Aleksandar Đurić rođen je 1985. godine u Požarevcu. Bavi se komparativnom književnošću i obrazovno-vaspitnim radom u osnovnoj školi. Autor je književnih dela: zbirka pesama Vera (Poetikum, 2020); zbirka priča U šine (Nova poetika, 2021); roman Transilvanijski Alfa Bet (Alma, 2022).
KAMENI ZID
Žednom mi soli nudite, dok vučem po kamenju plug,
Bože, učini mi da umrem ove noći i budi miran.
Lečite me umiranjem, molim vas – pa da iz saksije više ne virim – sebi sam put predug,
Bože, znam ja da si i ti korumpiran.
Ostrvo sam bezvodno, a nije suvo,
krvave reke klizaju se niz moje beonjače.
Ostrvo sam bezvučno, a nije gluvo,
kamenje, kojim kojim me gađate, nosim u utrobi – ne u torbi – tako su naslage na meni jače.
Jurim strahove po gradovima da ih udavim kamenim rukama, dok se namnožavaju klovnovi, lutke i maske,
osmeh su mi krici, cvet đubrišta, larva moja skice.
Bičujte me, štetočine, i dalje jezicima – u epruvetama će rasti moja deca, kuće će mi biti daske,
kad ekshumirate daske mog sanduka, biće izgrebane kao vaše zajedničko lice.
Panično rušim zidove od konjskih samara,
panično rušim zidove od zmijskih legla.
Običan sam kameni zid koji strahuje od posmatranja bračnih šamara,
običan sam kameni zid koji strahuje da će biti zazidan – zid i o njega razbijena prazna tegla.
CRVENE BAKLjE
ili
SMRT I NjENE TIŠINE
Studentima u blokadi 2024/25 …
11:52
(Oterani, poput Boga sa radikalnih kongresa, raspadamo se u diktaturi,
nisu nam potrebne nikakve uštirkane gajbe da u njima poređamo froncle svojih života.
Okupirani miljama bodlji i žice, u koje se zaplićemo kao zveri, samo smo redovi grbavi i šturi,
stojeći na nišanu, crvene baklje volimo da zatvorske ćelije ne pomere ni za jotu.
Ničemo kao korov iz diktatorske sakatosti,
marširamo u budućnost koju tek treba uništiti.
Na teatre sagrađene u kanibalizmu liče za volanom neurotične pakosti,
živote i druge forme neutešnosti ispod zdrobljene nadstrešnice i zdrobljenih ne možemo sakupiti.
Probudićemo se jednom i mi u crvenih baklji nepostojanje,
tamo gde tuga i beda načisto ostare, gde nas oči ne lažu slikom, a zagrljaj zaiskri kao uteha – a ne zločin.
Duše naše biće ponovo naseljeni kontinent – a ne neželjeno drugo stanje,
uzbuđeni vešću o nesagoreloj crvenoj baklji u krvavu crvenicu zarićemo se više nego klin.)
12:07
- Aida Šečić Nezirević: Kako se mame igraju žmurke (izbor)
- Vladimir D. Janković: Nemački ponor i druge pesme
HRONIKA NAPREDOVANjA U LINČ
Setio sam se svog života onako kako se
držalja sekire – u sred zamaha – seća drveta
&
bio sam slobodan.
neki vijetnamski pesnik
Svet je arhetip bačen u leguru mesečine,
želim da zagrlim svet i ublažim mu pad, jer mi trebaju lepa groblja.
Mala sam paradigma neuspeha i napuštena stabljika zarubljene visine,
sa porodičnim bodežom u leđima dišem sva obeležja roblja.
/ /
Država me smatra eksperimentom, a ja na stazama od bodljikave žice plešem uz zvuke mašinke,
zarad čije sreće bih iz teorije haosa dizao društvo – namera mi je da na povocu šetam bes.
Prijateljski pejzaži su me razmazali, a ja na stazama od bodljikave žice plešem uz zvuke Glinke,
metak ispaljen iz venčanja ostaje u meni zaglavljen kao nova kičma – bez potomaka sam, jalova les.
/ /
Svaki stvor što se rodi meni je breme – zgužvani zakon,
ne pripadam gospodarima, nisam boje sa njihovog plašta, ne služim i ne oličavam njihovu slavu.
Ovo skršeno telo pred vama moj je poslednji kod, poslednja adresa i zaklon,
svima, koji nisu imali svoje živote i tragedije, dao sam svoju – na tacni – glavu.
/ /
Retuširao sam sebe radi vašeg gledalačkog užitka,
suviše sam milja prepešačio bližeći se kraju da bi se kraja plašio.
Nemušt kao skica koja se baca, ispreturan kao vaše fioke – u pustinji sam pobodena pritka,
plagirao sam oduvek kez, ljuštio ga po slojevima i ponovo sloj za sloj šio.
/ /
U giljotini uvek biram istu stranu – neka od mene stvore sopstveno svetlo,
niko nije bio slobodan, a da se nije rasprsnuo po sebi i sobama.
Usta mi nisu kružići strahopoštovanja – usta su mi ražanj, raketa i rusvaj & pravdom natopljeno tlo,
gomilač sam melanholija raznih, koji za uši drži svoje nestajanje – oko nestajanja mog parnicu vode tišina & galama.
/ /
Studiram da istrebljenje moje nije privremeno,
arsenal sam ugušenih glagola i ugašenih prilika.
Ako reči moje zaista nemaju težinu, zašto i dalje tonem – pitam tebe, na pijaci emocija, ženo,
skeleti su mi šljunak, kože loš prevod i panika – crtama vučem sebe po slici dok ne postanem slika.
/ /
Stojim na litici sebe – patnje moje imaju samo ulazna vrata,
niko sam bačen u nigde i ništa – i želim da ljudi još nisu izmišljeni.
Linč moj me gleda kerozinski – šutira me stepeništem do zadnjeg sprata,
a ja onda skačem sa sprata, koji sam napravio od propusta, i visim o pulsirajućoj veni.
OKRAJCI
okrajak prvi
Pucaju li zvona ili zvone puške u okrajcima života od rebara,
gluvoneme sam kučke koje se zubima stežu za glasove iz sebe.
Balansiram po koncu razapetom između krstača i isplakanih bara,
obligatni krik dostojanstva sam zaturio u jazbini olinjale amebe.
okrajak drugi
U vremenu očnjaka i kandži kujem verenički prsten od gelera i opiljaka granata,
gospodari svih okrajaka mene – ribu sa limunom mesto srca – bacaju kiši da me glođe.
Gola drama raspadanja ispaljuje me kao čaure pravo u aorte sunovrata,
od mojih lažnih krljušti neće ostati ništa kad zapljušti i hajka sa neba dođe.
okrajak treći
Izrešetane ruže moje vezane bodljikavom žicom kao zločinci neki,
s prašnicima od rašrafljenih satova – kao tečni kaučuk – cede se u nemir.
U meni odavno nema radosti povratka u taj pogled preki,
neka me šupljoglavci i prazne mešine sruče sa visokih skela pravo u greške i svemir.
okrajak četvrti
Vi šupljoglavci, vi ispraznjene mešine, vi punjene ptice,
takvih su mi puni amfiteatri i dvorovi.
Hulje će od mojih dresiranih kostiju napraviti lepo ogledalo ne bi li u njemu češljali svoje ružno lice,
ljubomorna gnjida i ja smo kanta puna splačina, mač i plač – tašti stvorovi.
okrajak peti
Dopuštam vremenu da me stari,
prekriće me mesečeva modra mena – modro more mrtvih iluzija.
Kao okrajci trunu mi dani – oprostite mi što sam disao – domaća smrt fasade mi kvari,
po sebi povraćam samoću, kao žutu lijanu što iz smole klija.
post festum
Moj se mrak sa višim mrakom razmnožava u nemosti,
moji demoni moje su sluge i bedne kukavice – boje se mene i drugih demona.
Mene su napokon odnele bolje napisane žalosti,
ostajem zauvek tupo da gledam u crnu rupčagu mog tela od mermera i crnog betona.
NEKROPOLIS
Makazama, produžecima zakržljalih ruku, guram nulu ulicama katatoničnog nekropolisa,
ljudi od toalet papira – uredno smotani – još uvek čekaju i neiskorišćeni stoje.
Krijem se u nulu da ne bih svoje makaze oštrio na ljudima iz dva sloja – ovo nije zemlja, ovo nisu čuda … ja sam elisa,
skupio sam svoje umrlice, gostio se sa pacovima – mene toaletni ne treba da se boje.
Nekropolis ostaje na dnu – tamo su svi – ja padam gore,
u kavezima od brodske užadi, laju na mene usijane do sagorevanja svetiljke.
Čak se ni algoritmi ne sećaju datuma mog rođenja – za smrt ne znam, jer sam na sve svoje algoritme-leševe ljut i više me ne dvore,
iznad nekropolisa visoko podignute samurajske mačeve osećam u sebi kao tupe šiljke.
Nerođeni sinovi i kćeri i druge ukradene stvari, prestanite da prikupljate potpise u svetu živih – već sam ukinut,
moj svet je crkao napušten od svih.
Zihernadlama me je streljao vod voljenih – pajac je javno spaljen i zauvek svrgnut,
Skandirajte sada neke tuđe rime, neko tuđe ime – ja sam nekropolis očiju zlih.
