Prikaz knjige „Bestidna noćna ptica” Hosea Donosa, izdanje Dereta, 2025. Naslov originala: El obsceno pájaro de la noche, 1970. Prevod sa španskog: Branko Anđić
Košmarna atmosfera sve dubljeg, vrtoglavijeg poniranja u ludilo, rastakanje svesti kroz dekomponovanje obličja i, pre svega, neobično verodostojne predstave podeljenosti uma obeležavaju delo „Bestidna noćna ptica”, koje je Hose Donoso naslovio inspirisan odgovarajućim citatom Henrija Džejmsa starijeg. Biće da je Latinska Amerika upravo zahvaljujući zamršenoj istoriji, obeleženoj nikad razrešenim klasno-etničkim sukobima i podelama, najpogodnije tlo za ovu vrstu stilizovanja proze. Iako od samog početka naracija deluje lutajuće i veoma rasuto, centar joj je zapravo sve vreme samo jedan – Umberto Penjalosa iliti Mutavac, a prostor njegovog manevrisanja adekvatno sužen na zidine Doma duhovne službe i periodično tumaranje ulicama prividno zaspalog grada.
Penjalosa predstavlja jedan od najneobičnijih naratorskih glasova u svetskoj književnosti, pa kroz njegovu (kako Branko Anđić precizno imenuje) protejsku svest posmatramo difuzno odražavanje stvaralačkog i socijalnog kraha na individualno poimanje. Rigidnost zatvorenih krugova opatica, ali i aristokratije reprezentovane porodicom Askojtija (u čijoj je službi pripovedač-vodič) izaziva Penjalosinu opsesivnu servilnost u sprezi sa osvetničkim namerama, što postepeno uzrokuje survavanje konkretnog u niz deluzivnih slika. Mešanje različitih figura (Ines : Iris; razne veštice iz prošlog i sadašnjeg vremena; don Heronimo : sam Umberto) i tematsko-motivskih korpusa (hrišćanska čuda, mnogi oblici karnevalizacije, figure oca i Svete majke, polnost i muževnost) za posledicu imaju pripovedačevu opsesivnu težnju da se izgubi i, sa svojim rukopisima, potpuno samoponišti dok istovremeno nestaje poznati stvarni svet.
Smišljanjem alternativnih verzija prošlosti i sadašnjice, varirajući lica i pretačući glasove, ovaj fiktivni pisac u pokušaju često i na sasvim elementarnom, rečeničkom planu nastavlja da zbunjuje čitaoca. Racionalni, uprošćeni opis sižea je moguć, ali ga ostatak naracije jednostavno zatrpava i vrtložnom toku misli podvrgava toliko brzo da postaje prilično teško uopšte opisati suštinu radnje. Donosova groteska savršeno odgovara progresiji ludila čoveka zatočenog, sa svim dotadašnjim kompleksima i opterećenjima nedovoljnosti, unutar zidova buržoaske zadužbine klerikalnog ustrojstva. U spoju mesijanske fiksacije i neprocesuiranog tereta osujećenosti (Penjalosa je propali: student, boem, umetnik, čak i sluga), junakov identitet puca i rasipa se na veći broj parčića, čija je svaka refleksija ponaosob jedno od narativnih oglašavanja.
U tako nastalom repertoaru uznemirujućih dualnosti, rezidencija Rinkonada se pretvara u svojevrsni dom nakaza, klaustrofobični prostori dobijaju izvanrednu simboličku osnovu kroz motive zašivanja (u džak, matericu, monašku ćeliju), a estetske intervencije kao pokušaji stalnih preinačavanja pojedinačnih identiteta prate pretakanje glasova jednog u drugi, bez vidljivih granica. Ipak, navedene transformacije se ne zadržavaju isključivo na pripovednom nivou, već obuhvataju raznovrsne pojavne, telesne oblike, uslovljavajući generacijska ponavljanja ili opsedajuće psihoanalitičke fantazije. U prvom slučaju radi se o porodičnoj legendi (veštica, žuta kuja i zatočena devica) koja predstavlja osnov zahteva za kanonizovanjem pretkinje, a u drugoj je reč o Umbertovoj protivrečnoj vezi sa poslodavcem, koja se kreće od kompleksa niže vrednosti potčinjenog do mutacije kulta sopstvene veličine. Kao Mutavko, narator postaje nosilac želje za posedovanjem (natprirodne) falusne moći kojom bi nadomestio i ujedno nadmudrio jalovost gazda, poturanjem vlastitog potomka u povlašćeni nasledni niz. Tema fizičke deformisanosti, neodvojiva od predanja o veštičarenju, isto tako simbolizuje kvarenje krvi i dekadenciju loze. Drugi pravac razvijanja ideje o „božanskom detetu” tiče se zatvorenog sveta Doma, obeleženog podmuklom manipulacijom fanatičnošću starica, zahvaljujući kojoj je omogućeno nametanje kulta sada bespolne, infantilizovane naratorske ličnosti.
Dovodeći angažovani magijski realizam praktično do perfekcije, Donoso stvara sliku zverinjaka, bestijarijuma, džungle, na taj način, u provokativnom stapanju skarednog i sakralnog, spolja beležeći raspadanje jednog društvenog poretka.
Autorka: Isidora Đolović
