Jelena Jocić rođena je 29. jula 1990. godine u Jagodini. Doktorand je na smeru Mediji i društvo na Filozofskom fakultetu u Nišu, na kom uređuje književni časopis „Bez limita”. U novinarstvu je već šest godina, oprobala se na radiju, televiziju i portalu, ali joj je pisana reč najdraža. Piše eseje, kratke priče i pozorišne kritike. Njene priče „Utočište“ i „Barbika sa ratišta“ objavljene su u časopisima „Avija“ i „Tamni vilajet“. Pored novinarskog bavi se i humanitarnim radom.
Posebno mesto u porodičnom albumu zauzima fotografija plavosokose devojčice koja pozira ispred crvenog juga na parkingu izletišta kog odavno nema, bar ne onakvog kakvog ga pamtim. Ni juga odavno nema na užurbanim ulicama grada, tog simbola jednog vremena i jedne države po kojoj je i dobio ime. Fotografija je snimljena ne baš vešto, jednog letnjeg popodneva, na glomaznom fotoaparatu koji je tata čuvao u staroj, crnoj kožnoj futroli, kao kakvu dragocenost. Bojala sam se da ga dodirnem, kao da bi i sam dodir mogao naškoditi toj relikviji koja čuva uspomene na neka prohujala vremena.
Tog dana, kao i mnogih drugih, zaputili smo se do fazanerije, mesta gde su odgajani fazani koje su kasnije puštali u prirodu u sezoni lova. Za četvorogodišnju devojčicu taj prostor nije imao zlokobnu namenu, ne zato što odrasli o njoj nisu govorili, već zato što dečji um nije mogao da shvati da te divne ptice, slobodne i svoje, mogu imati tako tragičnu sudbinu. Volela sam da ih posmatram. Tata me naučio da po boji perja razlikujem ženke, čiji je perjani kaput bio u zemljanim tonovima, tek prošaran kakvim linijama ili tufnama, dok je priroda bila mnogo darovitija prema mužjacima čija su se perja presijavala u bojama smaragdno zelene, braon i bordo.
Stajala bih pokraj ograde ponekad i satima i posmatrala ptice, dok bi tata strpljivo stajao pokraj mene i kad-kad nešto kazao, tek da razbije tišinu. Dopuštali su mi i da ih ponekad nahranim oni koji su se brinuli o njima, a ja bih se u tom momentu osetila važnom i velikom jer sam imala odgovornost. Zavukla bih malenu šaku kroz žicu i otvorila je da se iz nje raspu zrna kukuruza ili pšenice po tlu. Fazanerija je bila smeštena u samom srcu izletišta, a zelena oaza kojom su bile okružene simulirala je njihovo prirodno stanište. Siva žica kojom je prostor bio ograđen podsećala me je da one zapravo nisu slobodne i da njihova sudbina zavisi od drugih.
Kada bih se umorila od posmatranja ptica i stajanja na uzbrdici koju su napravila deca poput mene, ona koja su se rukama držala za žičanu ogradu dok im prsti ne pobele, kako bi što bolje videla šta se unutra događa, dala bih tati znak da je vreme da krenemo. Naša ruta je počinjala fazanerijom, a završavala se kod starog kamenog bazena, prema kome vreme nije imalo milosti. Plava boja koja je počela da se ljušti i polomljene pločice koje su svoje ožiljke nosile poput kakvog ordenja svedočili su o nemarnosti i nebrizi. Za mene – oronuli bazen, za mog tatu – simbol jedne mladosti.
Spustio bi se na travu i nežno me pozvao da sednem pokraj njega, a onda bi se zagledao u daljinu, kao da se upravo na tom mestu prikazuje neki film koji samo on može da vidi, te mi, kako bih i sama bila u toku, prepričavao radnju o grupi prijatelja koja je tu volela da provodi vreme. Na trenutak bih osetila da i ja tu pripadam, iako nas decenije razdvajaju, i da sam deo njihove družine i da zajedno s njima proživljavam sve te lepe trenutke.
Šetnja bi se uvek završavala isto: tata bi rekao da je vreme ručku i da bi valjalo da krenemo, a onda bi se požalio na stare kosti koje su škripale kada bi ustajao, ali uvek sa osmehom, da ne pomislim slučajno da ga nešto boli. Vratili bismo se istim putem i ja bih još jednom pogledala ka fazaneriji, a onda nastavila do našeg crvenog juga koji je bio parkiran u samom dnu izletišta.
I danas ponekad svratim do tog izletišta koje je odavno promenilo lik, ali ne i namenu, i do stare fazanerije, ali tamo već odavno ničeg nema, do rastinja i zarđalih žica koje svedoče o zatvoru u kome se privid slobode plaćao puščanim zlom.
