Malin Sten, švedska spisateljica koja je nedavno posetila Beograd, gde je na Belgrade Thriller Festu potpistivala svoje knjige, govori o svojoj bogatoj karijeri, prelasku sa književnosti za decu na trilere, o psihološkoj dubini svojih likova i savetima za mlade pisce.
Počeli ste da pišete knjige za decu još 2006. godine. Možete li nam reći nešto više o tom delu vašeg rada?
Da, počela sam sa pisanjem knjiga za decu 2006. godine i do sada sam napisala više od 40 knjiga. Pišem za različite uzraste – od najmlađih, preko dece srednjeg školskog uzrasta, do tinejdžera. Radi se o veoma različitim vrstama knjiga, ali svaka ima svoju draž i ciljnu grupu.
Ko su glavni junaci u vašim knjigama za decu?
Zavisi od serije. Na primer, napisala sam jedanaest knjiga o fudbalskom timu – o likovima koji igraju fudbal i o svemu što im se dešava. Takođe imam seriju knjiga za najmlađe, one koji tek počinju sami da čitaju. U tim pričama pratimo brata i sestru koji se suočavaju sa svakodnevnim situacijama – odlazak kod zubara, upis u školu plivanja, takve stvari.
Osim knjiga za decu, pišete i trilere?
Da, pišem i trilere, ali i knjige sa elementima misterije za decu. Volim da ubacim misteriju i napetost u priče – to su knjige koje podsećaju na “mystery books”, kako vi to zovete. Moja nova knjiga za decu sadrži i zločin, što unosi dodatnu dinamiku u priču.
Kako balansirate psihološku dubinu likova i napetost radnje?
Za mene je psihologija često važnija od same akcije. Mislim da može biti jednako dramatično čitati o mislima i unutrašnjim borbama likova, kao i o spoljašnjim događajima. Naravno, radnja mora postojati, ali meni je zanimljivo istraživati kako ljudi razmišljaju, šta planiraju, šta ih pokreće. Psihološki aspekt može biti veoma napet – možda čak i više od fizičke akcije.
Često koristite prolog u svojim romanima. Zašto?
Ne koristim uvek prolog, ali ponekad mislim da je to najbolji način da se priča započne. Prolog može biti isečak iz priče koji daje drugu perspektivu – iz ugla lika čiju tačku gledišta kasnije više nećemo pratiti. To pruža dodatnu dubinu i slojevitost. Međutim, ponekad volim da započnem roman direktno, bez uvoda, u samoj akciji ili dijalogu.
Vaši romani često istražuju porodične tajne. Zašto vas ta tema toliko privlači?
Mislim da je zastrašujuće i uzbudljivo zamisliti da neko koga volimo i mislimo da poznajemo, zapravo krije velike tajne. Naravno, tajne mojih likova su često prenaglašene u odnosu na stvarni život, ali mene privlači ideja da obični ljudi – ljudi poput vas i mene – imaju skrivene slojeve. Pisanje o običnim ljudima, a ne superherojima ili zlikovcima, stvara snažniju identifikaciju kod čitaoca.
Imate li neke rituale prilikom pisanja?
Ne, nemam nikakve posebne rituale. Pišem gde god mogu – u vozu, u kafiću… Dovoljno mi je da otvorim laptop i krenem. Inspiracija mi nije vezana za određeno mesto.
Kako birate mesto radnje i likove? Imate li neki unutrašnji ritam?
To je zanimljivo pitanje. Često mi ljudi kažu da u mom pisanju postoji neki ritam, kao metronom. Možda to dolazi iz činjenice da sam dugo svirala u bendu – možda sam taj osećaj za ritam prenela u svoje pisanje. Trudim se da brzo uđem u poglavlje i brzo iz njega izađem, ali da sve ima smisla, da svaka scena služi nekoj svrsi.
Planirate li sve unapred ili krećete sa pisanjem i menjate u hodu?
Imam osnovni plan – znam ko je glavni junak, ko je antagonist i koji je motiv. Ali ne pravim detaljan plan jer sam nestrpljiva – želim da odmah počnem sa pisanjem. Zato često mnogo prepravljam kasnije. Pišem, pa se vraćam, menjam, doterujem…
Koji je vaš najbolji savet za mlade pisce?
Moj najbolji savet je: čitajte što više. I to različite vrste knjiga. Čak i ako želite da pišete krimiće, čitajte i drame, klasike, ljubavne romane… Iz svake knjige možete nešto naučiti. Ako vam se neka knjiga ne dopadne, analizirajte zašto je tako. Ako vam se nešto svidi – pitajte se zbog čega i pokušajte da to primenite u svom pisanju.
Razgovarala dr Slađana MILENKOVIĆ
