Prikaz knjige Bilo jednom u zemlji brojeva: Čudesne veze između matematike i književnosti Sare Hart, izdanje: Dereta, 2025, orig. Once upon a prime, 2023. Prevod sa engleskog: Vesna Stojaković
Moram priznati da sam oduvek bila od onih što se lako i bez sekunde razmišljanja ograđuju od bilo čega u vezi sa brojevima, računom, algoritmima, sistemima bilo koje vrste. Nekako sam se provukla kroz gimnazijske dane sa dvojkama iz matematike, fizike i hemije, jedva dočekavši Filološki fakultet i slobodu od sveta koji sam nastavila da gledam sa strahopoštovanjem, ali i bezbednom distanciranošću apsolutnog antitalenta. Zaboravila sam, očigledno, rane godine školovanja kada je moje detinje ja ne samo kapiralo matematiku, nego i uživalo u njoj: budući potpun i konačan, razlaz je obrisao sva slična sećanja.
Ali, dovoljno nadahnut predavač ili pripovedač ume približiti svoj „terenˮ tako da pridobije najveće skeptike, za šta su dokaz naučno-popularne knjige poput „Sofijinog svetaˮ ili „Papagajeve teoremeˮ. Sličnoj tradiciji pripada Sara Hart, matematičarka i univerzitetska profesorka sa dugogodišnjim iskustvom (negde zaista istorijskim: prva je žena predavač geometrije na koledžu Grešam od njegovog osnivanja, u XVI veku), a pre svega strastveni zaljubljenik u nauku. I kada je već tako, stalo joj je da svoju profesiju ne samo popularizuje, nego i sruši postojeće predrasude, barijere, podele, gde u priču ulazi druga velika ljubav, književnost.
Naravno, veze između matematike i različitih vrsta umetnosti nipošto nisu novina, pa ni naročit kurtiozitet. Nažalost, već dugo se vrši polarizacija usled koje još u školskom sistemu prirodne (egzaktne) i društvene (humanističke) nauke učenike dele prema sklonostima apstraktnijem ili preciznijem načinu razmišljanja, imaginativnijem ili racionalno utemeljenom doživljaju sveta – kao da jedno drugo međusobno isključuje. Kao posledica ovakve postavke stvari, razvijaju se odgovarajući stereotipi o svakoj od dve strane, mada su i te kako poznati primeri uspešnih sinteza u jednoj inventorsko-stvaralačkoj ličnosti ili bar kreativnih doprinosa čisto teorijskom planu koji vode briljantnim dostignućima. Sve to Hartova obuhvata, obrazlaže i dokazuje u nadahnutoj knjizi „Bilo jednom u zemlji brojevaˮ (inače, svojoj prvoj iz domena publicistike), napisanoj pristupačnim, duhovitim i primerima izuzetno dobro potkovanim stilom, koji prati impresivno čitalačko iskustvo uklopljeno u akademski diskurs.
Kompozicija knjige je tročlana: baveći se strukturom, aluzivnošću i naučnom tematikom u fikciji, prati osnovnu nameru da se pokaže inspirisanost, ali i upućenost pisaca u matematiku. Kroz, primera radi, prisustvo teorema u konkretnim delima iz zaista širokog korpusa, u rasponu od antike do savremenog doba, teži se cilju obogaćivanja doživljaja čitalaca spominjanih dela i pomirenju dve naizgled tako udaljene sfere. U osnovi oba „svetaˮ, autorka prepoznaje strukturu i obrasce reči, brojeva, oblika, podelivši studiju na celine posvećene: 1. šemama rimovanja i zapletima romana, 2. simbolici brojeva i matematičkim metaforama, 3. temama i junacima iz matematike u književnosti, pre svega konkretnim idejama i tipskim likovima.
Tako se prva celina najpre bavi primerima različitih pesničkih obrazaca, pozivajući se, između ostalog, na Euklidovu geometriju, stav Ezre Paunda o poeziji kao nekoj vrsti nadahnute matematike, ali i roman „Gendžiˮ, haiku, limerike i sonete. Sledi poglavlje posvećeno geometriji narativa, koje otvara referenca na Vonegatove grafikone, da bi se nadovezali pogledi na maestralni narativ „Tristrama Šendijaˮ, briljantnu strukturu geometrijske progresije u „Videlimaˮ Elenor Katon, kao i poigravanje vremenom kod romana „Džentlmen u Moskviˮ Ejmora Toulsa i „Život: Uputstvo za upotrebuˮ Žorža Pereka. Tu je i priča o Kenoovoj i Le Lioneovoj radionici za potencijalnu književnost „Ulipoˮ, osnovanoj sredinom prošlog veka u pokušaju borbe za nove književne forme koje kreću od matematičkih ideja. Najpoznatiji su po primerima lipograma, izostavljanja određenog slova – najčešće samoglasnika. Naposletku, razmotrena su dela Itala Kalvina, B. S. Džonsona i Kortasara, dok se „Školiceˮ potonjeg uklapaju u model matematike narativnih izbora. Primere za ovakva dela autorka pronalazi još u pozorištu i knjigama (pretežno namenjenim deci) sa više sugerisanih završetaka.
U drugom delu, simbolika brojeva je sagledana na primeru različitih kultura, bajki i mitova. Otkrivamo kako su Dabolova aritmetika i cikloide pronašli značajno mesto u Melvilovom klasiku „Mobi Dikˮ (inače, neposredna inspiracija Sare Hart za ovu knjigu), koliko je Džordž Eliot bila zainteresovana za matematiku i to dosledno provlačila kroz svoj opus, a kako ova nauka u „Ratu i miruˮ objašnjava čitava društva. Džojs se vešto poigrava postojećim znanjima da začini dijaloge Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma, a posebno su zanimljivi proračuni o utemeljenosti predstava o fantastičnim bićima: pre svega džinovima (kod Svifta, Rablea, Voltera i Dž.K.Rouling), ali i malim kućnim ljudima iz romana „Pozajmljivačiˮ. Autorka se čak potrudila da proveri kako Tolkinovi hobiti podnose alkohol, odnosno, u kojim (razumnim) količinama.
Iz sredstva pretvorena u predmet, „Matematika postaje pričaˮ u istoimenoj, završnoj celini knjige. Prva polovina ovog dela bavi se uplivom ideja zanimljivih javnosti u fikciju, na primerima četvrte dimenzije kod Abota, iteracija i fraktala u „Parku iz doba jureˮ Majkla Krajtona, kriptografiji na Poov način, ali i drugim vrstama šifrovanja („Enigmaˮ R. Herisa, bestseleri Dena Brauna „Da Vinčijev kodˮ i „Digitalna tvrđavaˮ). Pored humora sa kojim (uvek dobronamerno) opovrgava primenu nekih od tih postupaka u beletristici, date analize karakteriše velika pronicljivost. Pokazuje nam kako ime glavnog junaka korespondira sa matematičkom konstantom i oblikuje radnju „Pijevog životaˮ, a posebno uživanje ispoljava baveći se zaostavštinom Luisa Kerola, odnosno, Čarlsa Latvidža Dodžsona, jednog od najčuvenijih primera ukrštaja obe struke. Apsurdna aritmetika i trikovi, simbolička logika, uz neobičnu opsesiju brojem 42 obeležili su njegove romane o Alisi, kao i poeziju.
Završnica je posvećena dvosmislenoj ulozi matematičkog genija-osobenjaka u književnosti, koju autorka želi da sagleda sa afirmativne strane. Zato su njen izbor, nakon tropa o moralno otuđenom (junak „Zadužbineˮ Isaka Asimova) ili sasvim zlom naučniku (Morijarti), ipak pozitivni primeri iz možda nedovoljno spominjanih dela. Tu spadaju Hadonov „Neobičan događaj sa psom u noćiˮ (inspirisan upravo Šerlokom Holmsom), kraća pripovetka Oldusa Hakslija „Mladi Arhimedˮ i komad „Arkadijaˮ Toma Stoparda, na čijem tragu razvija odeljak o ženama matematičarkama, ujedno istorijskim ličnostima. Ejda Lavlejs sa književnošću je povezana već činjenicom da joj je otac bio Bajron, dok su poslednji dani Sonje Kovaljevske nadahnuli nobelovku Alis Manro („Previše srećeˮ). Liniju kontinuiteta ženske borbe za oglašavanje i afirmaciju poentira priča iza „Pola žutog suncaˮ naše savremenice Čimamande Ngozi Adiči, najverovatnije inspirisana njenim ocem koji je predavao statistiku na nigerijskom univerzitetu.
Čak ni spisak korišćene/citirane literature nije uobičajen. Sara Hart iznosi iskrene, lično promišljene preporuke, još jednom naglašavajući kako se radi o pokušaju otvaranja novih perspektiva zarad drugačijeg, takođe novog, uživanja u obe oblasti ljudskog duha. O zagrljaju brojeva i reči.
Autorka: Isidora Đolović
