami
umiruće nade.
Kad ne svane u praskozorje,
senke rastu do beskraja,
do poslednjeg traga postojanja
ugašenih zvezda što tonu —
u mrak bez obala,
bez povratka.
NEVIDLjIVA STRUNA
Ljubav nije reč,
nije želja, nije ni san,
već tišina između dva pogleda.
Ona se ne osvaja,
ne peva, ne priča, ne piše —
ona se živi.
Ljubav nije pitanje, već obećanje:
da je moguće biti deo nekoga,
korak po korak,
dah po dah,
kao voda u pesnici,
što se čuva između prstiju.
NEREČENI TRENUCI
Umorna noć mi se sklupčala u krilu,
čekam da svane iza obrva tvog sna.
Tišina mi broji otkucaje na usnama,
dok ne progovoriš — i svet postane ja.
Soba miriše na neizgovoreno,
na kafu što se nije skuvala,
na korake koji su zastali
pred vratima jutra.
Umesto pozdrava — prazna stolica.
Umesto tebe — glas u mom sećanju
što ne kaže ništa, a odzvanja.
Moj bol je stih,
a tvoj — večna pauza između reči.
Imam papir da iznesem tugu,
ti sebe.
I to je gore,
jer nemaš gde pobeći od onoga što smo bili.
Ljubim te
ne usnama, već pogledom
što ti ostaje na obrazu
i onda kad odem.
Grlim te
u rečima što ne izgovorim,
u trenucima što se ne dese,
ali plamte
kao da jesu.
Volim te
tamo gde te stvarnost
nikad neće dodirnuti
srcem što piše
umesto da zaboravi.
ELEGIJA
Kako čovek da razume sat u sebi
Sve otkucane minute, dane, godine
Davne ludosti – skorašnje boli
Kad u krvotoku još su mu damari dečiji
I kazaljke zaboravljene –
Zabodene u aorti mladosti.
I sve je prošlo –
Sve igre, svi zanosi, dani svi
Ostavivši samo burlesku
Uma i srca
I težinu buđenja posle sna
Kad dođe vreme za umiranje –
Ne da se mladalački ljubi i voli.
A u srcu zvoni život
Koji pesma ume ali ne sme da zapiše
Jer nije to obična tuga
Ni sećanje
Već istina koja ostaje
Kao zov, kao eho
Koji više niko ne čuje.
