Intervju: Ana Atanasković
Ana Atanasković, književnica i novinarka, poreklom je iz Kruševca. Završila je Filološki fakultet u Beogradu, odsek anglistika, ali i master studije marketing u izdavaštvu… U njenom bogatom stvaralačkom opusu izdvajaju se zbirke priča Beogradske majske priče (2006) i Beograd je ljubav (2017). Autorka je romana: Duet duša (2008), Kraljica jorgovana (proširena verzija romana Jelena Anžujska, 2019), Moja ljubav Nikola Tesla (2021), Davorjanka Paunović (2020) i Zmajeva žena (2024). Esejistiku je objavljivala u časopisima: Bagdala, Balkanski književni glasnik, Letopis Matice srpske… Novinarskim poslom bavila se pišući za mnogobrojne časopise i portale u Srbiji, ali i u Velikoj Britaniji. Objavljuje tekstove i za Kulturni dodatak lista Politika. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za doprinos kulturi, ali i srpskoj i svetskoj književnosti. Njeno predavanje Tesla i žene, čulo se ne samo u Srbiji, nego i u Americi, u Filadelfiji (2016). Roman o Nikoli Tesli preveden je na engleski i makedonski jezik. Živi i radi u Beogradu.
Glavna junakinja Vašeg poslednjeg romana Zmajeva žena je Helena Gatiluzio, mlada plemkinja iz vladarske porodice sa Lezbosa.Roman nije samo biografskog karaktera, već predstavlja i zanimljiv pregled društveno-istorijskog konteksta toga vremena. Radnja je smeštena na kraj 14. i početak 15. veka, kada se u Evropi ratuje na sve strane. Turci Osmanlije prodiru do Konstantinopolja kojim upravlja dinastija Paleologa, a srednjovekovno plemstvo i viteški redovi brane prag hrišćanstva od osvajača koji nadiru sa istoka. Koliko je istina a koliko fikcija, da je Helena Gatiluzio bila verenica despota Stefana Lazarevića i kako ste došli na ideju da se bavite njenom ličnošću?
Helena Gatiluzio je bila verenica tada kneza Stefana Lazarevića, koji veridbom dobija titulu despota, drugu po važnosti posle carske u Istočnom carstvu. Nisam planirala da pišem o njoj ali duboko verujem da teme pronalaze pisca, a ne obrnuto, te je tako bilo i ovog puta. Naime, jedna meni veoma bliska osoba je često govorila o despotu Stefanu i ja sam, iz ljubavi prema njemu, htela da mu pokažem manastir Manasiju. Otišli smo tamo, a ja sam najviše uživala u činjenici da je neko drugi srećan. Glavni motiv i mog pisanja je deljenje iskustava, radosti i ljubavi, inače. Pri povratku u Beograd, na auto-putu, u ravni sa mestom gde je despot Stefan umro, pomislila sam, nošena rečenicom pisca Aleksandra Tešića da je despot imao “teži” karekter, kako li je bilo njegovoj ženi, i shvatila da ništa ne znam o njoj. Tako je krenula avantura istraživanja a roman se kao ideja rodio baš tog trenutka.
Početak romana je lirski, poetičan , upoznjemo srednju od tri sestre Gatiluzio. Lepotica kose zrele raži, emotivna, osetljiva, otvorena za spoljašnje nadražaje iz prirode. Četiri kompozicione celine romana predstavljene su sa četiri boje: žuta, plava, crvena i purpurna. Recite nam nešto više o simbolici boja?
Htela sam da čitaoci uživaju u podeli romana na celine, kao što je to bio slučaj u romanu Moja ljubav Nikola Tesla. “Naterala” sam sebe da smislim kako ću roman podeliti i intuitivno došla do rešenja – biće podeljen na tri osnovne boje i četvrtu, purpurnu, boju Rimskog carstva, odeždama i njegovog Istočnog dela, ali i boji duhovnosti. Kada sam počela da pišem roman, ispostavilo se da je početna ideja bila toliko tačna i odgovarajuća, da je i mene samu iznenađivalo koliko se uklapala sa pričom – žuta je mladost, goluždravost, crvena je strast, ali i vatra zmaja, a plava…Ostavila bih čitaocima da saznaju.
Pišući roman koristili ste različite istorijske izvore i podarili čitaocima veoma zanimljive portrete ne samo glavnih junaka, već i sporednih Olivere Lazarević, despotove sestre, i Konstantina Filozofa, despotovog bibliotekara, prepisivača, biografa i osnivača Resavske škole. Žitije despota Stefana Lazarevića možda i najbolja srpska hagiorafija, iako je pisana teškim, nepristupačnim stilom, koliko Vam je poslužila u pisanju romana?
Uvek konsultujem sve izvore koje mogu naći ali zanimljivo je da te glavne, koji su direktno povezani sa mojom temom, ostavim za kraj. Tako je bilo i ovog puta. Hagiografija mi je poslužila kao zaokruživanje.
Ulaskom u Red zmaja, a poznato je da mu je Lazarević pripadao, menja se odnos između despota i despotice… Postaju fizički prisniji i istinski se zbližavaju . Kakav je uticaj mitologije i folklora u Vašem romanu. Koliko je mitološko važno za ovu priču?
Mitološko uopšte nije bilo u planu. Htela sam da napišem lirski, ali prilično kanonski roman, nalik mom romanu o Jeleni Anžujskoj, Kraljica jorgovana. No, kada sam došla do opisa beogradskog ušća, kao same od sebe počele su da se pojavljuju rusalke, a onda sam shvatila da je i zmaj vrlo bitan za despotovu ličnost, te se, opet, sve uklopilo mimo moje početne volje, ali u skladu sa novonastalom, što je zaista veličanstveno.
Manastir Pavlovac, zadužbina despota Stefana Lazarevića, u romanu je odabran kao mesto zamonašenja despotice Jelene… Zašto Vam je pomenuti manastir bio interesantan ?
Njega sam prvi put posetila u slično vreme kao i Manasiju. Ostavio je poseban utisak na mene jer je mali, a volim mala duhovna mesta, i jer nije mnogo reklamiran. Takođe, energija tog mesta, ostaci despotovog letnjikovca, okrugli prozori i, čak, kameni poklopci rimskih grobova kao i simboli na zidu koji ga okružuje pridodaju njegovoj duhovnoj magičnosti.
- „Ovo nije Majami“: univerzalna slika naličja sveta
- „Klub nepopravljivih optimista”, roman o spasonosnoj lepoti kulture
U Vašim romanima Moja ljubav Nikola Tesla, Kraljica jorgovana, Davorjanka Paunović, pa i u Zmajevoj ženi glavne junakinje su snažne, istorijske ličnosti. Slučajnost ili namera?
Namera, mada bih spomenula da sam napisala i roman iz muške vizure, Duet duša, o kočijašu kralja Aleksandra Obrenovića.
Kao pripovedač kratke forme prisutni ste na našoj književnoj sceni sa dve zbirke priča Beograd je ljubav i Beogradske majske priče. U njima se ogleda zanimljiva kombinacija istorije, arhitekture, anegdota, ali i savremenog duha grada. Kako je Beograd postao inspiracija za Vaše priče?
Beograd je grad u kome živim i koji mi je pružio najviše šansi da postanem ono što sam i svesno i nesvesno oduvek želela. U Kruševcu sam rođena, a u Beogradu mi je dom. No, imam jednu lepu vest, uskoro će Laguna objaviti moje odabrane beogradske priče uz dodatak priča o još devet gradova Srbije, tako da se ljubav širi.
Pored književnosti bavite se i novinarstvom, pisali ste za mnogobrojne časopise i portale u Srbiji, ali i u Velikoj Britaniji… Najstariji dnevni list na Balkanu, Politika, objavljuje Vaše tekstove u svom Kulturnom dodatku. Književnost ili novinarstvo, čemu dajete primat?
Moji tekstovi pripadaju žanru “književno novinarstvo” tako da bi se moglo reći da je književnost moja prva ljubav. Uostalom, studirala sam englesku književnost pa me je sudbina na više koloseka odredila da mi knjige budu smisao.
Razgovarala: Jelena Šuljmanac Milošević
