Prikaz knjige: „Ova rana puna riba”, Lorena Salasar Maso; izdanje: Dereta, 2025. Naslov originala: Esta herida lena de peces, 2021. Prevod sa španskog: Vesna Stamenković.
Debitantski roman Lorene Salasar Maso, talentovane predstavnice novog latinoameričkog književnog talasa, pre svega je priča o tome koliko je teško biti žena, još teže majka, ali možda najteže – ljudsko biće u vremenu izrazite surovosti. Osim o majčinstvu, knjiga govori o okrutnom životu, siromaštvu, kriminalu i ratu, budući da je mesto zbivanja, Kimbo u Kolumbiji, džungla u oba poznata smisla: prirodnom i „civilizovanom”. Neimenovana naratorka, na primitivnoj barci, rekom (naslovna metaforika) putuje do Beljaviste, gde će nju i (takođe neimenovanog) sina čekati dečakova biološka majka, Hina. Junakinja više strepi od susreta nego od pitanja zašto je ona bela, a dete crno, sa koje god strane ta dilema dolazila. U njoj se lome osećanje dužnosti i duboke ljubavi, tako da se sve vreme dok putuju grčevito drži uspomena, od sopstvenog detinjstva preko trenutka kada joj je siromašna komšinica i ne pitajući ostavila dete koje nema od čega da izdržava, pa do svake etape njegovog odgajanja i vaspitavanja.
Da li je majka samo ona koja vas rodi, a ne pruži vam ništa? Duge časove i dane/noći dokolice u putovanju junakinja prekraćuje pripovedajući sećanja nekoj od saputnica (najduže je tu energična Karmen Emilija). Roman, uopšte, ispunjavaju ženski likovi, izmučene a borbene, osujećene majke, radnice, sopstvenice, zarobljene usred nemilosrdne prirode, vremena i prostora gde se život gubi u samo jednom trenutku. Dominiraju boje – i bol. Kolorit je sveprisutan: haljine, pejzaži, cveće od kog junakinja živi (zarađuje praveći ramove i bukete), uz ono osnovno i najupadljivije – boju kože. Kao potomak španskih konkvistadora, ona je previše svetla, pa zato osuđena da trpi podozrive poglede i vlastito nisko samopoštovanje. Njeno telo je, kako ga vidi, slabije, put bleda i bezbojna, samim tim ružna, lišena blistavosti koju nosi blizina podneblju (najbolje predstavljeno epizodom iskustva iz katoličkog internata i podelom uloga u školskoj predstavi). Bol se, s druge strane, odnosi na materinstvo: tuga zbog mogućnosti odvajanja, fizički bol pobačaja (devojka na barci), tužbalice/folklorni napevi za umrlim detetom, bol same slutnje koja izaziva neopisiv strah. Čiji je mali? Koja od dve majke polaže više prava na njega?
Od prvog dana, junakinjin život podređen je novoj ulozi, a identitet zasnovan na majčinstvu. Iako ga nije donela na svet, dete oseća kao fizički deo same sebe, usled čega brutalni obrt nadomak epiloga, iako sve vreme nagoveštavan pozadinskim užasima sveta u kom se priča razvija i ličnosti kreću, pritom ispripovedan lirično, biva još potresniji. Smisao autorke za dinamiku rečenice, simboliku i slike, izvanredno je živopisan, istančan i ubedljiv. Stopljenost ljudi i prirode prepliće se sa intertekstualnošću (stihovi Gabrijele Mistral, Alehandre Pizarnik, ali i usmene poezije), dok je komunikacija majke i deteta takođe uglavnom zasnovana na pesničkim slikama. Životu ga uči kroz pojmove apstraktne koliko neodvojive od naših svakodnevnica. U takvoj interpretaciji, čovek je poput drveta ili cveta, oblaka iz kog lije kiša: sve se pretapa, vraća jedno drugome i u drugo.
Nezaobilazno, poslednjih decenija karakteristično pitanje ženske solidarnosti prisutno je na više načina: motivom uplitanja kose kao integrisanja u društvo, primerom gospe Nejde – gazdarice jednog od svratišta, presekom načina lečenja i uvođenjem tema „veštica”, melema, „tajni” i uverenosti u njihovo dejstvo. Uporedno nizanje, bolje reći nadovezivanje epizoda puta i sećanja na prošlost omogućava da se sagleda šta je naučeno iz grešaka, odnosno, šta svedoči o kontinuitetu i neminovnostima podneblja. Posebno je interesantno ubeđenje kako svaki susret predstavlja našu ugradnju u nečiju budućnost, kada će se prisećati zajedničkih trenutaka ili neke priče koju smo im preneli. Na kraju krajeva, izražavanje i govor imaju ključnu, višestruku ulogu, pa tako: Imati dete znači stalno tražiti načine da objasniš svet. Da u reči sročiš užasne stvari, čudesa, predosećanja.
Ako je izrečeno toliko bitno, još veću težinu nosi nešto što prećutimo. Činjenica da je, dok pripoveda svoju sudbinu, za junakinju dečak uvek isključivo moj mali, podstiče na pitanje šta uopšte znači ime? I je li njen očigledan strah od imenovanja zapravo užas od gubitka?
Često fantazmagorična, sećanja dolaze putem snova, preplićući se sa današnjim vremenom. Osim o pojedinačnom iskustvu, ovo je i priča o ratu, besmislenim gubicima, (ponovo) majkama koje žrtvuju decu tuđim potrebama, prerano i nevoljno. Veoma je naglašena borba između (fenomena) krivice, kako nasleđene (preci, podneblje), tako i stečene (prisvajanje kroz usvajanje), mada su podjednako intenzivna i druga opisana ljudska osećanja. U drastičnim okolnostima, deluje nemoguće da bude drugačije. Ipak, već naglašena funkcija jezika, pogotovo u vaspitne (kroz komunikaciju sa detetom i upoznavanje života), kao i spoznajne svrhe, pomaže da, percipirajući, pokušamo da razmenom priča dočaramo način na koji vidimo svet. Povezivanje sa drugima neminovno je kao i opšta, tragična uzaludnost, što zajedno daje skrivenu, možda donekle neočekivanu, potresnu konotaciju čitavom romanu. U skladu sa tim, njegov pripovedni ritam je nalik kretanju nepredvidive, nemilosrdne reke koja preseca džunglu…
