Vladimir D. Janković (Beograd, 1968), pesnik, esejista, pripovedač, književni prevodilac, objavio je pet knjiga pesama (Pesme, Drskost, Odbrana Danajaca, Dag i Sveta Jelena) i jednu knjigu kratkih priča i eseja (Beograd za upućene). Preveo je više od 300 književnih dela, od toga nekoliko knjiga poezije i oko 130 romana, što sa francuskog, što sa engleskog jezika. Nosilac je književnoprevodilačkih nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i Nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva.
Duša od kamena
Kažu obično da se samo budala dva (ili više) puta spotiče o isti kamen.
Nepravedno je to prema kamenu.
Treba i kamen(a) pitati šta misli o tom čoveku što se o njega više puta spotakao.
Kamen verovatno misli da je taj čovek nežan i veran, da je to, takoreći, duša od čoveka.
Ako primeti da ga taj, njegov čovek zaobilazi, kamen će se zabrinuti: ne zbog sebe i za sebe, nego za čoveka.
Kamenu će teško pasti sama pomisao na to da je njegov čovek prestao ne da bude njegov, nego da bude svoj.
U prevaziđenoj ranjivosti poznatog čoveka, kamen će prepoznati svoj vlastiti neuspeh; osećanje da je podbacio obuzeće njegovu mudru, kamenu dušu.
Može se desiti da i čovek, izdaleka, oseti patnju kamenovu.
I da onda dođe, da se saplete, reda radi.
U kamenovom biću to će izazvati još dublju tugu.
Sećaće se davnih dana, kad se njegov čovek o njega saplitao spontano, ne primećujući ga, idući nekud svojim poslovima.
Prizivaće dane kad je njegov čovek mislio o drugim stvarima, a ne o njemu.
Mučiće ga pomisao na to da je postao višak, jer je primećen.
Posebno će ga povrediti sažaljenje čovekovo, ako čovek bude dovoljno nesmotren da dozvoli sažaljenju da mu dotakne srce.
Da li bi kamen voleo da ga njegov čovek iskopa iz zemlje i odnese ga svojoj kući?
Ne bi.
Tek da ga odnese kući, čovek se o njega nikad više ne bi spotakao.
Kamen razmišlja o svom čoveku i priziva ga. Moli životinjice da smekšaju okolnu travu, da čoveku, ako opet naiđe tuda, spoticanje lakše padne.
Čovek čuje to, i pomisli: pa ovo je duša od kamena.
Đakomo je opet pio
Sećam se poslednje cirkuske predstave na koju sam išao, a s koje sam se vratio tužan, evo i zbog čega: gutač plamena je delovao nekako umorno (bio sam mali još, nisam umeo da razlikujem pripitost od umora, što je, uostalom, dovoljno pronicljivo, jer razlika ne postoji), i onda, kad je pljucnuo u baklju, onaj benzin iz usta prolio mu se po grudima. A grudi bile maljave. I zapalila se cirkuzantska prsa.
On, malo usporeno, počeo da gasi. Pritrčala i koleginica, artistkinja, s repićem navrh glave. Plavi suknjičak je imala na sebi. I bele patičice. Broj: plafon 37, verovatno 36. Bacila neku štrokavu krpu na njega, pa ga i ugasila.
Publika se uskomešala: deca se smeju i upiru prstom u smućenog cirkuzanta, očevi se pridižu sa sedišta kao da će da pritrče da pomognu, majke glasno uzdišu i pokrivaju usta dlanovima.
Dotrčao i klovn. U prvi mah zabrinut, čim je video da stvar nije ozbiljna počeo je da se krevelji i gega, a imao neke čizmetine, kao one koje Elton Džon nosi u filmu „Tomi”, ono kad s huovcima izvodi „Pinball Wizard”. Hajde, dobro, malo manje.
Zapazio sam tad: artistkinja s repićem naljutila se bila na gutača. U stilu: e, Đakomo, đubre jedno, opet si pio. On ju je pogledao u fazonu: ma nisam, ženo, nego sam slučajno progutô malo ovog benzina.
Pohvala Judi
Isus je molio Judu da ga izda, tražio je to od njega. Uzdajući se u Judinu odanost i smelost, on je od njega zahtevao ono što nije mogao od drugih saboraca, a ni od svojih dušmana.
Da bi svi poverovali, Isus je od jedinog čoveka koji ga je dobro poznavao, od onoga koji ga je najviše voleo, tražio da ga proda.
Judino stradalništvo i prethodi i pohodi Hristovom. Ono je bogoliko u svom odricanju od ljudskosti. Juda je uspavao čoveka u sebi da bi probudio Boga u svom bratu.
Juda Iskariotski još nema nijedan spomenik. Možda zato što je ljudima duboko u svest usađena zapovest da ne spoznaju sebe.
Vođen ljubavlju i lojalnošću, Juda je ostao simbol izdajnika i slabića. Uvidevši da su Juče i Sutra némi, a da ga Danas zaglušuje svojom razmetljivom posuvraćenošću, on, dok je pritezao omču kojom će ugušiti čemer svog izgaranja, nije ni stigao da izgovori rečenicu: „Brate, zašto si me ostavio?”
Ispod drveta na kojem je, u bezvazdušnom grču, ispustio dušu nije bilo ni uplakanih žena ni naoružanih vojnika, a ni renesansnih, teatralnih apostola, koji, istina, ni pod Krstom nisu stajali dok je njihov učitelj stradao.
On, Juda, tvoračka sila hrišćanstva, umro je sâm, za razliku od Onoga zbog koga se odrekao sebe i s čijom se beskonačnom, a nigde opevanom zahvalnošću uzdigao do ove male, bedne pohvale.
Na kiosku
Radi kao Newsstand Sales Manager. Posle radnog vremena žuri kući, gde kao Ethno Tourism Assistant radi još nekoliko sati. Što se mene tiče, znam da je odlazak do kioska postao lepši u smeni kad se ona bavi prvonavedenom profesijom, a što se druge njene vokacije tiče, kaže mi da pomaže majci oko čišćenja kuće i pripremanja večere za goste, zaljubljenike u seoski turizam. Selo joj je blizu, nadomak grada, i dobro povezano. Ona uvek nosi nešto u dvema i isključivo dvema bojama (jedna od njih čak i nije boja), beloj i svetloplavoj. Otuda više podseća na nebo nego na sunce, mada bi sunce mogla biti duga, talasasta tamnoplava kosa, tamnožuta u stvari. Uvek nešto gleda, posmatra, ali to je vrlo, vrlo retko mobilni telefon. Čita specifikacije na raznim proizvodima. Ne ni novine ni časopise, nego uzme, recimo, onu malu grandovu kafu, tri u jedan, ili tursku bez šećera i čita. Čokoladice uzme pa čita, bananicu, snikers, baunti, a potom pez, herbu, kavabon, helf. Kad ostane višak od igračkica-sklapalica što idu uz neke časopise, tipa: sklopite dinosaurusa, sklopite ljudsko telo, sklopite ljudski mozak – ona to uzme pa sklapa. Njeno pomalo, malčice tek bojažljivo priznanje da ne čita „poeziju i ozbiljne knjige“, ali ponekad uzme „neku ovu što se prodaje uz novine“ – dočekujem s uzdahom olakšanja, razvedrenim srcem i širokim osmehom: Bogu hvala. Pitam se koliko li ima artikala, koliki asortiman odevnih predmeta belih, svetloplavih i belo-svetloplavih. Može li stalno biti ista a drugačija. Može li da se nikad ne promeni.
Poglavice
Tri velike poglavice okupile se na Snežniku, razgovaraju, pa čak i ne razgovaraju, nego jedan krene nešto da priča, a drugi slušaju, pa čak i ne slušaju, ali dobro, sede na Snežniku, u Dijamantskom dvorcu, pa i ne sede čak, nego malo-malo pa neki ustane da se šeta dok govori, pa čak i kad ne govori, nego onako.
„Znate li da su nam Rasijani, ipak, doneli i neke probleme, kad tako moram reći“, skrušeno veli poglavica Majlo Na Lokvanju. „Zbog njih cene stanova skočile, isteruju nam, praktično, podstanare, do juče porodica plaćala 250 evra, došao Rasijanin, plaća 500, 600, stanodavac isteruje zakupce, Sorabi na ulici, Rasijani u stanovima. Evo, juče došao neki Rasijanin, nema tries’ leta, metroseksualac, pitaj Gospoda da l’ je uopšte u stanju polno da opšti, došô s nekom Rasijankom, isto tako, mlađa još, keš na sto, osmesi, kô Amerikanci izgledaju, i izlete iz stana jedan s Dušanovca, on, žena mu, troje dece, sedam godina tu bili podstanari. Čujem, isto, Rasijani otvorili oko tries’ ‘iljada firmi, sve to se radi, mislim, pričam, čak i ne mislim, čak i ne pričam…“, zastadoše Majlu misao i priča.
„A šta je tebi, Majlo?“, pita ga poglavica Šeik Koji Sedi. „Naš li si ili njihov? Mislim, njihov ili njihov? Pa nismo li i mi Rasijani, odnosno, nisu li Rasijani mi? Promeni se ti nešto, Majlo, otkako gostova u onoj emisiji, a, bezbeli.“
Poglavica Šerlok Prepodobni sedi zabačene glave, žmuri i pevuši „Marširala, marširala sultan-Meše garda“.
