Dragana Mladenović dobitnica više značajnih nagrada, autorka je deset zbirki poezije. Njeno stvaralaštvo za decu obuhvata više od deset knjiga. Mladim čitaocima je poznata po nagrađivanim zbirkama pesama „Dar-mar” i „Tri, četiri, sad!”, kao i po mnogim drugim naslovima.
Dragana Mladenović rođena je u Frankenbergu 1977. godine, diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Pančevu i radi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Upravo je objavljen njen novi roman za decu Dobro veče, ja sam Plačljivko u izdanju Kreativnog centra.
Nova knjiga namenjena je mlađim osnovcima. To je topla, duhovita priča o drugarstvu i slozi, koja poručuje da je važno negovati empatiju. Maša i Miša su najbolji drugari. Žive u istoj zgradi, idu u isto odeljenje, čak se isto i šale, pa su im njihovi vršnjaci nadenuli zanimljiv nadimak – Šišmiš. Ovaj nerazdvojni dvojac vrlo brzo ga je prihvatio. Kada se jedno mokro i ljigavo bićence pojavilo u njihovim životima, zaplet počinje. Pošto plač i neočekivani nestanak struje uzdrmaju čitavu zgradu, oni odlučuju da otkriju komšijama o čemu se radi. Knjigu je ilustrovala talentovana Nejra Turčinović.
Književna nagrada Milica Stojadinović Srpkinja dodeljuje se u znak sećanja na ovu značajnu srpsku pesnikinju. Koliko Vam kao laureatkinji znači to što priznanje nosi baš Srpkinjino ime?
Svako priznanje mnogo znači, a posebno ono koje se baš ciljano dodeljuje najboljoj poetskoj knjizi neke autorke. Konkretno, priznanje koje nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje ima i dodatnu vrednost, pošto je imenovanjem nagrade po prvoj srpskoj pesnikinji donekle ispravljena nepravda koja je Milici činjena tokom života, ali i nakon toga. U vremenima kada smo svi tako žedni pravde, svaka mala pobeda znači. Iako, naizgled, sasvim različite, ispostaviće se da među sudbinama Milice Stojadinović i moje junakinje Robotke ima određenih dodirnih tačaka. Naime, njihovi napori da izađu iz rodno zasnovanih uloga i jednu i drugu koštaće mnogo, ali ni jedna ni druga neće odustati od svoje borbe.
Nagrada se dodeljuje isključivo ženama u cilju jačanja rodne ravnopravnosti, a Vašu nagarađenu poetsku knjigu „Robotka”, prema rečima žirija odlikuju snažan i angažovan koncept, te socijalna i upravo rodna samosvest. U kakvom su socijalnom položaju žena i muškarac u ovoj knjizi i šta time žeilte da poručite?
Zbirka „Robotka”, kroz priču o ženskom robotu, pre svega govori o položaju žena, o našem pristajanju na uloge koje su nam nametnute od samog rođenja, o predrasudama i stereotipima kojima smo oblikovane, najzad i o posledicama koje izlaženje iz zadatih okvira donosi. S druge strane, vidimo i uzuse patrijarhata koji ni za sve pripadnike muškog roda nisu prijatne i sigurno bi i mnogima od njih odgovaralo da se ti tradicionalni okviri malo relaksiraju.
- Divna Vuksanović: Filozofija i književnost dva odvojena dela moje ličnosti
- Majke na ivici nervnog sloma i britanski humor Džil Sims
U zbirci pesama „Femicid i druge pesme” progovarate hrabro, jasno i glasno o onome što se i dalje trpa pod tepih. Za nju ste dobili nagrade „Anđelka Milić” i „Dušan Vasiljev”. Još uvek verujete u poeziju?
Da, verujem. Posebno u angažovanu poeziju.
Vaša slikovnica „Srce od oblaka” za predškolce govori o prijateljstvu devojčice Lede i drugara oblaka Alda. Kako su nastali likovi i zbog čega je deci lako da se s njima poistovete? Ova slikovnica se bavi važnim temama – prijateljstvom i tolerancijom. Šta je poruka?
Ledin ljubimac je oblak Aldo. Jedina razlika između Alda i oblaka-ljubimaca njenih drugara leži u tome što on nije dovoljno spretan. Bar ne onoliko koliko bi to Leda želela. Dok ona teži da ga promeni i poboljša, kod Alda se samo pojačava anksioznost i nezadovoljstvo sobom. Tom pričom sam želela da skrenem pažnju najmlađim čitaocima, ali i njihovim roditeljima, da moramo biti bolji, nežniji i tolerantniji prema bližnjima i onima koji nas okružuju. Pored toga, čitaocima su ponuđena dva modela za poistovećivanje. Računala sam s tim da će se ekstrovertnija deca poistovetiti sa devojčicom, dok će oni koji su povučeniji izabrati Aldovu perspektivu. Pozitivno razrešenje situacije u knjizi je važno i za jedne i za druge.
„Pisma iz Šume zelene”, treći deo serijala „Gospodin Oliver” Vas i ilustratora Dušana Pavlića, nosi ekološku poruku, što je veoma značajna tema danas. Zašto ste knjigu posvetili baš tome?
Odgovor na to pitanje može se naći u našoj svakodnevici, jer je oko nas sve manje zelenih površina, a sve više betona i građevina. Na udaru investitora često su i oaze prirode, koje mnogo znače i ljudima i drugim biljnim i životinjskim vrstama. Kada se tome dodaju sve izvesnije posledice klimatskih promena, čini se da je krajnje vreme da se svi, uključujući i decu, trgnemo iz pospanosti i učinimo nešto za našu životnu sredinu, jer drugu planetu nemamo. Pored te ekološke poruke, mladi čitaoci će zajedno sa junacima – Laurom i gospodinom Oliverom, doći do zaključka da sloga, upornost i lepe reči mogu čak i danas mnogo toga da promene.
Gospodin Oliver je veoma neobičan lik, tu je i devojčica Laura. Upoznajte nas s njima.
Gospodin Oliver nije klasičan patuljak iz bajki i legendi. On je veoma savremen, umetnički nastrojen čovečuljak, koji je napustio svoj rodni kraj i preselilio se u jednu gradsku višespratnicu. Njemu jednostavno prija samotnjački život u gradu. Tačnije, samotnjački, dok ne upozna svoju komšinicu, osmogodišnju devojčicu Lauru, s kojom se sprijatelji. Njih dvoje u ovom serijalu, iz knjige u knjigu, rešavaju probleme koji su prilično realistični i s kojima se mnoga deca susreću. U prvoj knjizi je to nemogućnost odraslih da vide isto što i deca, u drugoj je u središtu pažnje problem deteta suočenog sa ambicijom svoje majke, a u trećoj se rešava jedan veliki ekološki problem.
Trilogija „Sve što (ni)sam…” po meri je mladih čitalaca, a junaci, tinejdžeri, suočavaju se sa veoma ozbiljnim izazovima. Kakvim?
Upravo tako, serijal „Sve što (ni)sam…” pisan je po meri nekoga ko ima 10, 11, 12 ili 13 godina. Pored toga što se nose sa stvarima koje muče skoro sve klince u tom periodu, junaci se suočavaju i sa jezivom pandemijom VIR virusa, zbog koje su prinuđeni da se snalaze bez telefona, Gugla, i što je najstrašnije – roditelja. Nakon toga, u drugom delu, mnoge porodice pogađa ekonomska kriza, kao čest pratilac velikih pandemija, i najzad, u trećem delu, suočavanje sa ekološkim incidentom, koji će ih posle svih nedaća, oterati iz grada u kojem žive. Pred junake se u toj, trećoj knjizi postavlja vrlo važno pitanje: da li smo svi mi, uključujući i nekoga od 12, 13 godina, dužni da budemo ekološki aktivni(ji).
Dobili ste nagradu „Dositejevo pero” za prvi i drugi deo ovog serijala.
Ta nagrada mi posebno znači, jer o knjigama odlučuju upravo deca. Serijal o kojem je reč pisala sam baš za njih, misleći o njihovim potencijalnim čitalačkim potrebama, vodila sam računa da im ponudim knjige koje im neće biti dosadne, a pritom će im poslati veoma važne poruke o prijateljstvu, vršnjačkom nasilju, samostalnosti, životnoj sredini…
Opišite glavni koncept Vaše višestruko nagrađivane knjige „Dar-mar” objavljene u izdanju „Kreativnog centra”.
„Dar-mar” je knjiga pesama sa greškama, uljezima, a čitaoci su pozvani da ih primete i „ulove”. To podrazumeva pažljivo čitanje, jer onaj ko čita napamet može biti prevaren. S druge strane, pažljivo čitanje vodi boljem razumevanju teksta i sveta. Olakšavajuća okolnost za čitaoca jeste to da se ideja usredsređenog čitanja ovde sprovodi kroz prilično pitku i razigranu formu, pa se jedan vrlo ozbiljan i zahtevan proces zapravo odvija kroz igru.
Vaša nova zbirka pesama o stvarima koje su personifikovane „Kad stvari poljude” vraća veru u poeziju za decu. Ovo su takođe zanimljive jezičke igre, šta biste Vi rekli?
U toj knjizi stvari ne samo da su „poljudele”, već su malo i „poludele”, otuda ta igra reči. Tako je tegla došla na suludu ideju da traži natrag svoje kornišone, stolice su organizovale žurku koja se pretvorila u sedeljku, a bankomat je rešio da potroši sav novac (iz sebe) na sebe. Stvari su podeljene po ciklusima, neke su sobne, neke toaletne, neke (pri)lične, a neke društvene, ali se sve redom ponašaju luđe nego ljudi.
Značajan deo knjiga za decu su i ilustracije. Kakva je Vaša saradnja s vrhunskim ilustratorima?
Imala sam sreću da u Kreativnom centru, a odnedavno i u Pčelici sarađujem sa našim najboljim ilustratorima dečjih knjiga. Iskreno, u tom procesu me najviše obraduje kada primetim da je tekst poneo ilustarora i da je zahvaljujući tome ceo projekat podignut za lestvicu više.
Vaš rukopis za slikovnicu pobedio je na jednom konkursu u Skoplju.
Reč je o rukopisu „Sedam kopči na suncu”, koji je dobio nagradu festivala „Druga prikazna” koji se godinama unazad održava u Skoplju. Ove godine tema je bila sprečenost, odnosno invalidnost. Slikovnica je objavljena na makedonskom i nosi veoma važne poruke.
Razgovarala: Slađana Milenković
