Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, aktivni redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Osim naučnih i stručnih radova, oglašava se neretko u štampi i na književnim i drugim portalima u zemlji i inostranstvu kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne i filozofske teme – pričama, esejima, stihovima i aforizmima. Objavio je četiti zbirke novinskih kolumni: Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno i Kafansko pravo i ostalo (s Natašom Petrović Tomić). Takođe, ima i svesku priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav (Glosarium, Beograd 2021), knjigu priča Emotivna preslišavanja (Dosije studio, Beograd 2022, recenzenti univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i novinar Dragoljub Draža Petrović) i zbirku priča i eseja Trnje u snovima (Dosije studio,Beograd 2022, recenzent profesor Mihajlo Pantić). U trobroju književnog časopsa Sent (61–63/2022) objavljen mu je esej „Ogledalo“. Dobitnik je nagrade „Dragiša Kašiković“ (2022) za književne i publicističke tekstove. U 2023. godini objavljene su dve njegove knjige poezije: Komadići života i Nebo u nama (obe je izdao Dosije studio, a recenzent prve bio je književnik Enes Halilović). Pesma „Novi svet“ uvrštena je, povodom raspisanog konkursa, u dvojezičnu knjigu-spomenicu SRMA za Acu Šopova (Beograd, 2023). U novembru 2023. godine objavljen je njegov roman Presek, uzvodno – listovi autobiografije, knjiga prva (Dosije studio, recenzent univerzitetski profesor, književni kritičar i književnik dr Mihajlo Pantić). U proleće 2023. godine objavio je treću zbirku poezije – Čežnja za emocijom (Dosije studio, recenzent književnik Enes Halilović). Njegova novela Suve kapi, prvi deo (Dosije studio) objavljena je u proleće 2024, a drugi deo iste novele (izdavač, Dosije) – u jesen iste (ove) godine. Njegove pesme “Jezik ljubavi” i “Neljubavna”, objavljene su u Časopisu za poeziju, Udruženje pesnika Srbije, Kruševac, jun 2024 (str. 95). Živi i stvara u Beogradu.
Tog jutra probudio sam se uobičajeno rano, još pre 6 sati. I posle nekoliko minuta pokušao da ustanem iz kreveta. Ali kada su mi noge dodirnule pod, osetio sam da nešto nije u redu. Nisam mogao da čvrsto stanem, da se oduprem. Telo me nije slušalo. Istovremeno sam osetio teškoće u disanju: gubio sam dah, počeo isprekidano da se borim za vazduh. S mukom sam se vratio u početni položaj za spavanje, nastojeći da se primirim, da se neko vreme ne pomičem. Prošlo je desetak minuta, a disanje mi se nije vratilo u normalu, dok su mi noge otežale nalik olovu, čak i u zauzetom horizontalnom položaju. Srećom, telefon mi je bio pri ruci, na stočiću kraj kreveta, pa sam pozvao broj starijeg bračnog para koji živi na istom spratu. No, kako da uđu u moj stan, vrata su bila zaključana, a ključ je sa unutrašnje strane bio u bravi? Komšije su uz moju dozvolu, datu jedva čujnim glasom, pozvavši momka koji je živeo u istoj zgradi, bile spremne da – ili obiju stan, ili da uz pomoć jednog bravara sa Bajlonijeve pijace odgovarajućom žicom otključaju vrata. I, dok mi se stanje pluća pogoršavalo, udisaji i izdisaji bivali sve kraći, posle petnaestak minuta majstor je otvorio vrata, a u međuvremenu je stigla i hitna pomoć. Otpremili su me, po mojoj molbi, u bolnicu na Bežanijskoj kosi.
I evo me u bolničkoj sobi, posle 24-časovnog boravka na intenzivnoj nezi. Nešto stabilnije dišem, ali još ne mogu da stanem na noge bez pomoći bolničkog osoblja. Nisam obavestio nikoga gde sam (a i koga bih posebno?). Dao sam komšiji Branku ključ od poštanskog sandučeta i zamolio da mi eventualna pisma usmere na novu, bolničku adresu. Nisam imao predstavu o tome koliko ću vremena provesti na lečenju. A šta li je sa Nelom, pomislih? Da li su nam se pisma mimoišla? Da li se vratila u Beograd? Nadao sam se da ću je, pošto je obećala da na leto dođe u Srbiju, uskoro i videti.
Onda počeh da razmišljam o sopstvenom životnom putu koji se, sva je prilika, ubrzano primiče kraju. Samoća, nemanje dece, Spirina tragična prebrza smrt, par prijatelja koje retko viđam i koji verovatno još i ne znaju šta me je zadesilo. Star sam i oronuo. Okončana univerzitetska karijera, nekoliko napisanih knjiga i sijaset članaka umnogome zastarelih, pa i od većine zaboravljenih. Ne nalazim više motiva za bilo kakav rad, za stvaralaštvo. I, tako, shvatih da mi je Nela, i to već više meseci – pored beletristike koju sa prekidima već dobrano načetih očiju čitam – jedina svetla tačka, prozor u svet, smisao mog preostalog bivstvovanja. Jer, spopada me sve češće bolna usamljenost, depresija, introvertnost i inertnost, odsustvo vidika, traganja za vedrinom, za blagostanjem.
Nikada nisam verovao u boga na onaj uobičajeni, tradicionalni način. I nisam odlazio u crkvu. A evo i sada, kada sam u ovom nezavidnom položaju, nisam se “obratio” nikakvoj nadljudskoj pojavi. Ne molim se i ne kajem se. Ono što mnogi imenuju bogom, za mene je autentični čovek. Ali ne svaki: samo onaj sa savešću i svešću, razuman, moralan, pravedan. Takođe, čovek sa nadom i vizijom, kao i čovek sa maštom i snagom. U takvog i takve verujem, i nastojao sam da se tim vrlinama – u granicama svojih mogućnosti – čitavog života približim. Da budem, takođe, i čovek koji sanja otvorenih očiju, onaj koji stremi ljubavi i sreći. Ne znam koliko sam u tome uspeo. Uostalom, i nije moje da to cenim.
Mnogo razmišljam o vremenu kao takvom. O njegovom kalendarskom, pravolinijskom hodu, ali i o njegovim paralelnom tokovima. Onom spolja, i onom u nama. U ovim neveselim danima, za mene kao da je spoljno vreme stalo. Dok se ono u meni, čini mi se, ubrzava. Pa se stoga trudim da proniknem u suštinu čovekovog postojanja, pa i u silinu, moć vremena. I to tako što se, ovako bolestan, neizvesne sutrašnjice, okrećem prema drugim ljudima oko sebe: lekarima, sestrama pacijentima. Pokušavam da im se mentalno približim, da ih razumem, pa i osetim – njihove motive, želje, ambicije, njihov život. Upinjem se da shvatim sopstvo samo kao jedinku, štaviše kao nešto sitno, zanemarljivo, bezmalo, koliko sutra, ništavno u beskraju univerzuma. Uobražavam da će mi sagledavanje što šire slike zbilje doneti olakšanje, da će mi biti bar malo lekovito. Ne utešno, nego realno. Tako će mi i smrt biti lakša, ne samo neizbežna već nekako logična, normalna, da ne kažem spasonosna. A još nešto me godinama kopka: odnos između onoga što svako od nas misli o sebi, ta naša lična slika, i onoga kako nas vide druge. I oni bližnji, i oni koji nas poznaju ili su nas poznavali, kao i oni koji su nas slušali ili čitali. Najposle, ko smo mi u stvari kroz prizmu te celine utisaka i naših otisaka u stvarnosti. Možda sam na trenutke i zadovoljan, ali nisam srećan. Zadovoljan, uglavnom, jer sam pružio sve od sebe, koliko sam znao i umeo. A nisam srećan jer sam doživeo malo radosti, a i drugima je nisam proizveo uopšte ili nedovoljno, odnosno samo nakratko. Nisam srećan jer nisam uspeo – a svojski sam nastojao! – da uživam dovoljno u životu. Na kraju krajeva, možda je za tako nešto i bilo malo prilike. Biće da i nisam bio dovoljno mudar, slabo pronicljiv, nisam pravilno predviđao tok stvari i ponašanja drugih.
No, kako rekoh, da se manem prošlosti. Da pružim sebi i onima koji mi znače – a to se sada svelo mahom na Nelu! – još koju trunku dobrote i naklonosti. Jer, život je neizvesna klackalica, ne zna se na koju stranu ko i šta preteže, od zemlje u vis i u obrnutom smeru. Našim ili nečijim drugim potiskom. Pa se namah setih Dostojevskog i njegovih kažnjeničkih i siromaških nevolja, teških patnji iz kojih je, začudo, crpeo snagu, energiju da stvori dela ogromne dubine, zračeće energije, neprolazne vrednosti.
I tako… Svaki dan nestrpljivo čekam da na vratima bolničke sobe ugledam svetlo i drago, prijateljsko Nelino mladalačko lice.
(Odlomak iz romana u nastajanju Klackalica)
