„Daleko od razuzdane gomile” (izdanje Vulkan, 2016, prevod: Vladimir D. Nikolić), roman iz pera Tomasa Hardija, svrstava se među književne klasike viktorijanske epohe i jedno je od najpopularnijih dela svog autora. Govori o mladoj naslednici seoskog gazdinstva, koja poseduje nemiran duh i izrazitu samostalnost, čak i za današnje uslove dosta neuobičajenu, pa i nepoželjnu kombinaciju kod jedne ženske osobe. Kada dođe vreme da preuzme imanje nedavno preminulog strica, tako energična i vredna oberučke prihvata sve obaveze i izazove.
Veće komplikacije od upravljanja farmom i zadobijanja poverenja radnika donose joj tri posve različita prosca, uz suočavanje sa ženstvenošću, hladnoćom ili strastima, nespremnošću na podređivanje snažne volje očekivanoj bračnoj zajednici i greškama kakve neiskusno stvorenje neminovno pravi na tom putu. Priča je smeštena u idiličan, pastoralni ambijent engleskog sela, gde junakinjina odlučnost, obrazovanje i sposobnosti provokativno odudaraju od uobičajenih normi i primera ponašanja.
Kao što je poznato, Hardi je provereni majstor deskripcije, njegovi opisi prirode su veličanstveni, a stil besprekoran. U ovoj knjizi nastavlja da bude mračan, ne u tolikoj meri kao kod „Tese od D’Urbervilovih” ili „Neznanog Džuda”, ali sasvim dovoljno da ostavi gorko-slatki ukus nakon što pročitate poslednju rečenicu. Na kraju krajeva, njegovi su junaci, pogotovo ženski, tako neodoljivo nekonvencionalni za svoje vreme, a obrti krajnje neočekivani, svaki do kraja moguć, s obzirom da se pisac uverljivo igra čitalačkom pažnjom. Iako mnogi žale zbog pretvaranja imena glavne junakinje Batšiba u Vitsaveja Everdin (za šta bi, opet, trebalo okriviti Vuka Karadžića, Đuru Daničića i njihov prevod Biblije, usled čega Ester postaje Jestira ili Džezebel Jezavelja), prevod je izvanredan, pogotovo delovi koji se odnose na seoski govor, sa svim prelazima iz jednog (gospodskog) u drugi (pastirski) registar. Tu se čak i arhaično ime heroine simpatično uklopilo. Kod Tomasa Hardija, takođe, mora biti mrtve dece, kao i bar poneke izrazito morbidne epizode, poput one o nesrećnoj Fani Robin.
Šta još, pored mnogo toga iz uzgoja ovaca, možemo naučiti iz ove knjige? Pre svega, da je neudata, samostalna žena svima trn u oku, onda kao i danas. Da postoji nekoliko mogućnosti prilikom odbijanja udvarača, a (nažalost) nijedna dobra: 1. dotični se snuždio, ali ćutke ostaje vaše uporno kučence (Gabrijel), 2. nesrećnik poludi (Boldvud), 3. odlučuje da vas uceni i pokuša pridobiti udaranjem čežnje, uzimajući u obzir da vam se mnogo dopada uprkos tome što je problematičan (Troj). I da brak, na kraju krajeva, najmanje ima veze sa privlačnošću, strastima ili zaljubljenošću, već je u pitanju kompromis, beskrajna trpeljivost i prihvatanje sigurne opcije. Pa, sad, kako se kome svidi. Hardija mnogo ne interesuje udvaranje ljubiteljima sentimentalnih romančića. U prilog tome, epilog je pre držanje linije manjeg otpora nego istinski srećan završetak (obratite pažnju, jasno navodi kako se Vitsaveja više nije smejala od srca).
Uprkos svojoj nastupljivosti, izuzetno su mi se dopale centralne figure, pri čemu čobanin Gabrijel Ouk najmanje (celodnevni nadzor nikada nije bio primamljiv argument u prilog bračne zajednice). Trojica prosaca odlično predstavljaju tri mogućnosti i oblika osećanja. Scena Trojeve mačevalačke vežbe u polju je jedna od najboljih u književnosti, da ne pominjemo kako je verovatno reč o najoriginalnijem fiktivnom udvaranju i do savršenstva suptilno-munjevitom piščevom predočavanju zavođenja. Dodatni plus odlazi za izuzetno progresivnu ideju da (finansijski) nezavisnoj ženi nije ni potreban brak, čak bi joj samo predstavljao opterećenje.
Najskorija filmska adaptacija poverena je reditelju Tomasu Vinterbergu, dok se za scenario pobrinuo pisac Dejvid Nikols (ovdašnjem čitalaštvu dobro poznat zahvaljujući romanima Jedan dan, Mi i Početno pitanje). Uvodna (i samo tada prisutna) naracija glavne protagonistkinje, Batšibe Everdin (Keri Maligan), odmah nagoveštava njenu upadljivu nezavisnost i, od mnogih odavno primećen, divlji duh. Na to se, očekivano, nadovezuje scena nesputanog, veštog jahanja (uz izvođenje mini-egzibicija u sedlu) kroz prirodu, u samoći, dok je iz prikrajka, sa divljenjem motri mladi sused, farmer Gabrijel Ouk (Matijas Šunarts). Jedan od motiva koji odmah prepoznajemo iz romana, izgubljeni šal, poslužiće kao povod za prvi susret, za čim ubrzo sledi bračna ponuda. Tom prilikom su istaknuta različita gledišta na život i standardi koje ovo dvoje mladih ljudi vrednuju: Batšiba se oprezno i učtivo izvinjava, dajući udvaraču do znanja kako ne vidi sebe u ulozi udate žene, tj. volela bi da bude nevesta na svadbi, ali samo ukoliko ne mora uzeti mladoženju. Drugim rečima, nepostojanje potrebe za supružnikom je konstanta koje će se nadalje držati.
Rediteljsko rešenje je da se priča sažima putem brzog odigravanja prelomnih događaja: iznenadno, naizgled bez najave, predistorije ili prelaza. Prva u nizu takvih epizoda jeste tragedija koja će zadesiti Oukovo stado, primoravši ga da se zaputi u neizvesnost belog sveta. Kadrovi šume u noći koje posmatramo tom prilikom posebno su lepi i moćni, dok se lik farmera ističe na tamnoj, nesrećnoj pozadini kao vredan divljenja i saosećanja, u svakom slučaju bolji nego romaneskni pandan. Manje patetike i zadrtosti nadoknađeno je blagošću i jednostavnošću vrednog, upornog i sposobnog čoveka zemlje.
Obrt u sledu zbivanja dolazi nedugo po Batšibinom primanju nasledstva. Odbivši da stupi među crvene mundire, lutajući Gabrijel nailazi na požar, pomaže da ga smire i saznaje da je vlasnica imanja upravo gospođica Everdin. Postaje ne samo jedan od njenih zaposlenih, već i prava desna ruka, dok je posmatra kako se odlučno nosi sa svim novim zadacima. Batšiba ni na trenutak ne ustukne prilikom pregovora sa nadničarima, poljskih radova, izlaganja robe na berzi… Scena u kojoj sluškinja Lidi i ona, kao jedine žene, donose vreće i upuštaju se u cenkanje sa isprva otvoreno potcenjivački nastrojenom gospodom, prva je u nizu važnih demonstracija ranog feminizma koji duboko prožima Hardijev roman. Izvesna nonšalancija i duh deteta koji glavna junakinja ponekad pušta da se ispolji, kao kroz igrarije sa čestitkama za Valentinovo (tj. Dan zaljubljenih), olakšavaju joj opstanak u svetu muške dominacije, ali i donose neprijatnosti. Između ostalog, poriv za nesputanim poigravanjem podstaći će je da preduzme prvi korak ka muškarcu koji je zaintrigirao hladnoćom, ravnodušnošću i ignorisanjem. Prvi sused Vilijam Boldvud (Majkl Šin), kao zreo, pristojan i bogat, bio bi u svakom smislu poželjna prilika za udavače, samo da nije nadaleko poznat kao u sebe povučeni samotnjak.
Druga, ovoga puta Boldvudova prosidba, Batšibu takođe sustiže „s neba, pa u rebra”, bez prethodnog (vidljivog) razvijanja poznanstva. I pored neodređenog, mada ne direktno odbijajućeg odgovora, razvija se u niz prijatnih susreta, druženja kroz večeru i najlepši deo scene, duet. Paralelno sa Gabrijelovim skitanjem od jedne do druge farme, u kraćoj, ali nedvosmisleno značajnoj epizodi upoznajemo narednika Frensisa Troja (Tom Staridž). Njegova mladost, uniforma, lice i izgled kicoša, pored objektivne privlačnosti već nose u sebi nešto „ljigavo” i mekušno. Čitava pojava mu odiše snebivljivošću i nepostojanošću, čak i dok proživljava veoma neprijatno iskustvo koje će mu povrediti ponos i slomiti srce. Usled nesporazuma, ostao je na cedilu pred oltarom, iščekujući Fani Robin (Džuno Templ), odbeglu radnicu sa farme Everdinovih.
Ulazak Troja u Batšibin život upadljivo se razlikuje od svega što je do tada imala prilike da upozna, donoseći njenoj prilično uravnoteženoj, racionalizovanoj svakodnevnici udar romantike koji će joj poprilično uzdrmati tlo pod nogama. Sudbonosan noćni susret prati postepeno, ali smelo osvajanje, uz razvoj nelagode i straha od osećanja koja po prvi put otkriva u sebi. Na simboličkom planu, najrečitija je scena junakinjinog rasplitanja kose, kada se priprema da se po prvi put sastane sa novim udvaračem, označavajući tako svesno opredeljivanje za popuštanje stega. Tu dolazimo i do ujedno najbolje scene čitavog filma (i knjige).
Reč je o, na početku teksta spomenutoj, epizodi mačevalačke „vežbe” u šumi. Do tog trenutka, Batšiba očigledno strepi za svoju nezavisnost i kontrolu. Polako izvedena, od momenta zalaženja junakinje među senke dubokog zelenila, kada primete jedno drugo i postepeno prilaze u susret, scena je nabijena pojačanom tenzijom i nagoveštenom erotičnošću koju je, uostalom, režiser i nameravao da nenapadno, ali osetno istakne. To je prelomna tačka ne samo njihovog poznanstva i daljeg razvoja veze, već Batšibinog dotadašnjeg života uopšte. Munjevitost pokreta oružjem, rađanjem poverenja suspregnuti strah, a pre svega ženska hrabrost i muška razmetljivost, na kraju proishode u razoružavanju i potčinjavanju bez poraza, kroz uspešno odabran motiv odsečenog pramena kose. Takođe, veliki značaj ima uvođenje faktora telesnosti kao suptilnog, ali snažnog: Troj skida njenu rukavicu, kako bi joj neposredno dotakao kožu i time zapečatio sklopljeni savez. Svi ti nenapadno dočarani elementi novi su i presudni za Batšibu: želja, požuda, fizička privlačnost kao privid zaljubljenosti.
Međutim, vrlo brzo razotkriva zabludu u koju je lakomisleno zapala. Tokom večernje proslave brzopleto sklopljenog braka, ples, kicoški prugasto mladoženjino odelo, neozbiljno ponašanje i hedonističko ignorisanje realne opasnosti po imanje, demaskiraju Trojevu nezainteresovanost za bilo šta sem ženinog novca. Ona sama srlja iz greške u grešku, mada svaku uviđa gotovo istog trenutka. Ubrzo obelodanjena, Fanina nesrećna sudbina pokreće lavinu, jer na videlo izvodi Trojeva prava, dotle potiskivana osećanja, ujedno iznenađujuću surovost. Niz nesreća više neće biti moguće zaustaviti: za Batšibu, kako deluje, ljubav donosi jedino suze i bol, dok sav muževljev gnev nepravedno pada na nju.
Sumorni tonovi viktorijanske ere obavijaju kratke, brze, drastične rezove u vidu odluka i posledica. Estetika ostvarenja je od prvog do poslednjeg kadra nešto što pleni. Muzika, pejzaži kao sa slikarskog platna, garderoba – pogotovo prelepe kreacije ženskih kostima, u potpunosti dočaravaju epohu i sredinu, ali i neretko vrše simboličku ulogu. Vizuelno gledano, naročito se izdvaja i pamti tamnoplava haljina glavne junakinje, uz koju se, kao savršen kontrast, ističe njena kestenjasta kosa spletena u kiku. Kolorit pašnjaka, žitnih polja, neba u suton iznad sela, jasan je, te smirujuće deluje na čula i svest uznemirenu dramatičnim odnosima ljudi. Izdvajaju se mnogi prizori talasanja travki, mreškanja vode, kao i scena Batšibinog sedenja na travi uz fenjer. Kontrast boja udovičke haljine, gospodskih večernjih odela i uniforme povratnika, prema blistavoj belini božićnih enterijera i eksterijera, do punog izražaja dolazi u dramatičnoj završnici.
Glavne ličnosti su umerenije i simpatičnije nego u romanu, gde je (prozna) priča na trenutke previše rastegnuta. Ekranizacija nudi znatno ekonomičnija rešenja. Najbolju glumu pokazao je Majkl Šin, prvenstveno ekspresivnošću koju ispoljava za inače teško izražajne nemire. Scena Boldvudovog poveravanja Gabrijelu povodom emocionalnog razočaranja, uz vidljivo nervno rastrojstvo (tremor/podrhtavanje ruku) donosi odličnu interpretaciju i monolog. Keri Maligan je sigurna, iskričava, rastrzana, a jaka Batšiba i njeno prisustvo su osa oko koje se vrti ostatak drame. Matijas, sa crtama mladog Putina, donosi svežiji i dopadljiviji portret farmera Gabrijela, dok je Staridž podjednako ubedljiv u ulozi problematičnog vojnika. Njihove emocije, različito i prema karakteru ispoljavane, destruktivne su, uništiteljske snage. U knjizi, kompromis se nameće kao spasonosno rešenje, uravnoteženje, ali ne i sreća: ona se, izgleda, nalazila isključivo u slobodi. Boldvud i Batšiba su, otvorivši srce prema drugima, doživeli razočaranje i bol, dok je Gabrijela spasila distanca, iako ona ne znači zaborav, niti nestanak osećanja. Najdrastičniji i najintenzivniji primer Frensisa Troja, prema ovim merilima, dobija i radikalno razrešenje.
Filmski kraj je donekle promenjen, zbog čega ću se usuditi da ga ocenim kao bolji od onog u romanu. Zahvaljujući ovakvoj postavci, čini se da je junakinjina odluka ipak došla svojevoljno, odnosno da se bira bez konačne datosti. Izostavljena je staromodna, obavezujuća pretnja muževljevom stegom: Batšiba je ta koja iznosi predlog, ne izgovorivši direktno pitanje. Gabrijel i ona pritom zadržavaju neodređenost spram govora gestova, samim tim znatno veću slobodu voljnog izbora. Sve skupa ostavlja (pozitivniji) utisak iskrene emocije i optimističnijeg epiloga, u prvi plan postavljajući jednostavnu sreću, širinu prostora, ozarenost i snagu sa kakvima su protagonisti prvobitno predstavljeni, sada oplemenjeni teškim iskustvom koje poučava.
* Ovim tekstom portal Sinhro.rs nastavlja serijal Ekranizacije koji je posvećen filmskim adaptacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
