Intervju: Oto Oltvanji
Ime Ota Oltvanjija vezuje se za mračniju stranu Beograda – onu iz senke, punu dima, krvi i tišine. Njegovi romani imaju ritam trilera i duh starog noir filma, ali pričaju priče koje su duboko naše. Oltvanji je pisac, prevodilac i strip autor. Najpoznatiji je po romanima Crne cipele i Kičma noći, kao i po prevodima američke fantastike. Rođen je u Novom Sadu, odrastao u Subotici, živi u Beogradu. U ovom razgovoru pokušali smo da otkrijemo kako razmišlja pisac koji ume da gradi tenziju bez potrebe za velikim gestovima.
Dobili ste nagradu za najbolji regionalni triler roman Udruženja pisaca trilera, na nedavno održanom Belgrade Thriller Festu. Nagrađen je Vaš roman Polje meduza. Kakvi su Vaši utisci u vezi sa nagradom?
Još uvek emotivni, intenzivni, nesređeni. Nisam ovo očekivao, iskreno. U Udruženju pisaca trilera smo upravo iz tog razloga organizovali nezavisan žiri, ekspertski žiri sačinjen od ostvarenih ljudi na vlastitim poljima koji su strastveni čitači, i odlučili da verujemo njihovom sudu, a jedan od razloga bio je da bismo izbegli spekulacije i glasine da se tu nešto mulja i namešta. Lično sam imao utisak, ispostavilo se pogrešan, da nisam po ukusu žirija, ili bar ne po većinskom ukusu. U toj našoj možda preteranoj opreznosti otišli smo i korak dalje: nakon objave najužeg kruga od šest naslova, niko od nas kandidata nije znao rezultate do samog dana uručenja tri nagrade – koju smo imali čast da nam uruči veliki Ju Nesbe. Možete da zamislite kako je sve to izgledalo po živce. Kad je ostao da se proglasi još samo Zlatni triler, i dalje nisam verovao da to mogu biti ja. Na kraju se čitavo iskustvo isplatilo. I nadam se da će ovo biti početak jedne lepe i duge tradicije. Da ćete na Vikipediji jednog dana moći da čitate čitav niz naslova uz čitav niz godina, i da je ovaj bio prvi.
Vaše ime se vezuje za mračnu stranu Beograda – onu iz senke, punu dima, krvi i tišine. Vaši romani imaju ritam trilera i duh starog noir filma, ali pričaju naše priče. Iz koje pozicije najčešće pišete?
Nastupam pre svega iz pozicije čitaoca. Znao sam oduvek šta volim da čitam i pokušavao sam da postignem te iste stvari u sopstvenom pisanju. Počeo sam da prepoznajem šta drugi pisci rade, pa sam se trudio da postignem te neke stvari za koje sam mislio da mi se dopadaju, pa bi isto tako mogle i nekom drugom. Ono što mi se sviđalo u maniru nekih pisaca sam potencirao, ono što me odbija sam pazio da izbegavam, a i dalje to radim. I to je neka moja ‘tajna’. Verujem da je važno ostati veran sebi, ali i da se u pisanju uči svakog dana. Ja još uvek učim.
Prvo izdanje Belgrade Thriller Festa, održano je u Domu omladine Beograda od 15. do 18. maja, i okupilo je veliki broj domaćih, regionalnih i svetskih autora, scenarista i stručnjaka iz oblasti trilera i kriminalističke fikcije. Festival je obuhvatio radionice panele o pisanju, adaptaciji romana za film i televiziju i savremenim temama u krimi-književnosti, promocije knjiga, kao i specijalne tribine o ulozi kriminalističkog žanra u savremenom društvu. Prvi festival ovog tipa obeležila su imena autora nekih od najpopularnijih knjiga na svetskim top-listama: Ju Nesbe, Arne Dal i Malin Sten. Među regionalnim autorima posebno su se istakli Oto Oltvanji, Đorđe Bajić i Sonja Ćirić, dobitnici nagrada za najbolje triler romane u prethodne dve godine. Nagradu Zlatni triler osvojio je Oto Oltvanji za roman Polje meduza. Srebrni triler pripao je Sonji Ćirić za roman Da li i kod tebe pljušti?, a Bronzani triler dodeljen je Đorđu Bajiću za knjigu Umri, ljubavi!
Iako pišete trilere, Vaš književni put je šarenolik – od žanrovskih priča, do knjiga za decu. Pomalo je neobično, a opet možda i nije da pisac trilera piše i za decu?
To se jednostavno desilo. Okolnosti su se u tom trenutku tako namestile i meni je bilo jako drago zbog toga. Pisanje za decu je ogoljeno – imate samo nekoliko alata, dva-tri akorda, i od toga morate da napravite muziku. Onda nekako vaše umeće, ako postoji, dođe više do izražaja. Tu je sada mogla da se ostvari moja opsesija da se sa manje postigne više koju pre toga možda nisam smeo da forsiram, a sada sam bio primoran. Nisam znao da li ću moći to da izvedem, a na kraju je dovelo do toga da se nakon te dečije knjige moje pisanje promeni za stalno, zato što sam shvatio da to „manje je više“ ne mora da važi samo za književnost za decu. To iskustvo mi je promenilo pristup pisanju uopšte.
Knjige kojih autora volite da čitate?
Jedan od mojih najomiljenijih pisaca je Ross Macdonald. On se sa svojim legendarnim glavnim junakom nadovezao na velike detektive iz 30-ih i 40-ih, ali je vlastitim pisanjem prevazišao žanr. Kritičari kažu da su njegove poslednje knjige izgledale kao grupna psihoterapija, i njegova kao pisca i nas kao čitalaca. Njega je zanimalo ljudsko stanje, čovek kao takav, njegove emocije, lomovi. Uradio je nešto što se na neki način trudim da sledim u svojim delima: njega čitaju i oni koji vole krimiće, ali i oni koji nikad ne bi uzeli žanrovsku knjigu u ruke. Njegov pogled na svet je toliko širok da će se on potruditi da uključi takozvane obične čitaoce u svoju priču, a i sam se menjao i razvijao tokom karijere. Za njega imaju običaj da kažu da su njegovi romani od čistih detektivskih vremenom prerasli u psihološke. Njegov detektiv je postao nekakvo otelotvorenje savesti čovečanstva.
- BAJKOVITA ČUDOVIŠTA – Stvarnija od života, važnija od fikcije
- Mnoga lica i traganja (nove) Enole Holms
Poznati ste i kao prevodilac. Pisac ili prevodilac – ko koga oblikuje?
Pisanje mi pomaže u prevođenju više nego obrnuto. Meni spisateljsko iskustvo mnogo više pomaže u prevodilačkom radu. Imam utisak da je prevodilaštvo dvosekli mač, ume da bude. Imam tu sreću da sam uglavnom dobijao da radim pisce koje poznajem i volim, pa se onda dodatno potrudim. Ali kada radite prevod, vi rasklapate knjigu do rečeničnog nivoa, ili na još sitnije delove, do najsitnijih točkića – i tu se ponekad razočarate, kad otkrijete mehanizam koji stoji iza svega. Nije se prečesto dešavalo, ali jeste ponekad. Ali kada prevodim autore koje volim, to je i lekcija i inspiracija.
Držali ste radionicu o pisanju, jeziku i trileru kao izrazu stvarnosti. Možete li sažeto reći nešto o tome?
U pravoj umetnosti pravila ne postoje. Postoje neke zakonitosti, postoje tajne zanata, ali pravila – ne. Svako od nas ima drugačiji kreativni proces. Triler, kao žanr, ima zadatak da zabavi, ali i da prenese ličnu viziju sveta. Takva dela mogu imati ozbiljnu umetničku vrednost. Trileri koje pišem su zapravo moja aproksimacija sveta. Moja vizija, moja stilizacija stvarnosti. Neki kažu da se to ne može naučiti – ali ono što može jeste zanat. Pre oko godinu i po dana, vodio sam jednu radionicu kreativnog pisanja, trajala je osam nedelja, što nije ni najkraće ni najduže što jedna radionica tog tipa može da traje, i tada sam naučio mnogo toga. Ljudi su mi nakon radionice dolazili i govorili da je najveća vrednost koju su naučili da su počeli drugačije da čitaju. Počeli su da obraćaju pažnju na to šta pisac radi i zašto radi. Mnogi koji žele da pišu često i dalje ne pišu iz straha, i upravo u tome takve radionice mogu da imaju važnu funkciju – da se ljudi ohrabre. To je ponekad već mnogo. To je ponekad dovoljno.
Imate visoku samosvest o jeziku, žanru, pisanju. Kako se svi ti pojmovi menjaju vremenom?
Stalno čujete da je jezik živa stvar, ali on to zaista jeste. Neprestano se menja, prati društvo, njegove promene, previranja, gibanja. Jezik reflektuje ono što se dešava među ljudima. Na primer, reč ’triler’ danas ima mnogo šire značenje nego nekada. Nekada se sve to zvalo kriminalistički roman, a sada ljudi instinktivno za to koriste ‘triler’ – po definiciji uži termin – i osećaju da ta reč bolje opisuje čitav žanr. Prisvojili su je. I to ne bez razloga. Nešto slično, na primer, dogodilo se s pojmom „grafička novela“ u svetu stripa krajem osamdesetih. Tada su se pojavili stripovi koje, kada ih čitate, imate utisak da čitate veliki, epski roman. I onda su se na engleskom govornom području oni nazivali grafičkim romanima, ali kod nas su bili pogrešno prevedeni kao grafičke novele. I to je ostalo, to više ne može da se promeni. Iako se trudim da se termini precizno koriste, na kraju sam odustao od toga da se ispravlja ta kriva Drina, jer je ušlo u jezik, a najvažnije je da ipak ostane – komunikacija. Ljudi tačno znaju o čemu se govori kada koriste taj termin. Isto tako, ako ljudi razumeju šta znači triler, čak i ako to nije žanrovski savršeno precizno, onda mi to treba da prihvatimo. Ne pišemo terminološke rečnike, već pričamo priče.
Scena trilera kod nas postoji, rekli ste da je došlo krajnje vreme za udruženje.
Kao što se kaže za velike izume: ako ga nije otkrio jedan pronalazač, otkrio bi ga neko drugi. Nas nekoliko istovremeno je osetilo da je došlo vreme da se napravi udruženje pisaca trilera, da se dodeljuju nagrade i da o ovoj sceni počne da se razmišlja kao o nečemu ozbiljnom. Scena postoji. Čitaoci postoje. Ima nas dovoljno za jedan-dva nova naslova godišnje i to stalno raste. Za sada su izgledi dobri.
Razgovarala: Slađana MILENKOVIĆ
Fotografije: Kristijan Vekonj i Slađana Milenković
