Prikaz knjige: Fernanda Melčor, Ovo nije Majami. Izdanje: Imprimatur, 2025. Naslov originala: Aqui no es Miami. Prevod: Mihaela Šumić
Knjiga Ovo nije Majami Fernande Melčor nam kroz niz priča o jednom gradu daje surovu i istinitu sliku društva zemlje koja je duboko potonula u nejednakosti, bezakonju i kriminalu. Melčor nam pričajući o svom životu i događajima kojima je na različite načine bila svedok, predstavlja naličje sveta. Ova zbirka priča, kako autorka kaže, nastajala je od 2002. do 2011, a upliv fikcije je toliki koliko dopušta jezik i sloboda njegove kreacije.
Fermanda Melčor je meksička autorka rođena u Verakruzu, a najpoznatija je po romanu Sezona uragana koji je Njujork Tajms svrstao u 100 najboljih knjiga 21. veka. Slično Gabrijelu Garsiji Markesu ili Karlosu Fuentesu, koji su pre nego što su postali pisci zarađivali za život kao novinari, i Fernanda Melčor se prvo bavila novinarstvom i pisala kolumne, kritike i političke komentare.
Ovo nije Majami je zbirka priča koje na jedinstven način pripovedaju o gradu u kome je autorka odrasla i u kome živi. Melčor hrabro i kritički piše o užasima i odsustvu reda i zakona u Verakruzu, čime nas podseća da postoji neka druga strana priče koju živimo u savremenom svetu. Ona piše o ljudima koji su svedoci i učesnici organizovanog kriminala i njegove sprege sa vlašću. Čitajući knjigu, teško je ostati u okvirima meksičkog društva i Verakruza, jer čitalac vrlo lako može da izvuče paralele između okruženja u kome se nalazi i onoga sa čime se susreće u knjizi.
Knjiga Ovo nije Majami nas upoznaje sa svetom podzemlja koje vlada Verakruzom, sa sudbinama malih ljudim pred kojima je večiti konflikt da li je zarad preživljavanja opravdan odlazak na drugu stranu zakona. Ona nas vodi kroz ulice jednog duboko uništenog grada, bez izgleda da će se nada vratiti. Verakruz, grad na obali Meksičkog zaliva, jedan je od najvećih lučkih gradova, samim tim na raskrsnici puteva i uticaja pre svega u trgovini i ekonomskoj razmeni. Ovaj grad živi kroz ljude i njihove sudbine i diše njihovom patnjom koja je rezultat poremećenih odnosa, nasilja i odsustva reda i države. Jedno od osnovnih pitanja na koje tražimo odgovor čitajući knjigu jeste kakav život vodimo i čime smo ga zaslužili, koliko se on oblikuje zahvaljujući prostoru i vremenu u kome smo se sticajem okolnosti našli, u kome smo rođeni. Priče čitamo nošeni mišlju da nam je sudbina predodređena mestom našeg rođenja. Neko ko je rođen u Meksiku, ili nekoj drugoj državi u kojoj vlada korupcija i organizovani kriminal, primoran je da se pomiri sa činjenicom da su njegov život, uspesi i padovi, uslovljeni teškim i neizvesnim društvenim okolnostima u kojima se nalazi.
Pričajući o gradu i ljudskim sudbinama neminovan je i upliv faktografskih, pa i autobiografskih elemenata. Priče su nastajale dok se autorka aktivno bavila novinarstvom: pune su činjenica, izveštaja, vesti iz ranijeg perioda. Svoju verziju novinarstva ona je definisala kao „pokušaj pričanja priča prihvatanjem inherentne indirektnosti jezika i njenim korišćenjem u korist priče“.
U tom smislu od velike je važnosti uvodni tekst knjige, svojevrsno autopoetičko objašnjenje u kome nam autorka objašnjava iz koje je pozicije pristupila pisanju priča.
„Život u gradu je život među pričama: onim koje se pišu u knjigama, kruže po novinama i ekranima, prenose od usta do usta i mutiraju sličnom logikom kao i virusi, te pojave koje, iako nisu žive, uspijevaju da se umnože u svojoj tvrdoglavoj želji da ostanu u ovom svijetu“. (str. 5)
Melčor se poziva na Sartra i njegov zaključak da priče ne pripoveda stvarnost, iako se one u njoj rađaju i gase, već ljudski jezik, koji uprkos tome što želi prikazati stvarnost što vernije, ipak govori o našim strahovima i željama. Autorka ističe da je knjiga napisana sa namerom da se priče ispričaju na najiskreniji mogući način sa što više detalja „prihvatanjem posredne prirode jezika i njenim korišćenjem u svrhu same priče“. Razmišljajući o žanru kome pripadaju priče okupljene u knjizi, ona se opredeljuje za hronike i „relatos“ (detaljna spoznaja o određenom faktu). Prema njenom odnosu prema ispričanom, to nisu ni novinski tekstovi, ali ni realistična fikcija:
„Jedina fikcija koju sam spremna priznati u ovim tekstovima jeste ona koja prožima svaki konstrukt ljudskog jezika, od poezije do vijesti: u obliku priče i organizovane sheme“.
(str. 7)
Priče u ovoj knjizi ne vode razgovor sa istorijom, niti ostaju u domenu anegdote, iako su nastale na premisama stvarnosti. One se bave „učinkom koji su imale na senzibilnost svojih svedoka“ – rađaju se iz konkretnih činjenica, ali njihova „subjektivna priroda nadilazi puku anegdotu“. Na kraju, Melčor ističe da čitaoci u ovoj knjizi neće pronaći fikciju, nego „priče koje su se mogle dogoditi bilo gde, ali koje su se, iz ko zna kog neobjašnjivog razloga, morale roditi baš na ovom mjestu“.
Nakon uvodne beleške, nižu se priče u kompozicionom triptihu. One su podeljene na tri celine koje objedinjuju izraz i tematika, a celine su naslovljene: Svjetla, Vatra, Sjenka. Iako se svetlo kao motiv javlja u svakoj celini, različita je perspektiva u kojoj ga vidimo, pa tako u prvoj celini to svetlo može da označava i nadu, u drugoj celini, zahvaljujući priči Kuća u El Esteru nemoguće je ne pomisliti na pakao, dok nam u trećoj celini Melčor od svetlosti ostavlja samo senku, koja suštinski označava prisustvo tame. U svakoj priči menja se pozicija iz koje progovara pripovedač, pri čemu prva i treća celina imaju više stilskih i jezičkih sličnosti, u odnosu na drugu, koja nam u kompozicionom smislu nudi dodatna značenja i može se čitati kao most koji spaja podeljeno društvo zasnovano na neravnopravnosti, kriminalu, korupciji, nasilju i strahu. Likovi se smenjuju, a čitalac se susreće sa onima koji su kroz različite sudbine potvrdili da Verakruz predstavlja prostor pakla na zemlji, bez zakona, reda i morala. Neke priče su napisane u trećem licu, neke u prvom, a u nekima autorka se čitaocu obraća u drugom licu i stavlja ga poziciju protagoniste, brišući granicu između njegovog sveta i sveta priče.
Govoreći o likovima, pored svih sudbina koje pojedinačno istupaju pred nama, možemo reći da su četiri lika okosnica oko koje se pletu ostale sudbine i pripovedanje. To su grad Verakruz, kriminalna grupa Los Zetas, vlast – najčešće data u liku policije koja je u bliskom odnosu sa organizovanim kriminalom, i kolektivni lik naroda koji svoju snagu i karakter iskazuje u priči Korida o lomači kada besan i umoran od nesposobne vlasti uzima pravdu u svoje ruke. Između ova četiri lika i njihovog uticaja na pojedinačne sudbine malih ljudi, kreću se i teme pojedinačnih priča. Organizovani kriminal, vlast koja počiva na korupciji, zločini i nasilje koji dostižu vrhunac u priči o čedomorstvu i pitanju slobode, spektakl iza koga se krije ekonomski i duhovno osiromašeno društvo, sitne krađe i koruptivni poslovi federalne policije, moralna dilema koja nestaje kada se pojedinac priključuje organizovanom kriminalu zarad ličnih interesa i pukog preživljavanja, tema imigranata koji su u potrazi za boljim životom ili osvetom, narod svestan da je prepušten sebi, egzorcizam – samo su neke od tema sa kojima se susrećemo čitajući ovu knjigu.
Prva priča Svjetla na nebu deluje najčistije i najnaivnije. Ona tek krišom nagoveštava užase i zločine sa kojima ćemo se kasnije sresti. Slika sveta ovde je data kroz dečji pogled, kada je naratorka imala devet godina. Ona je sa bratom bila svedok pojave NLO-a za koji će se 10 godina kasnije ispostaviti da je bio „narkoplan“ – avion koji je prevozio kokain. Ovim saznanjem divno sećanje iz detinjstva se raspalo pred surovom realnošću odraslog doba, a avion koji prevozi narkotike, određuje osnovni pravac i ton knjizi. Priča po kojoj je knjiga dobila naziv možda se sa razlogom izdvaja, jer potvrđuje da je ceo svet jedno mesto, jezivo u svojoj oholosti i zlobi. Bežeći od jedne nevolje stremimo drugoj. U priči upoznajemo imigrante koji su se umesto u Majamiju našli u Verakruzu. Jedan od njih zapada u vrtlog osvete i Majami više ne vidi kao metaforu slobode i boljeg života, već želi da ga se dokopa u svojoj nekontrolisanoj žeđi za osvetom. Priča o majci koja je ubila svoja dva sina, Kraljica, robinja ili žena, bavi se sudbinom žene u mizoginom društvu nesvesnom pravih problema. Javnost u ovoj priči ne bavi se uzrokom monstruoznog zločina, već posledicama…
Većina priča govori nam o bolesnom društvu bez sistema vrednosti u kome se lepota gubi pred porokom, a društvena i ekonomska kriza se zaboravljaju zahvaljujući ćutanju, lažima i spektaklu koji prikrivaju svu ružnoću. Lični plan posledica je šireg društvenog plana i okolnosti koje su od čoveka načinile biće koje preživljava i beskompromisno traži način da se uklopi u taj poremećeni sistem. Mi se, čitajući knjigu, preispitujemo postoji li i gde je ta granica između istine i laži, na koji način možemo samostalno utvrditi kako pronaći pravi put i snaći se u okolnostima u kojima red i moral ne postoje, a pojedinac i njegov život ne vrede ništa.
Autorka: Branislava Ilić
