Kao najveći državni praznik, Dan republike, Francuzi obeležavaju 14. jul. Datum je odabran u sećanje na pad Bastilje 1789. i početak znamenite buržoaske revolucije, koja je izmenila lice čitave Evrope, višestruko utičući na mnoge aspekte života naših društava u vekovima koji su usledili. Nažalost, prevrat na koji taj dan podseća, za francuski narod nije bio jedini buran događaj sa mnogo žrtava. Sukobi staleške i, naročito, religijske prirode, kao okidač za ispoljavanje najmračnijih ljudskih nagona uz potezanje labavih, ali sudu razuma nesuprotstavljanih izgovora, u nešto drugačijim oblicima traju do danas. Zbog toga je posebno važno ne zaboravljati one najdrastičnije, najteže primere iz prošlosti, kakav predstavlja stravična Bartolomejska noć. Poslužila je kao inspiracija za nekoliko književnih, scenskih i filmskih ostvarenja, od kojih se veličanstvenošću izdvaja „Kraljica Margo”.
Roman Aleksandra Dime spada u klasike istorijske fikcije. Na svoj pitak, detaljan, živopisan način, majstor razvija priču iz mnoštva podzapleta, sa brojnim učesnicima raspoređenim na dva polja delovanja: u okvire katoličke i hugenotske (protestantske) frakcije, dok je njegova čud(es)na heroina negde između, u pokušaju da ih poveže. Kao istorijska inspiracija poslužio je pokolj hugenota u noći sv. Bartolomeja, 24. avgusta 1572. godine, zapamćen kaokrvava svadba. Upriličena nakon uspostavljanja kompromisne, neželjene bračne alijanse između katoličke princeze Margerit „Margo” de Valoa i Anrija Burbonskog, kralja Navare, bila je to eskalacija verskih ratova između pripadnika dve struje hrišćanstva, koji se sa nezapamćenom žestinom vodio i u narednim decenijama. Razume se, poput svih pisaca, Dima je izvornu priču začinio mnoštvom izmaštanih, skandaloznih pojedinosti, tako da ona nipošto ne predstavlja faktografski dokument, niti apsolutnu istinu, ali je, s druge strane, dobila na dramatičnosti i nezaboravnom utisku koji ostavlja.
Već početak, svadbeni prijem u Luvru (tadašnjem sedištu dvora), na pozornicu zbivanja izvodi gotovo sva bitna lica, uspostavljajući relacije među njima i ističući osnovnu problematiku. Zbog venčanja Margo i Anrija, ali i okupljanja borbenih jedinica za predstojeći kraljev pohod na Flandriju, svetkovina u prestonicu privlači more ljudi, uključujući pripadnike omrznute mladoženjine re(li)gije. Očekivano, u pozadini svega ključa napetost. Učestale glasine o trovanjima u najvišim krugovima (čija je žrtva, između ostalih, relativno nedavno postala Anrijeva majka, Žana D’Albre), potajni osvetnički planovi, tenzije među narodom „napolju”, reflektuju skrivenu mržnju između plemića. Upravo je presudna relacija ulica – Luvr (sa svojim hodnicima, ložnicama, skrivenim prolazima i kabinetima).
Na vlasti je u tom trenutku princezin stariji brat, Šarl IX, bolešljivi kralj-pesnik, ljubitelj lova, otvoreno nezainteresovan za politiku (prema tome, podložan uticajima sa strane), ali i te kako opasan, neuravnotežen čovek. Zbog druženja sa Ronsarom i sopstvenih pokušaja da piše poeziju (nadahnutu, npr. masovnim nasiljem), Šarl neodoljivo podseća na Nerona kakvim ga često prikazuje literatura. Ipak, glavni kalkulant je kraljica majka, udovica Katarina Mediči, proračunata trovačica (ovu reputaciju su joj, dabome, priuštili sami pisci) i idejni tvorac odluke o pokolju kao rešenju verske krize. Naime, Šarl se divi admiralu Kolinjiju i spreman je da sledi njegove savete, što Katarina, osetivši se ugroženo, nikako ne želi da dopusti. Međutim, atentat na Kolinjija neće uspeti, pa mora naći rešenje koje bi na brzu ruku sprečilo reakciju stanovništva u vidu pobune.
Ostale ličnosti koje istom prilikom upoznajemo, defiluju pred nama tokom širokog uvoda: tu je vojvoda de Giz, doskorašnji ljubavnik Margo i zapovednik kraljeve vojske, jedan od organizatora masakra; zatim, Šarlot de Sov, žena državnog sekretara i Katarinina dvorska dama, na čiji će nagovor postati Anrijeva ljubavnica, ali se i iskreno zaljubiti u njega; Anrijeta, vojvotkinja de Never – princezina najbolja prijateljica i poverenica; kraljeva mlađa braća, Anri, vojvoda od Anžua, majčin miljenik i Fransoa, vojvoda od Alansona, pravo tinejdžersko „derište” sa sumnjivom strašću prema sestri. Kraljičin lični kozmetičar, tumač i dobavljač otrova je Firentinac Rene. Naposletku, iste večeri, samo sa različitih strana i različitim strankama upućeni, stižu dvojica mladih velikaša, Bonifacije Lejrak de La Mol, provansalaski poverenik Anrija od Navare i (H)Anibal Kokona, Pijemotežanin pozvan kod vojvode Giza.
Brak je od početka prihvaćen kao politički savez, pa se oboje supružnika slažu da nastave sa sopstvenim životima i održavanjem privatnih afera, ostavljajući međusobni odnos čisto formalnim. To postaje jasno već prve bračne noći, kada se Margo sastaje sa Gizom – doduše, samo radi konačnog opraštanja i uništavanja kompromitujuće prepiske, dok Anri dogovara viđanje sa Šarlot. Znajući da je Margo „neverna žena, ali veran saveznik”, Anri visoko vrednuje pakt, tako da se sloga koju odmah uspostavljaju pokazuje naročito korisnom u narednom periodu. Ispostaviće se da Šarl, mada se u početku izjašnjava kao sanjar spreman na svaki kompromis, u trenutku slabosti, izmanipulisan od strane majke, daje zeleno svetloza oružanu akciju. Istovremeno sa razvijanjem zavereničkog odnosa između Margo i Anrija, pratimo poznanstvo La Mola i Kokone, koje varira od krvnog rivalstva ka doživotnom bratstvu. Oni predstavljaju dve suparničke strane, onaj pomenuti svet napoljukoji će se naći u prvim redovima kada ubrzo usledi sudbonosni udar. Posebno je znakovita epizoda poznanstva La Mola i Kokone sa dželatom, dok jedan plašt trešnjeve boje postaje predmet (fatalne) zabune.
Noć zločina opisana je kroz početno, sveprožimajuće predosećanje nečega teškog i zloslutnog. Gotovo u trenutku, talas mržnje se izliva iz dvorskih okvira i preplavljuje ulice, kuće, gostionice. Dok svuda besne mučni, zverski prizori borbe do istrebljenja, ranjeni La Mol pronalazi utočište u samom dvoru i to u privatnim odajama Margo, što će biti početak njihove velike, iskrene ljubavi. Odbijajući da nadalje bude marioneta svoje porodice, Margo krije La Mola, istovremeno se trudeći da od nemilosti i hajke sačuva Anrija. Njena prijateljica, Anrijeta, sticajem okolnosti i sama postaje negovateljica jednog od boraca, koji će je osvojiti hrabrošću i sličnom energijom – u pitanju je Kokona, što stvara još jednu liniju odnosa koji pratimo paralelno razvijanju romanse mlade kraljice. Uz ovih nekoliko ključnih interakcija, fokus romana je prvenstveno na političkim dešavanjima, koja upotpunjuju spletke i okultne zanimacije Katarine Mediči. Sve pršti od sukoba i surovih razračunavanja vladajuće većine sa neistomišljenicima, inovercima.
Uzbudljivoj radnji, sa mnogo napetosti, obrta, dinamike, intriga, najviše doprinosi centralna ličnost. Mlada kraljica, dvadesetogodišnja Margo, predstavljena je kao zanosna, obrazovana, inteligentna, samosvojna žena koja drži sopstveni život u svojim rukama. Bira ljubavnike, odupire se majčinom uticaju, odani je saborac Anriju Navarskom uprkos krajnje nekonvencionalnom braku, strastvena i preduzimljiva. Ono što je pokreće svakako je ambicija, jer Margo sa podjednakom strašću kao i njena porodica želi krunu za sebe, pa podstiče Anrija da se bori za poreklom zasluženu titulu, ne samo vladara Navare, već možda i francuskog trona. Uz nju, iako puni vrlina, časni Anri i hrabri La Mol ostaju nekako inferiorni. Druga najistaknutija, takođe ženska figura, svakako je Katarina Mediči, koju Dima prikazuje kao potpuno demonsku,paranoičnu, sujevernu, beskrupuloznu, čime dolazi glave trojici sinova, svakog na svoj način nosioca određenog kompleksa. Oni su, ipak, tek tipičan primer razvratnih dvorjana, oličenja izopačene „katoličke vrline” koja ne preza ni od čega dok sa podjednakim žarom lovi sve koji se razlikuju. Uz sve to, Katarina je opsednuta Nostradamusovim proročanstvom o tri smrti vladara i smeni dinastije. Kako bi to sprečila, fanatično upražnjava crnomagijske obrede i proverava horoskop, ne bi li dobila drugačiji znak i preusmerila tok sudbine.
Dimin roman iz dva toma obimna je, ali veoma čitljiva, prvoklasna istorijska fikcija, koja sadrži baš sve neophodne elemente: intrige, politički sukob, jasno izražen društveni kontekst, priču o zabranjenoj ljubavi, udeo mističnog i okultnog, otrove, pisma, tajne dojave, bodeže, raskoš i surovost u neraskidivom spoju. Ovu knjigu sam davno, kao tinejdžerka, čitala ispod klupe na dosadnim časovima biologije i fizike. Do danas znam gotovo svaku epizodu napamet, još mogu da prizovem utisak koji su ostavile. Strepim od završetka zajedno sa Margo i La Molom, uznemiruju me prizori mučkih ubistava na ulicama i po kućama. One koji su upoznati sa romanom, Dima je u velikoj meri pripremio za prizore na ekranu, a oni nisu, niti smeju biti, nimalo prijatni.
Poezija nasilja je aspekt koji filmska verzija priče razrađuje do perfekcije. U skladu sa brutalnošću istorijske epizode kojom je inspirisano, ostvarenje obiluje eksplicitnim, surovim, mučnim scenama, telesnošću u svakom obliku (od ubistava i mučenja, do otvorene seksualnosti), intenzivno dočaranih isto tako naglašenom, kao pozorišnom glumačkom interpretacijom. Raskošni kostimi, emotivna muzika, vizuelno odgovarajuće zagasite/zlokobno tmurne boje čak i u dvorskom luksuzu, otvaraju vrata ka nikad preterano uspešno skrivanim kulisama krugova oko francuske krune, u jednom od najistaknutijih i najsramotnijih poglavlja njihove (ali i evropske) istorije.
Istoimena ekranizacija je višestruko ovenčana, između ostalog nagradom žirija i priznanjem za najbolju sporednu žensku ulogu (fantastična Virna Lisi kao Katarina Mediči) na festivalu u Kanu, kao i sa pet Cezar nagrada (ekvivalentnih Oskaru na nacionalnom nivou). Za severnoameričko tržište distribuirana kao „Queen Margot”, nominovana je za Oskara u kategoriji najboljih kostima, dok nezaboravni soundtrack potpisuje Goran Bregović. Reditelj, Patris Šero, bio je inspirisan tada aktuelnom političkom situacijom u svetu, želeći da ukaže na uvek istovetnu pogubnost podela, netrpeljivosti i buđenja zle krvi usled razlika bilo koje vrste. Pored ostalog, snažan podsticaj predstavljao mu je građanski rat u Bosni sa raspadom Jugoslavije, što odabir Bregovića kao kompozitora čini logičnijim nego što na prvi pogled deluje. Naime, iste godine (1994), naš slavni muzičar je emigrirao – u Pariz. Božanstveni vokal u najupečatljivijim numerama koje prate film, bila je Ofra Haza, izraelska diva, takođe sa područja vekovnih nemira među narodima. Na čudan način, sve se uklopilo.
Ipak, najveći teret, ali i vrednost filma sa svom tom stravičnom, uznemirujućom, nezaboravnom mešavinom doživljaja, nosi savršeno odabrana Margo, glumica Izabel Ađani. Biće dovoljno, za početak, pogledati kako jeMargo opisana kod Dime: crna kosa, blještava put, pohotljivo oko oivičeno dugačkim trepavicama, usta rumena i fina, elegantan vrat, raskošan i gibak stas… Lepota Ađanijeve je odgovarajuća i neverovatna, a talenat više nego dorastao da ponese i gledalištu prenese intenzitet strasti, bola, prkosa, neverice i reakcija mlade francuske vladarke. Njena Margerit Valoa je moćna, samosvesna, misaona koliko i putena žena, čija pojava nosi snagu podjednaku unutrašnjem nemiru koji razapinje. Sličnu silinu emocija nalazimo možda samo kod Sofke iz „Nečiste krvi” Bore Stankovića, dela od koga je Dimino naizgled svetlosnim godinama udaljeno. Pa, ipak, Šeroova vizija deli isti sirovi, naturalistički doživljaj bića u svetu, iskazan žrtvovanjem lepe, mlade žene.
Početak donosi narativ praćen dalmatinskim napevom („U te sam se zaljubija”) i nešto ispremeštanim sledom događaja. La Mol (Vinsent Perez) i Kokona (Klaudio Amendola) upoznaju se na prenoćištu u krcatoj gostionici, gde prvi govori o Margo kao zloj drolji, čije venčanje ide na sramotu njegove sabraće po veri. U isto vreme, odvija se svadbena ceremonija, koju obeležavaju dva nova momenta (u knjizi nepostojeća): znatna i značajna pauza dok se čeka na Margo da izgovori pristanak, te Šarlova (Jean Hugues Anglade) agresivna, unekoliko infantilna i svakako jednog kralja nedostojna reakcija. Scena odiše sakralnošću i gordošću, uz kostime zbog kojih zastaje dah, ali i božanstvenu muziku.
Na veselju koje sledi, u dvorskom vrtu, vidimo pohotljivu Margo, Anžuov dvoboj sa Gizom (Migel Boze), Šarlot (veoma mlada Azija Arđento) koja na Katarinin podsticaj koketira sa Anrijem (sjajni Danijel Otej). ovde vidljivo starijim i prilično neuglednim. Razlike su očigledne već u odeći svatova: dok protestanti nose crno, katolici su raspojasani, igraju uz svirku trubadura, na sve strane izbija nestrpljivost uzavrele ploti da padne mrak. Koškanja počinju već tokom proslave, pri čemu je Anžuu (koji u romanu dolazi tek pred kraj drugog toma) data mnogo veća uloga, naglašenija i zastupljenija nego kod Dime. I s razlogom, jer ga Paskal Gregori igra sa lakoćom i iskusno. To je, uostalom, prvi pokazatelj uspele istorijske drame: kada vas glumci od prve scene ubede kako su baš ONI ličnosti koje predstavljaju. Sem incestuoznih, vojvodi od Anžua pripisane su (neskrivene) homoseksualne sklonosti, a njegova minđuša je upečatljiv detalj, nešto razbojničko na pripadniku kraljevske kuće. Šarl IX prikazan je, kao i u romanu, dosta slojevito, ambivalentno: neurotičan, slabog zdravlja, zavisan od majčinog odobravanja (koje nikad ne dobija), a istovremeno u stalnom otporu, otklonu od ostatka porodice (primer je skriveno gnezdo sreće sa Mari Tuše). Dosledno su uvedeni Kolinjijev (Žan-Klod Brili) očinski uticaj na Šarla, figura stare kraljeve dadilje hugenotkinje i verni pas Akteon.
Sledeća krupna izmena dolazi nakon neuspele alternativne bračne noći, u kojoj Giz odbija Margo, pa kraljica „prostitutka”, pod maskom, u Anrijetinom društvu luta ulicama u potrazi za muškarcem. Tada dolazi i do, ne tako romantičnog, prvog susreta sa La Molom, koji se završava uličnim, brzim snošajem pod okriljem anonimnosti. Dotaknut je i kasnije presudan motiv knjige o lovu, koju mladić ubrzo prodaje Reneu, a ovaj prosleđuje Katarini.
Prizori su masovni (barokni) ili pojedinačni (stišani, u izmaglici i svedenosti). Deo filma koji je po prirodi stvari najupečatljiviji, smešten je u prvoj polovini dvoipočasovnog kovitlaca senzacija i spada u prvu spomenutu kategoriju. Radi se o pokolju. Baš kao u knjizi, sve kreće od slutnje do postepene pripreme poprišta, da bi se zatim stihija, jednom srušivši branu obzira i čovečnosti, nezadrživo stuštila i ponela učesnike. Fantastično uklopljena muzika prati napetost, brutalnost otprilike deset puta šokantniju nego što je famozna crvena svadba u „Igri prestola”. Svedoci smo svakovrsnog iživljavanja, panike, dok likovi bezglavo jure tražeći zaklon. Porcelanski ten Margo u kontrastu je sa potamnelom, grubom, u krvi i znoju skorelom kožom lica zaverenika koje susreće u kobnoj noći, trčeći hodnicima, pokušavajući da shvati šta se dešava. Za to vreme, njena odana prijateljica i provokativan saveznik, riđokosa Anrijeta de Never (Dominik Blon), na ulici, poput kasnije simbolične figure Marijanesa Delakroaovog platna, predvodi katolike s nekom vrstom sladostrasničkog ushićenja u posmatranju borbe. Kao i Margo, ta noć joj donosi poznanstvo sa budućim dragim, Kokonom, a njihova burna romansa postaje sušta suprotnost drugom paru.
Dvoboj Kokone i La Mola, koji se odigrava nešto kasnije, napolju, među leševima, izgleda poput baleta (kasnije zaista komponovanog i postavljenog na ovu temu). S obzirom da se film bavi dešavanjima koja prozilaze iz verskih ratova, („)iznenađujuće(”) je okrenut telesnosti, kao istinskom naličju rigidnog, lažnog katoličkog morala. Ovde je u fokusu TELO: ranjeno, izmoždeno, žudno, bolesno. To su tela koja se spajaju, grče u samrtničkoj ili orgazmičkoj agoniji (uostalom, i sama Margo u jednom trenutku izjednačava seks sa smrću), krvare, bivaju bačena sa prozora ili balkona, unakažena, oskrnavljena.
U najvećem delu filma, materijal iz romana je veoma verno i uglavnom doslovno iskorišćen. Naravno, sažimanje je bilo neophodno, s obzirom da devetnaestovekovni pisci imaju sklonost ka detaljno razrađenoj priči, a ona u ovom slučaju obuhvata period od blizu tri godine. Tako su za bolovanje i oporavak, ali i kasnije pogubljenje La Mola i Kokone, izabrana skraćena, brža rešenja, bez Diminog podrobnog opisivanja planova zavere i svakog koraka na tom putu. Impliciran je incestuzoni odnos Katarine i Anžua, kao i braće prema sestri (u jednoj posebno odvratnoj prilici, kada se svesno krši porodično geslo ništa javno, zarad ponižavanja sestre i zeta). Pojedini detalji su izostavljeni ili zamenjeni nekim drugim (otrovana knjiga se upotrebljava kao direktni dokaz krivice, umesto voštane figurice iz romana), hronološki sled je ponegde rotiran (Šarlotina smrt od otrovanog karmina), dok drugde važni detalji služe tek kao intermedijalni podsetnik čitaocima: crveni plašt se pojavljuje samo u jednoj, izuzetno romantičnoj sceni, kada su Margo i La Mol njime ogrnuti.
La Mol je u Stendalovom remek-delu „Crveno i crno” Matildin (fiktivni) predak, čija tragična veza sa Margo nadahnjuje devojku do te mere da svakog praznika Sv. Bartolomeja nosi crninu, a na kraju romana im odaje poštu kroz svojevrsno preslikavanje kraljičinog neobičnog postupka, u sopstvenom slučaju sa ljubavnikom, Žilijenom.
Kostimi govore za sebe: svadbena, do grla zakopčana, stroga haljina sa velikim okovratnikom nalik bodljikavoj žici, sugeriše (katoličku) nepristupačnost, ali i okovanost mlade žene u stege dužnosti i porekla, dok crvena boja može aludirati na strast ili buduće nasilje. Obrnut slučaj nalazimo već pri sledećoj sceni proslave: sa nešto razdrešenim korsetom, slobodne kose, Margo traži mužjaka, poput kakvog ženskog božanstva koje proždire, služeći se svojom jalovom privlačnošću kao načinom da se pronađe, prepozna, izađe iz uloge koju igra (pripadnošću porodici Korleone, ili su možda poređenju bliže Bordžije?), da prkosi. Za nju, san o bekstvu u jednom trenutku dobija realne obrise Navare (zbog čega i prihvata dogovor sa Anrijem), a blud zamenu za pravu ljubav, sa La Molom. Dok u romanu završnica pripada Anriju, film je više nego efektno daruje svojoj heroini (uz bolnu nadu izgovorenog „Navara vas čeka”).
Filmska muzika na mnogo načina može doprineti kvalitetu viđenog. U Bregovićevim kompozicijama izmešani su motivi iz različitih pesama „Bijelog dugmeta” (zbog kojih ga odavno bije glas kako reciklira samog sebe), balkanski, pa i orijentalni zvuci, ali se oni, začudo, prilično uspešno uklapaju u scene koje prate. „Lullaby” je nešto izmenjen instrumental „Uspavanka za Radmilu M”, dok „Rencontre” iz gore spomenute scene ponovnog sjedinjavanja ljubavnika sadrži intro pesme „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš”, na koji se nadovezuje osnova „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više”. Prepoznaćete i čitave delove „Te noći kad umrem”, „Ako ima Boga”, „Ružica si bila”…Neki od najblistavijih muzičkih primera su numere iz sledećih scena: dok Giz prisluškuje razgovor Margo i Anrija; „La Chasse” u prizoru lova na divljeg vepra (sa melodijskom razuzdanošću hajke); naročito „La Nuit De La Saint Barthélémy” u dugoj sceni pokolja hugenota po ulicama Pariza i hodnicima Luvra, gde zveckanje simulira nagle, nemilosrdne pokrete oružja, uz hor i uključivanje glasova, pojačavanje tona, koračnicu, stvarajući neopisiv, izuzetan efekat. Odjavnu špicu prati savršen, anđeoski vokal Ofre Haze u „Elo Hi (Canto Nero)”, dok u ostalim numerama možete čuti glasove Zdravka Čolića i Vasilise.
Sve je veoma intenzivno, za nečiji ukus možda prenaglašeno, ali, nije li takva celokupna istorija Francuske, posebno kraljevskih dinastija, pa i njihova književnost? I kod Dime i kod Šeroa, na sve strane padaju teatralne zakletve, glave, trupla, pečati na kraljevskim poveljama, kao slučajno izgubljene cedulje i damske maramice. Za izvestan broj gledalaca, uglavnom američkih, sve to je samo besomučno bacakanje po podu, krvoliptanje, vrištanje i vikanje na francuskom, ali, bez brige, holivudska industrija će uvek nalaziti način da ih takve podmiri. Svima ostalima ponuđena je veoma dobra adaptacija, sa izmenama koje služe svrsi, fantastičnim glumačkim performansima, muzikom koja odlično prati građenje napetosti i atmosferu stalnog rizika.
Još reč-dve povodom istorijskih (ne)podudarnosti: Šarlot de Sov, koju je Dima otac radi dramatičnosti prerano sahranio, zapravo je poživela još nekoliko decenija. I nije bila jedina ljubav Anrija IV, kako se naposletku navarski kralj zaista nazvao, nasledivši tron nakon smrti poslednjeg vladara iz dinastije Valoa. Doduše, Šarl IX je umro od tuberkuloze, a ne majčinih vradžbina, ali ishod je isti, kao u svim Katarininim strahovanjima, smenili su ih Burboni. Margo je ostala dosledna zavetu, ali isto tako nesebično pomagala suprugu čak i kada im je brak poništen, kako bi pod stare dane zasnovao porodicu sa Marijom Mediči, novom kraljicom. Njihov unuk Luj XIV upisaće se u istoriju ne samo zlatnim, već sunčanim slovima.
Autorka: Isidora Đolović
* Ovim tekstom portal Sinhro.rs nastavlja seriju tekstova Ekranizacije koja je posvećena filmskim adaptacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
