Intervju: Nebojša Vasović, laureat ovogodišnje Disove nagrade
Povodom dodele Disove nagrade razgovarali smo sa pesnikom Nebojšom Vasovićem, čija je poezija, prema rečima žirija, “slična Disovoj po tome što misli s ruba srpske poezije – iz senke, iz predela pesničkog bića gde se jezik iznova osmišljava i stvara. Kod Vasovića kosmos nema centar, a svest o nepouzdanosti sveta – pa i sebe samog – zajednička je i njemu i Disu.”
Gospodine Vasoviću, s obzirom na to da živite u sredini gde se govori engleski jezik, da li ste ikada razmišljali da pišete na engleskom?
Iskreno, nisam. Tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine imao sam neku vrstu nervnog sloma. Bio sam daleko, nisam mogao da artikulišem ni osećanja, ni misli, zbog te situacije koja je ovde stvorena. Formirao sam izuzetno negativan odnos prema njihovom jeziku i nije me zanimala engleska književnost, niti američka. Od tada sam formirao snažan otpor prema tome, prestala me je zanimati angloamerička književnost. Možda sam zbog toga i mnogo propustio, iako sam studirao u Americi. Tek sam se nedavno vratio prevođenju, prevashodno svojih dela. To ide sporo. Imamo ogroman problem s prezentacijom naše literature svetu. Nemamo nikakav sistem, nikakav plan. Druge zemlje – pa i afričke – imaju ozbiljne programe za promociju svoje književnosti. Mi ne. Mi nemamo ni prevedenog Branka Miljkovića na kvalitetan način. Trebalo bi prevesti sve i prezentovati na najbolji način.
- Nebojša Vasović laureat Disove nagrade za 2025. godinu
- 62. Disovo proleće: Nagrade Mladi Dis i najbolji esej
Šta mislite kako to može da se postigne?
Problem je u tome što se ne ulaže u to. Treba ogroman novac. Niko neće sedeti i prevoditi a da ne može da živi od toga. Imate izdavače u Srbiji koji štampaju knjige na engleskom jeziku, ali to niko ne čita – to ne dopire do sveta. Pogledajte “New York Review Books”. Objavljuju ozbiljne knjige, prevedene sa raznih jezika, promovišu ih. Tu ima objavljeno recimo, dnevnik arapskih pesnika iz 17. veka, zatim Margaret Kevendiš fantastična engleska pesnikinja nikad nisam ni znao za nju. Preštampan je Vasko Popa. To je ozbiljan svetski izdavač, iako su to skromne knjižice. Tako funkcioniše ozbiljna književna scena. Mi? Nemamo recimo, Miljkovića kod velikog francuskog izdavača, pa ni Disa u stranom izdanju. Nema nas ni u svetskim antologijama. Poljaci su to uradili – bili su prisutni na univerzitetima, slavistici. Mi se ponašamo kao da to nije važno. A jeste. Umetnost mora da se plasira. Neće niko doći u Beograd da traži naše pisce. Moramo im ih mi predstaviti.
Znači, niste se odrekli srpskog jezika?
Ne, nikad. Iako sam živeo i u Americi i sada živim u Kanadi, pišem isključivo na srpskom jeziku. U Kanadi niko ne čita knjige. Mi imamo neku srpsku televiziju, ali kao pisac sam tamo potpuno nevidljiv. Ne postoji tržište. Potrebno je ozbiljno ulaganje i ambicija da bi naši autori bili prisutni u svetu. Naravno i tu postoje nekakvi kriterijumi, mi nemamo kao država, narod, kao nacija, nemamo taj neki sistemski rad na tome, ni na antologijama. Nekoliko naših pesnika prevedeno je tokom proteklih nekoliko godina u Americi, nisu to baš najmanji izdavači, ali nema svesti o tome. Niko o tome tamo ne govori, to nije predstavljeno na neki način, kao što su Poljaci, recimo, predstavili svoju književnost, oni su bili vrlo prisutni na univerzitetima, nekad se preko slavistike promovisala književnost, preko slovenskih jezika.
Da li postoji pesma ili trenutak koji je bio prekretnica u vašem pesničkom radu?
Ne mogu da izdvojim jednu pesmu ili knjigu. Voleo sam strašno kinesku liriku. Kineska lirika je komplikovana i složena, suptilna, potom japanski haiku. Mi smo imali jugoslovenski časopis Haiku, koji je uređivao Vladimir Devide. To je bilo tada popularno. Uvek sam bio zainteresovan za takvu formu.
Vaša poezija često šokira. Da li je to namera – da uzdrma čitaoca?
Poezija ne može da napravi ljude boljim. To je iluzija. Ali može da ih pokrene, da ih uzdrma. Poezija nije tu da uspava. Ima ona svoju ulogu katarze, da, ali pre svega da probudi. Treba biti vidljiviji. Recimo, časopisu Poetri u Čikagu stiže 160.000 nenaručenih priloga godišnje, to je ogromna produkcija i mora da se bude veoma aktivan, a i malo i da imamo sreću da nešto plasiramo. Dakle, mi nismo ambiciozni, mi objavimo nešto na engleskom, ali mi ne idemo tamo gde je centar, gde su glavni ljudi koji to mogu da nametnu da to neko i pročita. Vasko Popa – niko ne bi znao za njega da neki vrlo poznati autori njega nisu promovisali. Uopšte, teško je biti prisutan, teško je i objaviti nešto negde, a ostati prisutan, to je isto jako teško. Sada se poljska emigracija menja u Americi i više nema toliko njihovog prisustva u književnosti. U Srbiji to mora stalno da se radi, ne može sad smo to objavili, pa smo završili posao, jedan veliki pariski izdavač preštampava Vaska Popu, niko to ovde od nas nije njemu rekao da radi. U tom smislu, baš u vezi sa ovom temom imam ironičnu pesmu o Česlavu Milošu. To se baš odnosi na ovo šta pričamo: “Miloš je Nobelovac, ljubitelji knjige ne čitaju Miloša… niko ne čita Miloša.”
O čemu pišete? Da li postoje “velike” teme koje vas zaokupljaju?
Sve može biti tema. Ne postoji velika i mala tema. Sve što je živo može biti polazna tačka pesme. Imaginacija ide iz jedne realnosti u drugu. Ne razmišljam o temama kad pišem. Pisanje je nepredvidljivo. Od nule krećeš. Ima autora koji se drže jedne teme, jedne forme – i tu dostižu neku vrstu savršenstva. Meni je to dosadno.
Kako se usuđujete da kritikujete velike autore? Odakle hrabrost za to?
To sam oduvek radio. Mislim da je smešno pisati knjigu o velikanu i samo potvrđivati ono što je već rečeno. Moraš doneti nešto novo. Mene ne zanima akademska karijera, nego novi uvidi. Kritički ugao.
Pomenuli ste Branka Miljkovića. Da li imate omiljenog pesnika?
Nemam jednog. Ima perioda, ima pesnika koje volim u određenim fazama. Recimo, jako volim 18. vek, recimo Orfelina, ili Kodera iz 19. veka… Trudim se da čitam dvojezično, koliko mogu – francuski, španski. Španci su fascinantni. Ima i jedan fantastičan brazilski pesnik koji se zove Matoš – sjajan, duhovit. Danas su ljudi kao da se plaše humora, kao da bi smeh umanjio vrednost poezije.
Kada ste shvatili da želite da budete pesnik?
Nikada zapravo nisam doživeo to „otkrovenje“. Nije postojala tačka u kojoj sam rekao: „Eto, sada ću biti pesnik.“ Više sam se u mladosti interesovao za muziku i pozorište. Kao student književnosti, podjednako sam bio privučen i drugim umetnostima — naročito onim koje su se bavile telom, zajednicom, komunikacijom. Rani BITEF je za mene bio pravo otkrovenje: pozorišne predstave su preispitivale sve moguće tabue, naročito one vezane za ljudsko telo i represiju nad njim. Džez muzika je, s druge strane, donosila novu energiju i potpuno drugačiji oblik druženja. Osećao sam se mnogo prirodnije u tom okruženju, nego u zadimljenim kafanama u kojima su lokalni geniji svako veče prežvakavali iste, odavno ispričane priče. Meni se pesništvo nije desilo kao izbor, to je prirodni nastavak jednog šireg umetničkog traganja.
Šta biste poručili mladim piscima?
Teško je davati savete. Ne možete naučiti nekog da bude kreativan. To je mit. Ali možete prepoznati šta je originalno, a šta nije. Nije sve relativno. Neki stilovi su varijacije već napisanog. Treba biti autentičan. Najveći pisci često su kritični prema klasicima. Pogledajte Francuze, Engleze – idu svojim putem, bez straha od velikih imena, bez respekta prema velikim autoritetima, što je potpuno normalno. Mi smo narod previše ranjiv, uplašen od suda. A to nas koči. U ozbiljnim književnostima polemika i prijateljstvo mogu da idu zajedno. Kod nas ne. Engleski čuveni kritičar Vindam Luis napisao je razoran tekst o Džejmsu Džojsu, a bili su veoma bliski prijatelji. To je kultura, kada mogu da piju kafu zajedno, ali i da polemišu u kritikama. Mora postojati razlika između prijateljstva i profesionalizma, ali to je druga jedna kultura. Zato smo mi mnogo zaostali, previše smo ranjivi, previše smo mekani, male su mogućnosti ove sredine. Drugo je, recimo Engleska ili Amerika, gde ima, ne znam koliko izdavača, gde niste sahranjeni, ako ste se zamerili nekom autoritetu, vi niste završili svoju karijeru i svoj put.
I za kraj – postoji li nada?
Naravno da postoji. Sve dok postoje ljudi koji veruju u književnost i umetnost. Sve dok neko prevodi, izdaje, piše. Problem je što kod nas, kad objavite knjigu, to je kao da ste završili. A u svetu – tek tad počinje rad. Promocija, plasman, borba za prisutnost. Mi nismo ambiciozni. Objavimo nešto, pa čekamo da to neko pronađe. Ne ide to tako. A svrha svega? Ne verujte mi ni reč.
Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ
